Дамир Каракаш: Фашизам расте на тлу неукости

У роману ‘Прослава’ желио сам прије свега ући у лабиринте свијести некога тко може бити истовремено крвник и жртва, а то је тако карактеристично за ове наше просторе гдје је кроз повијест увијек најјаче сијала крв

BUKA portal / 29. мај 2020

У роману ‘Прослава’ желио сам прије свега ући у лабиринте свијести некога тко може бити истовремено крвник и жртва, а то је тако карактеристично за ове наше просторе гдје је кроз повијест увијек најјаче сијала крв, каже добитник награде Тпортала за роман године књижевник Дамир Каракаш.

Ваша ‘Прослава’, награђена Тпорталовом наградом за роман године, тематизира просторе и догађаје којима се бавите и у ранијим романима: родну Лику, дјетињство, ратове, неизмирене рачуне. Ако би у вашем новом роману постојао неки нови кут гледања, од чега би се он састојао?

У овоме роману желио сам прије свега ући у лабиринте свијести некога тко може бити истовремено крвник и жртва, а то је тако карактеристично за ове наше просторе гдје је кроз повијест увијек најјаче сијала крв. Исто тако било ми је као писцу изазовно да фокус у роману ставим на некога тко припада ђавољој војсци, то би, рецимо то тако, био тај неки нови кут гледања. А кад бих некоме морао на брзину, онако на зебри између зеленог и црвеног – Душан Ковачевић каже да је то сасвим довољно времена да нешто кажеш о свом раду – описати овај роман, рекао бих да је то повијесно штиво, љубавни роман, роман о суровом животу, природи, али свакако и књига упозорења, анализа тога како фашизам расте на тлу неукости.

У роману пишете о звјерствима усташа у вашем родном крају, али и о бруталној освети партизана. Што би значило, како сте недавно рекли, пронаћи неки прави ракурс да би се испричала та комплексна прича?

Сватко мора најприје почистити испред свога прага јер ако не рјешавамо злочине из прошлости, отварамо им путеве у будућности. А зна се добро што ја мислим о усташком покрету и злочинцу Павелићу, без обзира што су ми оба дједа били усташе и што су неки чланови моје обитељи стрељани у Госпићу, не знамо им ни за гроб. Али, након што су се Талијани у прошлом рату повукли из Бриња, партизани су ушли у мјесто и без суда одвукли у шуму Обадине око 50 цивила међу којима је било и жена, нису их стријељали, него су се иживљавали на тим људима, стављали им своје капе на главе, убијајући их сјекирама и ножевима. Не смијемо имати антену само за оне ствари које нама одговарају, морамо осуђивати злочин без обзира тко је био на правој страни повијести, а мене као писца интригира да нађем неки ракурс како бих фикцијом испричао истину.

Када су у Јасеновцу стријељали ХСС-овог првака Миховила Павлека Мишкину, он је узвикнуо да он не вјерује у међунационалну мржњу, већ у братство Хрвата и Срба. Да ли је нешто такво данас могуће?

Наравно да је могуће, али најлакши начин да се униште људи јест да им се ускрати разумијевање властите прошлости, а код нас се то стално догађа. Па на крају крајева, кад ти неки политички фактор у земљи постају људи попут Пенаве и Шкоре, чија је генијалност уочљива попут бијеле пруге на црном твору, питаш се камо иде ово несретно друштво.

Пријевод вашег романа ‘Блуе Моон’ управо се појавио у Паризу. Хоћете ли отићи на промоцију?

Пуно ми је у задње вријеме изашло вани пријевода, примјерице угледни бечки издавач Фолио Верлаг објавио је за Аустрију, Нјемачку и Швицарску ‘Сјећање шуме’, књига добија одличне критике по тамошњим медијима, у Риму и Падови такођер су недавно изашле двије моје књиге, ‘Блуе Моон’ у Паризу, што ми је посебно драго, јер није тамо лако објавити књигу ако сте из Хрватске, али бит ће тога још јер је низ угледних еуропских издавача заинтересиран за ‘Прославу’. С овом короном пропало ми је пуно заказаних гостовања по еуропским градовима, али сад се ситуација смирује, маске падају, надам се да ћу ускоро тамо. Једино ме у 20 година ниједна књижница у Лици није позвала, као да не постојим, али нека зову адмирала Лошу!

Портал Новости


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.