Дамир Каракаш, књижевник: Идеолошке силеджије тјерају нас да живимо у стању лоше бесконачности

Не волим, говорити о политици јер кад то учиним као да сам загазио у говно. Видите и сами тко су ти људи у политици, тко нас води, тко нам уређује будућност.

Kristina Ljevak / 31. октобар 2018

Foto: Milomir Kovačević Strašni

У загребачком казалишту Керемпух, у режији Бориса Лијешчевића, премијерно је изведена представа „Блуе Моон“, настала према истоименом роману Дамира Каракаша. Ускоро ће у издању Буyбоока за Хрватску и Босну и Херцеговину бити објављено реиздање овог важног дјела у којем нам врсни писац приповиједа о посљедњим годинама мира и буђењу национализма из перспективе расплесаног загребачког рокабилија личког поријекла.

Судећи према реакцијама публике и струке, ову представу пратиће једнак успјех као и „Сјећање шуме“, постављено прошле сезоне у казалишту Гавела.
О времену које је претходило катастрофи и посљедицама катастрофе које смо преживјели, о рокабили имиджу као виду личног бунта, те о томе како ни за чим не жали, са Дамиром Каракашем, одмах након загребачке премијере, разговарала је наша сарадница.

За представу „Сјећање шуме“ насталу према истоименом, вишеструко награђиваном роману, можемо рећи како је без сумње обиљежила претходну загребачку казалишну сезону.
Био је то захтјеван процес „превођења“ романа у језик позоришта. Да ли се рад на представи „Блуе Моон“, насталој такође према вашем роману, разликује онолико колико се и та два романа разликују?

Пишем онако како је Крлежа говорио да треба писати, мрко, неумољиво, па и са зачепљеним носницама ако треба. Роман „Блуе Моон“, као и представа, дотиче се бројних тема, од сложених обитељских односа који су увјетовани друштвеним и повијесним приликама, па до примјерице теме која заокупља главног јунака који тражи свој пут и своју фризуру у времену пред рат,  када се будућност чинила немогућом. Представа, као и роман, говори такођер о Србима којима су се у Хрватској за вријеме рата минирале куће, кафићи, о томе како је Шиме Ђодан на телевизији  говорио, а то је била службена политика, да Срби имају шиљату главу, па зато мање мозга. Због тога надрља и један рокабили у трамвају, јер је имао шиљату главу, а нападачи су мислили да је Србин. Мене неки нападају да пишем против Хрватске, но, сватко од нас мора најприје почистити испред свога прага, а ако је некоме свеједно што се примјерице догађало у прошлом рату у једном Приједору, када су људи убијани по цести само зато што су друге вјере, тај би се требао погледати у огледало.        

Ваш основни услов за рад на представи био је да је Борис Лијешчевић режира. Он се заинтересовао за „Блуе Моон“ још док је само одломак својевремено прочитао. Колико су се ваш књижевни и његов редитељски сензибилитет поклопили?

Борис је један од најбољих редатеља у регији, иза којег је пуно сјајних представа, и као што сам некоћ хтио радити с Паолом Магеллијем, с којим сам радио „Загребачки пентаграм“, који је добио све могуће награде у регији и играо у бројним земљама, тако сам хтио радити и с Лијешевићем. На драматургији смо Борис, Дина Вукелић и ја радили цијело љето, Борис је двапут био у Лици да мало проучи тај крај, јер он је студиозан редатељ, једном је довео и глумце, а имамо одличну глумачку подјелу, тако да сам оптимиста, али увијек је рад на представи својеврсна авантура. Али, иако у овој представи има смијеха и добре глазбе, она сигурно није представа која ће забављати загребачке шминкере, него ће испод те глазбе и смијеха постављати важна питања.   

Ја сам, а ваљда је то природно иако помало дјечије, читајући „Блуе Моон“ замишљала вас.
У представи, главног јунака са чувеном кокотицом тумачи Ракан Русхаидат. Истина је да се прилично физички разликује од вас (ако су и други имали једнаке визуелизације као што су моје), али је захваљујући врхунском глумачком умијећу беспријекорно оживио Чарлија. Колико сте ви задовољни?

Ракан је  један од најбољих глумаца на овим просторима, он је у ансамблу ЗКМ-а, и хтјели смо га довести за ову представу у Керемпух, то је по мени био јако важан потез. Милина га је гледати када глуми, наравно и остали глумци су нам одлични, али имају и тај лички језик који је јако тежак, па су се поприлично намучили, али ја на тај начин желим, као и у књигама, сачувати језик свога краја, јер он изумире као и људи. За илустрацију, у моме селу било је педесетих година око двјесто људи, а сад их има шестеро. Некидан је мој отац продао задњу краву у селу, јер им се не исплати, држава им литру млијека откупљује за куну и пол, што је најобичнија пљачка. Иначе, шума се спушта све више према селу и за педесетак  година све ће то изгледати као они астешки градови, скривени дубоко у прашуми.  

