Za mnoge je on misteriozni glumac o kome se zna da je profesionalac koji trči svoj krug, prikazujući novi život iz kruga u krug i svaki put iznova... drugačije, sa izuzetnom preciznošću stvarajući mimiku, pokret, emociju, stvarajući smisao i besmisao svakog svog lika. On je takođe jedan od glumaca koji retko daje intervjue, ne govori naširoko, ali uvek u par rečenica kaže suštinu, najčešće i istinu. Tako je i ovoga puta bilo. Za B92.net kaže da malo toga zna o sebi, pa tumačeći uloge otkriva sopstvenu stvarnost, da je kultura oficijelno od države u većoj meri posmatrana kao nužno zlo za kresanje budžeta i sve što se dešavalo i što se i dalje dešava pokazalo nam je da su individualnosti mnogo jače od grupe.
Kako posmatrate situaciju sa kojom se susreće čitava planeta, a nazvana je kovid 19?
''Eto, bilo je potrebno dva meseca da se svi sviknemo na to i da krenemo svesno ili nesvesno da vodimo život sa saznanjem da je taj virus postao deo naše svakodnevice, ali da su mnogi detalji i to bitni iz naših života, krenuli takođe bitno da se razlikuju. No i pored svega toga, svet, a i mi, guramo dalje.''
Šta nam je pokazala ova situacija, ko smo, kakvi smo kao društvo?
''Ne znam na koje društvo mislite. Naše društvo je podjednako površno kao što je i bilo, možda malo, ali zaista malo zastrašeno, a svet je globalno zabrinut, pa onda odjednom globalno ekonomski uzdrman i čini se ima neki licemeran odnos prema brizi za sudbinu čovečanstva i planete. Sve što se dešavalo i što se i dalje dešava pokazalo nam je da su individualnosti mnogo jače od grupe. Grupa je tu da se bori i ostvaruje populizam, individua je tu da svoje znanje i volju upućuje tamo gde postoji briga, vera i ljubav za čoveka.''
Često kažete da ne volite da se gluma mistifikuje, zašto ona jeste mistifikovana i na koji način?
''Verovatno zato što ljudi misle da to ne može svako da radi.
Može. Izađeš na scenu, staneš pred kameru, i tu si. Pitanje je kakav si. Ali tu si…
Ali ajde uđi u operacionu salu, i skalpelom zaseci po ljudskom poprsju da dođes do srca. To ne može svako, medicina je egzaktna, ali po meni ona zahteva od nas da je mistifikujemo, jer je ne poznajemo, bar mi koji se bavimo efemernom važnošću scene.''
Kroz vaše glumačke uloge možemo da tumačimo stvarnost. Kojom ulogom Vi najčešće tumačite svoju stvarnost i zašto?
''U svemu što dobijete da izgovarate kao tuđi tekst pronalazite sebe, reflektujete sebe, trudite se da nađete istinu, i tom istinom tumačimo sopstvenu stvarnost. Kad nema toga, onda je nezanimljivo to što radite, i publici, ali i vama. A ovim poslom se bavite i zbog publike, ali pre svega zbog vas samih.''
Da li postoji uloga koja je Vama otkrila nešto o Vama što do tada niste znali?
''Iskreno rečeno, ne posebno, jer o sebi zaista premalo znam ili to što znam, ko zna jesam li u pravu, onda tumačim te tekstove kroz druge likove i iznova otkrivam sebe, ali ne kao nešto senzacionalno, već kao nešto prirodno i samoosvešćujuće.''
Snima se dosta serija domaćih produkcija, neki kažu i previše u jednom trenutku. Pa vidimo da se neki od glumaca i ponavljaju. Kakav je Vaš stav?
''Da, pre epidemije snimalo se zaista kao nikad, serije su postale stvarnost i budućnost. Dosta posla za glumce, za novu generaciju glumaca. To je odlično, ali istovremeno i opasno, jer ponavljanja koja pominjete mogu izazvati zasićenost lica kod publike. Najzad pitanje je koliko će ova brojnost serija izdržati, kako je moguće gledati sve te serije iz termina koji se ponavljaju iz nedelje u nedelju, šta je kvalitet, a šta popularnost tih serija. Puno pitanja, na koja će nam bliska budućnost dati odgovor. Generalno, dobro je da se snima i ima posla za sve, a i programa za publiku.''
Tokom Vašeg mandata u Ateljeu 212 su postavljene neke od umetnički, a neretko i društveno najsmelijih i najznačajnijih predstava srpskog teatra u poslednjih nekoliko decenija. Kada prestaje funkcija upravnika i počinje poziv "glumac"? Da li je bilo teško pomirite te funkcije, zadovoljiti umetnički odabir Vas kao glumca i kao upravnika?
''Prođem pored Ateljea neki put, i iskreno ne pomislim da sam 12 godina svakog jutra u osam bio u svom ofisu zajedno sa čistačicama, pio čaj i razmišljao kako bi trebalo da izgleda mesec koji je pred nama. Biti direktor pozorišta je pozicija širokih ovlašćenja, kad počinjete, ništa ne znate, onda gurate onoliko mandata koliko vas izaberu, ali kad naučite sve o tom poslu, ne intrigira vas više i odlučujete da se iz njega povučete. A iz glume se povlačite kad više nemate šta da kažete. Ja eto, još uvek imam.''
Kako vidite uticaj korone na kulturu u Srbiji?
''Kultura u Srbiji će uvek naći razlog da postoji okolnost zbog koje je nešto sankcioniše. Da nije virus, bilo bi nešto drugo. Kultura je oficijelno od strane države u većoj meri posmatrana kao nužno zlo za kresanje budžeta, u kriznoj situaciji ne potvrđuje upravo to, pa se za nju mora nešto i dati, što će se državi vratiti aproksimativno nikako. Kultura kao i sve kreativno ne počiva na državi, iako se država uvek ponosi njom, ona počiva na kreativnoj individualnosti koju retko ko ume da pročita, ali ta kreativnost uvek, pa makar i vekovima kasnije proklija.''
Jeste li ispratili kulturni sadržaj koji se još prikazuje onlajn?
''Sve, apsolutno.
Kod nas je to informativno.
U svetu kreativno. Zastaje dah od predstava Šauspilhausa (Shauspiulhaus) iz Berlina, Rojal nešenal (Royal Natonal) teatra iz Londona ili Metropolitan opera iz Njujorka.
U nas je lepo nostalgično sećanje na velika imena i ljude ovdašnje scene. Oni su neprolazna vrednost koju nam je ova situacija donela kao privilegiju njihovog čuvanja.''
Piše: Sanja Ćulibrk
