Човјек који се играо ватром: Рађање једног (нео)нацизма

Ријетко тко зна за Ларссона мимо “Миллениума”, да је радио као новинар и показао се као визионар у мапирању буђења радикалне деснице и неонацизма у Шведској и Еуропи.

BUKA portal / 27. фебруар 2020

 

Непознато о познатоме приказује документарац “Стиег Ларрсон: Човјек који се играо ватром” Хенрика Георгссона, код нас премијерно приказан крајем прошле године на Хуман Ригхтс Филм Фестивалу. Швеђанин Стиег Ларссон (1954. - 2004.) тренутачно је стекао титулу једног од омиљених писаца након посмртне објаве трилогије “Милленниум” о хероини Лисбетх Саландер (“Мушкарци који мрзе жене”, “Дјевојка која се играла ватром”, “Куле у зраку”).

Могло се и очекивати да у редовну кинодистрибуцију стигне документарни филм с Ларссоновим именом и парафразом наслова средишњег дијела екранизиране трилогије којом је постао навелико познат и у Хрватској. Међутим, ријетко тко зна за Ларссона мимо “Миллениума”, да је радио као новинар и показао се као визионар у мапирању буђења радикалне деснице и неонацизма у Шведској и Еуропи.

Управо о томе говори “Тхе Ман Wхо Плаyед Wитх Фире” и више је истраживачки него биографски документарац, фокусиран претежито на тај не одвећ знани, а важни сегмент његове биографије, што му је истовремено и мана и предност. “Човјек који се играо ватром” није документарац о Ларссону с нагласком на његово стварање бестселерске трилогије како наслов дијелом сугерира.

Фанови “Милленниума” могли би се разочарати што се филм, изузев кратког спомена у уводу, његова рада на књигама нешто шире дотиче тек око 80. минуте, дакле неких 15-ак минута прије краја. Но, исто тако, могло би им бити занимљиво открити одакле сежу коријени трилогије и карактеризације Саландерице, тј. да посриједи није искључива фикција и сто посто фикционалан лик који је из Ларссонове главе испао на типковницу.

Нацистичка обитељ Вангер из “миленијских” књига (и филмова) директан је (нус)продукт Ларссонова истраживања стварних (нео)нациста. Он је користио своје претходно стечено знање кад је писао о антагонистима романа с обзиром на то да је теми екстремне деснице “посвећен од 1972. године” и сматра се експертом на том пољу.

Саландер је, пак, такорећи женски Ларссон који је као новинар био на корак до детектива, к томе писао/истраживао/прекапао архиве у ситне сате (као ноћна птица најактивнији између 1 и 3 ујутро), пушио “као турчин” (двије кутије цигарета), пио каву (литра) и јео брзу храну.

Паралеле између Ларссонове стварности (живот) и фикције (романи) су упадљиве, а способност истраживачког/детективског повезивања “тко-је-тко” у шведској наци-мрежи резултират ће његовим исцртавањем веза међу ликовима и стварањем прецизних (под)заплета у књигама.

Кроницирање Ларссонова истраживања најинтригантнији је дио у коначници врло солидног, а битног филма који покушава - и на моменте успијева - бити узбудљив попут новинарских трилера типа “Сви предсједникови људи” и “Спотлигхт” док документира како се писац “саландеровски” играо ватром (“Тхе Гирл Wхо Плаyед Wитх Фире”) и дирао у стршљеново гнијездо (“Тхе Гирл Wхо Кицкед тхе Хорнетс’ Нест”), односно дотицао се шкакљиве теме.

Редатељ Георгссон надокнађује мањак архивских снимки Ларссона аутентичним видеима рађања и експлозије нацизма, а писца "глумачки" замјењује његов “допплегангер” Емил Алмен у реконструкцијске сврхе појединих проживљених ситуација. Пријетње смрћу, шака метка у куверти, бомба под ауто...

Све су то искусили Ларссон и његови колеге из магазина “Еxпо”, разоткривајући мрачне закутке Шведске који су изњедрили десницу спремну на успон до црних неонацистичких звијезда. Разоткривање је фрапантно и пророчанско. “У будућности све ће се вртјети око културолошких разлика”, предвидио је Ларссон еволуцију модерног нацизма и расизма који данас живимо.

У осамдесетима и деведесетима то сјеме зла је почело клијати. У филму гледамо како нешто што је “ундергроунд” полако постаје “маинстреам”. Добар примјер је Ултима Тхуле који је од “скинхеадовског” бенда “wхите поwер” филозофије догурао до титуле викиншких рокера који на концертима пропагирају екстремно десничарење и врбују симпатизере.

Ствари су почеле одлазити кврагу 1986. уморством шведског премијера Олафа Палмеа, кад је политичко насиље пуштено с ланца, а дотад није постојало. Након тога Шведска (и Еуропа) биљежи популарност радикално десних популистичких странака које су пронашле пут и до парламента и “нормализирале” своје екстремистичке погледе у јавности. Оно што је тек посљедњих година постало очито Ларссон је видио одавно и покушао спријечити да свијет иде камо је већ кренуо. Стиег хеил!

Од Бергмана до Ларссона

Монтажу филма је радио тим од троје монтажера који је предводила Калле Линдберг. Она је монтирала код нас такођер приказани документарац "Бергман: Једна година, један живот".


Слободна Далмација/Марко Његић

 


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.