 

 

Роман „Блуе Моон“ објављен је прије четири године. Ускоро ће бити објављено и његово Буyбооково реиздање за Хрватску и БиХ. Иако роман описује крај осамдесетих и буђење онога што ћемо живјети двије деценије послије, чини ми се да је актуелнији данас него прије четири године. Кад то кажем, мислим на свакодневну радикализацију деснице. Знам да нерадо разговарате о политици, али да се те теме, барем у контексту романа и његове комуникативности с данашњим тренутком, дотакнемо.

Па, не волим говорити о политици, јер кад то учиним као да сам загазио у говно. Видите и сами тко су ти људи у политици, тко нас води, тко нам уређује будућност. Има у Србији по тим селима једна нова ријеч, говоре ти људи кад их нетко лаже, немој бре, да ме политичиш. А та ријеч може се говорити на цијелом простору бивше државе. Углавном, сви ти људи, те идеолошке силеджије тјерају нас да живимо у стању лоше бесконачности. Али срећом постоје добре књиге, филмови, представе, а ментална хигијена нам је потребнија више него икад прије. 

Ту чувену кокотицу, на којој наш јунак толико инсистира, до те мјере да (само не у случају љубави коју описује) води рачуна о пози приликом вођења љубави како је не би пореметио, можемо посматрати и као вид отпора, посебно према ауторитету, углавном у виду оца. И да ли је брига о њој и њено постојање потврда постојања посљедњег сегмента личне аутономије, преосталог интегритета, пред надолазећим обавезама за које јунак очигледно није спреман, али и пред надолазећом катастрофом?

У временима која долазе, а то је крај осамдесетих, кад се на чело мећу нове и старе ознаке, идеолошки знакови, петокраке, кокарде и нека слова, јунак ове приче на своје чело ставља прамен своје ‘кокотице’. Има у тој причи наравно универзалне истине. Како коса, избор фризуре, може човјека негативно обиљежити, како је у неком свијету и времену и фризура недопустива. То имамо и у филму Коса, који ме је кад сам био клинац поприлично потресао. Исто тако прије рата дијелили смо се по музичким укусима, фризурама, нетко је био панкер, нетко металац, неко рокабили, онда долазе времена када то дијељење није ствар музичког укуса, него се људи почињу дијелити по вјери, униформама, а у Загребу се тада на улици продавао у кантицама чисти хрватски зрак.    

Осим што се у роману „Блуе Моон“ описује буђење онога што ћемо, како сам већ рекла, живјети наредних двадесет година и осим што у њему срећемо, најгрубље речено, оне који су дошли да „заврше“ оно што су започели у Другом свјетском рату, у роману је сачувана и атмосфера Загреба осамдесетих, града са култним мјестима и биртијама са сумњивом храном и цјелоноћним радним временом. Ми који смо из Сарајева међу омиљене дисциплине уврштавамо ламентирање над некадашњим и данашњим Сарајевом. Колико је „вашег Загреба“ остало у данашњем Загребу? Имате ли данас своја омиљена мјеста и колико се Загреб током сваког вашег повратка у град мијењао?

Живот у Загребу је ок, лијеп је то град, миран, ја имам троје дјеце, па ми након живота у Паризу град савршено одговара. Имам неки свој живот, читам, пишем, свирам хармонику, ходам по максимирској шуми, није личка шума, али боље ишта него ништа. Све мање људи и чита, а људима који не читају фали једна димензија, у паришким метроима пуно људи чита књиге, у Загребу ријетко можете видјети некога да чита у трамвају, људи као омађијани буље у те своје глупе мобителе и тресу се јел им нетко на фејсу дао лајк на фотографију на којој показују што су доручковали. Замислите колико се добрих књига може прочитати за то вријеме које се потроши на губљење времена по фејзбуку. Али, све то иде у прилог политичарима, јер њихова интенција и јест да поглупљују људе, да од њих праве програмиране овце.   

Након „Блуе Моона“ написали сте „Сјећање шуме“. Јунаци попут оца или дједа које „упознајемо“ у „Блуе Моону“, постају, уз шуму, неки од кључних јунака посљедњег објављеног романа.
И у њему срећемо костуре из ормара и трагове присуства инкримисаних униформи. „Сјећање шуме“ је свакако и роман о одрастању. Јесте ли, пишући „Блуе Моон“ знали гдје ће неки од његових јунака „отићи“, односно јесте ли већ тада имали јасну представу о структури „Сјећања шуме“?

