Далибор Милас: Наши народи никад нису живјели лошије него управо под управом "својих"

ФБ статус Далибора Даде Миласа пренозимо у цјелости

Dalibor Milas / 10. јул 2019

У жидовској рабинској литератури јавља се питање зашто се Богу није свидјела Кула бабилонска. Зашто је Бог зауставио градњу и помијешао језике? Најједноставније објашњење, које се добива ишчитавањем текста, је то да је градња којом се хтјело досегнути Небо био погански култ. Кула је била одраз човјекове охолости према Богу. Занимљиво је да се у Мидрашу (оп. скупина текстова талмудских мудраца с тумачењима библијских текстова) наводи да се Богу није свидјело што је градитељима куле више сметао губитак једног комада опеке него кад би им за вријеме градње погинуо нетко од радника.

Кад год један радник изгуби своје радно мјесто, то и изравно и неизравно многи осјете. Синоћ је угашено свјетло у Алуминију. За многе је то тешка и болна тема.

Алуминиј није пропао синоћ. Синоћ је само коначно стављена точка на и ове тужне мостарске приче. Алуминиј је заправо почео пропадати оног тренутка кад су "племенски поглавар" и "доброчинитељи" на челне позиције почели постављати не квалитетне него страначки подобне ликове који су се понашали као бегови. Сјетимо се само оних силних рачуна, из којих се јасно види да су трпали и крали без икакве контроле или срама. А многи су то гледали и притом шутјели. Умјесто да своју старост дочекају у затвору, сви ће они из цијеле ове трагедије изаћи неокржњени. Као угледни и цијењени чланови друштва.

Но, како један јако упућен господин рече, ово с Алуминијем је само рефлексија највећих проблема Босне и Херцеговине: управне неспособности помијешане са свакодневном корупцијом, замајавања несретног народа те остатака социјалистичког менталитета у народу према којем је држава та која "треба нешто да уради", повезаних с емоцијама према фирми на коју су многи навикли да је господарски гигант и симбол регије. Није. Алуминиј је нажалост лажни и жалосни симбол и идеал једне наводно успјешне фирме, којег су многи искориштавали колико се год могло. Није никаква тајна да су Електропривреда, Алуминиј, Еронет и неке државне институције заправо хрватски инкубатори за ухљебљивање оних који су то на било који начин "заслужили".

Мислим да је вријеме да се сви заједно суочимо с једном застрашујућом чињеницом - наши народи никад нису живјели лошије него управо под управом "својих". Легитимни господари живота и смрти хрватског народа (читај: ХДЗ БиХ, њихови партнери, родбина, пријатељи и небројена чета ухљеба) су одговорни за пропаст хрватског народа у Босни и Херцеговини. Никакви "бакири", "комшићи", "антикристи, масони и комунисти ови-они" (М. П.), него управо - наши. Може ли ми итко навести барем један пројект од националног интереса којег они нису упропастили или којег тек чека судбина Алуминија? Само један... Свјестан сам да многи живе од те ужасне политике и да не смију гласно прозборити. Не морају ништа гласно рећи, довољно је само да се замисле. И није овдје крив само “Доброчинитељ”, него и сви они који су од њега имали користи. Ја ове секунде могу набројати барем 20ак ухљеба. Вјеројатно можете и ви. Такви ликови су наше највеће штеточине. Они су главно ткиво страначке машинерије, којој није циљ бољитак народа, него трпање властитог джепа.

Алумијиј није ни прва ни посљедња уништена фирма. Немојмо заборавити и да су они широкобријешки месари Лијановићи на Високој Главици годинама до крајњих граница злоупотребљавали своје раднике и раднице. Хрвати Хрвате, јел. У недостатку бољих и хуманијих опција, људи су пристајали код њих радити за минималац и то у срамотним увјетима. Да ствар буде гора, ни тај дословно крваво зарађени минималац на крају нису добили. Док су ти људи чекали да им се исплати мучно зарађени новац, многи су шутјели и није их било брига што се тамо у "Шкуторији" догађа. Сад се исто догодило и Мостару.

Жао ми је свих оних поштених људи који су својим мукотрпним радом у Алуминију прехрањивали своју обитељ. Заиста ми је жао. Надам се да ће сачувати свој мир и свој крух пронаћи на неком другом радном мјесту у најкраћем могућем року.

Што се нас осталих тиче, кад схватимо да су нам једна цигла (или пар стотина марака) постали важнији од људских живота и да смо се “изгубили”, можда и дође до неких промјена.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.