ДА ЛИ СЕ ДАНАС ЧИТА: Наше вријеме и читалачке навике из угла једног књижара

Има и оних међу издавачима и дистрибутерима књига који су мишљења да се чита исто или више него прије

Miroslav Gojković / 14. јануар 2022

 

Прије свега, морали бисмо се запитати, без патетике, ко је уистину компетентан да одговори на питање из наслова? Уредник неке веће издавачке куће (каквих у БИХ више нема), професор који ради са студентима или средњошколцима, референт набавке у некој књижари или књижарском ланцу који је тата-мата за Ексел, али који не чита, или неки који и чита и доктор је за Ексел табеле улаза и излаза? Умберто Еко, Алберто Мангел или нека библиотекарка која воли свој посао? Власник највеће копирнице у граду? Или неко пети, кога у овом трену не можемо призвати у свијест и у сјећање? Такође, и шта значи то питање чита ли се или не чита и с чим бисмо упоредили количину продатих, издатих или објављених књига како бисмо добили праву мјеру ствари?

Постоје двије струје тумача овог феномена и оне су потпуно супротстављене. У прву групу спадају они који су убијеђени да је цивилизација књиге на умору, штавише, да је мртва само да нико неће да то обзнани и да нико сем њих то не разумије, а тако је очигледно. У другој су они који кажу да се чита исто, па и више, него некада. Постоји и она трећа скупина, која нема времена за такве тривије као што је читање, али њоме се у овом тексту нећемо бавити.

У прву скупину спадају углавном они који не читају. Пошто не можемо гледати свијет другачије него кроз себе и своје искуство – туђе можемо користити само таксативно – људи који не читају и не купују књиге сигурни су да их ни други не читају и не купују. Међу њима често има и новинара и јавних личности, по чијим се скромним и површним стилским способностима види – како опет човјек свијет редукује на себе и своје искуство. Међу њима има и оних који читају, који су нпр. универзитетски професори, који често препричавају како су студенти све мање заинтересирани за било шта и како је „болоња“ довела до тога да се факултет може завршити са пет копираних скрипти. Међу онима који читају има и извијесни број крајње сујетних људи који живе на дискурсу о својој посебности и изнадности - кад могу сви да измишљају ријечи ваљда можемо и ми – над другима, феномен који опјева ономад Шарло акробата стиховима „Нико, нико, као ја“. Сигурно сте чули ону чувену, скромну изреку: „Ја не знам нико ко чита сем мене.“ Или кад неко узме неку књигу и каже: „Ма кога ово занима сем будалу као што сам ја?“, а будала у овом случају значи геније.

Има и оних међу издавачима и дистрибутерима књига који су мишљења да се чита исто или више него прије. (Код нас је прије увијек „прије рата“.) У социјализму је статус књиге и издаваштва био апсолутно другачији од данашњег. Можда су се књиге прије више продавале, али питање је да ли су се више и читале. Како каже Бењамин у „Распакујем своју библиотеку“ посједовање и имање су различите ствари. И данас, као и некада, књиге су се више посједовале, него имале. И данас, као и некада, књиге се више продају, него што се читају. С тим да је у капитализму књига више „производ“, него је то била у социјализму. У капитализму су издавачи борци на тржишту роба и производа, издавачке куће су приватне и само ријетки имају повластицу да добијају помоћ од државе, док су у социјализму биле државне и тржиште је било регулисано. Посебно је отежано издавачима у БиХ, који покушавају радити у тзв. капиталистичком систему у једној од најсиромашнијих земаља у Европи.

У својој књизи „Не надајте се да ћете се ријешити књига“ Умберто Еко наводи примјер како су са појавом телевизије многи најављивали смрт радија, но, како можемо видјети он постоји и десет деценија након изума ТВ-а.

Књиге се никако не могу поредити са новинама и са читањем вијести на онлине платформама. У нашој цивилизацији књига је више од предмета. Она је и метафора и симбол. Књига је пријатељ, утјеха и радост. Књига је потреба. И не само духовна потреба. Апстрактни термин књига обухвата невиђено велики опсег тема, од кухара и књига о повртларству, производњи сока и вина, монографија градова и институција, до онтолошких и метафизичких расправа о поријеклу човјека и свемира. Наставите низ.

Дакле, да не дужимо у недоглед – чита се. Читају и млади и стари и они средњих година. Читају и дјевојке, и жене и младићи и пензионери, и богати и сиромашни.

Да ли би могло и требало више – не знамо, али књиге не умиру. Само су бедасте вијести гласније од добрих вијести.


ЕГИДА: Можда су се књиге прије више продавале, али питање је да ли су се више и читале


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.