Црна Гора на великосрпском огњу

С обзиром да и митрополит црногорско-приморски Амфилохије зна рећи да су Црногорци “комунистички накот”, а да медијско тровање не познаје границе, не чуди отворена мржња према свему црногорском и у увијек питомој и шармантној Бањалуци.

Koča Bijedić / 14. фебруар 2020

 

Огањ антицрногорске хистерије букти већ петнаестак година у српском националистичком срцу, а пламен се винуо до неслућених висина након што је посљедњих дана прошле године наложен и Закон о слободи вјероисповијести.

Котларница је, дакако, у Београду, а главни ложачи су назови медији, појачани лудостима склоним дворјанима Александра Вучића и перформансима навијача најсрпскијег од свих српских клубова. Свето тројство закључује Српска православна црква, са све цетињским огранком и Амфилохијем главом и брадом. 

Матрица је једноставна и већ виђена деведесетих година прошлог вијека, када је шовинистичка оштрица била уперена према свему хрватском или муслиманском, с тим што се српски национализам данас “коље” са дојучерашњим братом. Или - оком у глави, извађеним проглашењем независности, што цијелој причи даје косовску, односно бранковићевску ноту.

Није се на одмет присјетити дубровачке епопеје дојучерашњег брата. Државна телевизија и “Побједа”, под врховном командом до данас непромијењене власти, отворили су тада баражну артиљеријску ватру извјештавајући да десетине хиљада до зуба наоружаних усташа марширају ка Црној Гори. Одговор је био бруталан – “рат за мир”. Тадашњи млађахни премијер Мило Ђукановић, данашњи предсједник, јавно је замрзио и шах због шаховнице, Дубровник и околина горили су осам мјесеци, а мртвачки сандуци стизали и у Црну Гору...

У Србији се власт мијењала – (национал)социјалисту Милошевића срушила је и послала у Хаг демократска опозиција, али се Слободанов дух појавио у виду некада малог од палубе радикалног Војислава Шешеља, данас напредног Вучића.

Ко је бар спорадично пратио насловнице србијанских таблоида од проглашења црногорске независности, преко признавања Косова и забијања ножа у леђа Србије, до потоњих случајева говора мржње и распиривања националне и вјерске нетрпељивости, могао је видјети медијски глиб каквог нема у Европи.  

Иза свашточинства и силовања, било да су мета домаћи или инострани непријатељи, поодавно стоји Вучићев потпис. Својеврсан је мазохизам пратити србијанске портале, али је понекад и трагикомично. Када је прије непуну годину горила катедрала Нотр Дам, једна од Вучићевих медијских батина објавила је да их је стигла божја казна јер су објесили заставу непостојећег Косова. Насловница је убрзо уклоњена, а нова поруке је гласила – Вучић: Сви Срби саосећају…

Године мржње и негирања свега црногорског, произвеле су данас широко распрострањени појам – “милогорац”. У најкраћем, ријеч је о сваком ко живи у “милогори”, а није Србин и вјерник Српске православне цркве.

С обзиром да и митрополит црногорско-приморски Амфилохије зна рећи да су Црногорци “комунистички накот”, а да медијско тровање не познаје границе, не чуди отворена мржња према свему црногорском и у увијек питомој и шармантној Бањалуци.


“Ви сте из Црне Горе”, упитао ме таксиста у, гле симболике, Равногорској улици.

Рекох да јесам и већ се обретосмо у Улици Драгише Васића. Помислих, ко ли је сљедећи, али ме лежерни можда тридесетогодишнак прену констатацијом:

“Мрзимо вас, навијамо против вас, у свим спортовима”, рече он и помену како му је некад супер било у Сутомору, гдје је радио, али и Подгорици…

Видјех да је иза нас остала та четничка братија од улица, да смо у Мокрањчевој, па упитах – што нас, болан, мрзиш?

“Што сте признали Косово”, одговори као из топа.

Размишљах да се оправдам како је лично премијер Душко Марковић казао да је Влада признала Косово иако се томе противило седамдесетак одсто грађана…  Кунем се да бих то урадио и због тога што пролазисмо улицом великог Тина Ујевића, али ме воља прође кад он помену чаробну ријеч – “милогорци”. Изађе зачас из мене сав ратоборни несојлук и упитах – а шта ћете сјутра кад Вучић призна Косово, хоћете ли и против Србије навијати?   

До тада опуштени возач стисну волан с обје руке и једва прозбори: “Неће, ваљда”. 
Хоће, хоће, рекох му и одлучих да без разлога изађем, кад оно - Његошева улица.