Нисам, али знао сам да морам написати тај роман о дјетињству, које је за сваког човјека јако битан период јер се тада ствара слика свијета. Ту ми је било и битно искуство јер такви романи о дјетињству крију пуно замки за писца, од примјерице накнадне памети и комплицираности уласка у тај свијет дјечје метафизике. Мислим да сам га радио само пар година прије да не бих успио, тако да код писања не треба журити, осим тога књижевност је, ако би је замислили као утрку, утрка на дуге стазе. 

На прољеће ће у издању ОцеанМоре бити објављен ваш нови роман „Прослава“ и тамо, како кажете, срећемо ликове као код Достојевског, који су истовремено и крвници и жртве. Сјећам се како смо, док још „Прослава“ није била завршена, причали о њој, а ја се, сад вам то признајем, питала како ћете то уопште успјети смјестити у књижевни текст. Очигледно вам је пошло за руком, а из инсајдерских редова сазнајем да је ријеч о одличном роману који је „сав у стилу“. Спомињали сте и претипкавање на писаћој машини како бисте постигли ефектнији ритам реченице. Знам како сте својевремено одломке својих рукописа читали у различитим градовима да бисте видјели како на различитим адресама функционишу. Шта сте од свих својих ауторских ритуала примијенили на „Прослави“ и колико сте ви у коначници задовољни?

О „Послави“ размишљам већ годинама, кренуо сам из једне врло рискантне точке, али ја волим рискирати, и по питању нових прозних облика, језика, структуре, композиције, и овај роман је другачији од свих мојих досадашњих књига. Могу само рећи да сам га пуно кратио, са 200 на отприлике сто страна, да бих остављао чисте просторе гдје се читатељи могу сами уписивати. Осим тога, краћењем су настали сјајни романи, Андрић је годинама писао један роман, скратио га са шесто на стотињак страна и добио по мени свој најбољи роман „Проклету Авлију“, Киш је пуно скратио „Пешчаник“, Керуак роман „На путу“. Овај роман писао сам и на писаћој машини, јако ми је у свему томе помогла и машина од покојног писца и новинара Младена Вукасновића, аутора одличне књиге „Дневник с Пала“, а машину ми је за писање дала његова кћер. Младена Вукасновића никад не смијемо заборавити, јер је ријеч о невјеројатно храбром и честитом човјеку и није ми јасно како то да се нека награда која промиче поштење, људскост, храброст, не зове његовим именом. 

Недавно сте рекли како вам је уз писање важно да будете човјек, никоме се не продате и да вас живот не ухапси. Увијек сам изнова фасцинирана вашом досљедности у одлуци да вас живот не ухапси, а под тим мислим на изостанак прављена компромиса и рад било које друге врсте, чак изостанак писања за телевизију напримјер. Да ли вам истрајавање у властитој бескомпромисности ствара једнак осјећај задовољства као и књижевни успјех?

Ја имам пуно проблема с писцима који пишу сјајне књиге, а у животу су лоши људи, ту свакако спада и један од највећих писаца Петер Хандке, који ми је формативно био јако важан,а сад се увалио у некакав национализам, прича глупости. Па видите што се догодило Кустурици, хода као мали од кужине како кажу Далматинци, иза Додика, политика га је појела, годинама није снимио прави филм. Тужно ми је гледати такве људе, претворили су се у карикатуре. А још од малих ногу у Лици одгајан сам да су поштење и част нешто јако битно, да будем човјек, и да ме нитко не може купити. Наравно, важно ми је да мојих троје дјеце једног дана могу рећи да им је тата био поштен, а не да ме се сраме, као што се многа дјеца морају срамити својих родитеља. И кад ме нетко пита о чему су моје књиге, а морам му брзо одговорити јер ми трамвај долази, кажем о правди, слободи, људскости.   

 

 

На различите начине можемо посматрати животна „хапшења“, а мало је слобода какву може подразумијевати она коју сте живјели свирајући у Паризу или то само тако изгледа нама који нисмо искусили такву врсту слободе. Да ли вам понекад недостаје тај дио властите прошлости?

Како каже Едитх Пиаф у оној пјесми коју сам волио на хармоници свирати по паришким булеварима, а и Едитх је почела тако што је пјевала на улици: Ја за ничим не жалим.

 

 

Разговарала: Кристина Љевак
Фото: Миломир Ковачевић Страшни

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.