Још неколико сличних разговора водио сам у Бањалуци половином децембра, када није било Закона о слободи вјероисповјести, литија и запаљиве реторике. Саговорници су били различитих година, друштвеног статуса и образовања, али су као папагаји понављали ријеч “милогорац” и буквално цртали прекодринске изворе тобожњих информација на основу којих граде ставове. 
Намеће се питање како неко може да повјерује у медијске бљувотине да Мило спрема покољ Срба на литијама, да ће 300 најокорјелих криминалаца пустити из затвора да се обрачунају с народом, да планира да прогласи епидемију корона вируса како би сачувао власт, да Црногорци копају канал на граници са Србијом да се не би могло на литије (исти канал ископан је и са српске стране с циљем борбе против нелегалних прелазака), да је полицајац доживио саобраћајну несрећу након што је наплатио казну човјеку који је пошао на литију... Или, да рат на Косову почиње 15. децембра, а да је, како рече српски патријарх Иринеј, положај српског народа у Црној Гори налик оном у усташким концентрационим логорима. Готово ниједно јутро у 2020. у Србији није освануло без сличних насловница такозване жуте штампе и ружичастих телевизија. 

Одговор се намеће – треба бити добро медијски неписмен и национално-политички острашћен, па прогутати ту причу. И гутати је данима, мјесецима и годинама, иако на литијама не би покоља, а на Косову рата. Што и није тешко ако се узме у обзир у каквом свеколиком јаду је растао таксиста, али и многи његови вршњаци широм бивше Југе. Не треба сметнути с ума и да душу аутентичног српског шовинисте грије очигледна лаж ако је у складу са оним што носи у срцу. Што би један другар сликовито рекао – срце ми заигра због транспарента “догодине у Призрену”, иако знам да од тога нема ништа, а глава заболи од агенцијске вијести да је Косово добило Владу…

Ствар је чиста као суза и када се подигне на највиши ниво, јер је и вјечном Ђукановићу некад срцу било милије да генерише вијести о најезди усташа, Југославији без алтернативе, неправедним санкцијама и међународној заједници која нам јеба оца без икаквог разлога. Одговоран је и за још сто јада, али ни његови најжешћи критичари тешко да могу оспорити да ратног хушкања и говора мржње практично није било у Црној Гори у 21. вијеку, иако се већина медија, укључујући и државну телевизију, може назвати партијским билтенима власти…

Ђукановић, односно његова вишедеценијска власт, ипак није учинила ништа да медијски описмени народ, јер би тиме забила аутогол и појаснила грађанима шта све раде провладини медији како владару не би пала круна с главе, укључујући и тобожњи Јавни сервис који у тој мисији годишње скрца петнаестак милиона еура пореских обвезника.

Годинама није чињено ништа ни док је црногорска експозитура ружичасте београдске телевизије беспризорно черечила критичаре власти у по злу чувеном уратку “минут два”, али ни када је због истог разлога најцрњи од свих београдских таблоида  накратко излазио и у Подгорици. Тобоже независна Агенција за електронске медије није одмакла даље од опомене упркос мору гнусних лажи и увреда, али је прије неколико дана забранила емитовање појединих емисија исте те ТВ ПИНК Монтенегро на чијем нишану је од почетка године и Ђукановић. Образложење да су данима промовисали мржњу и нетрпељивост према свему црногорском, нимало није спорно у цијелој причи. Гледаоци у Црној Гори три мјесеца ће остати ускраћени и за “Ћирилицу” ТВ Хепи, а аутор емисије Миломир Марић нашао се у чуду што је Ђукановић и њега забранио, истакавши да га опозициони Демократски фронт јавно оптужује да је проститутка Милова:   

“Поштујем Црну Гору, у мојим емисијама је најстроже забрањено нападати Ђукановића”.

Привремено замрачени екрани нијесу једини специјалитет црногорске кухиње у медијском хркљушу насталом након усвајања Закона о слободи вјероисповјести. На лажне вијести, држава је одговорила хапшењима, па је троје новинара/уредника накратко завршило иза решетака под оптужбом да су ширили панику – причама да ће 250 косовских специјалаца помоћи црногорским колегама на Бадњи дан и да се десила експлозија у државној вили “Горица” што је објавио портал изузетно близак (про)српском Демократском фронту. Тужиоци нијесу били ажурни када је провладин портал објавио лажну вијест да су у манастиру близу Подгорице у карантину двојица свештеника заражена корона вирусом.

Знате за филозофију свјетског мега цара Рамба Амадеуса да стандард најбоље лијечи национализам…  Уз свету тројицу – Милорада, Александра и Мила, тешко ћемо видјети свјетло на крају тунела, чак и да се фотографије потоњег некад појави на ауто-путу Бања Лука – Добој.  

ПС: Шаховница се увелико вијорила на книнској тврђави, Ђукановић је већ играо по нотама запада, а Додик покушавао да научи кораке тог плеса, када је у Београду засиједао главни одбор Шешељеве и Вучиће Српске радикалне странке уочи каквих избора. Војвода од зарђале кашике наводно је и даље тупио о свима познатој граници велике Србије – Карловац – Карлобаг – Вировитица, а један од присутних наводно га је упитао: Бре, Војо, ти и даље вјерујеш у то?

Не вјерујем ја, али вјерује миллион Срба, одговорио је Шешељ, испричао ми је љубопитљиви и наздравио пивом излазак из странке. 
 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.