Дамир Каракаш за БУКУ: Неће нас уништити Еуропа, него политичари из нашег сокака

Више се волим дружити с дрвећем, него с људима, тако да сваки слободни тренутак гледам да одем у неку шуму.

Ernest Bučinski / 05. мај 2020

 

"Радим на новом роману већ годинама, а говори о мом страшном и тешко објашњивом искуству. Наиме, да знам што се догодило, написао бих неки знанствени рад, а како не знам, написат ћу тај роман. Ово ми је досад најтеже писање, физички ме боли; имам визију како би требао изгледати, па иако ми је покојни дјед већ стопут у сну дао своју сребром оковану пушку, то мора бити нека врста другачије побједе добра над злом, људскости над звјерством, а још тражим начин да то постигнем. Углавном, све је неизвјесно", рекао је Дамир Каракаш за БУКА магазин.  

Хрватски писац, драматург и сценариста, Дамир Каракаш, припада новијој генерацији савремене књижевности и међу најчитанијим је писцима с ових простора. Његови романи су превођени на више свјетских језика, а један од њих је послужио и као подлога за сценарио филма "Кино Лика", у којем се Каракаш окушао и као глумац. Написао је и сценарио за кратки филм "Столац за љуљање". Каракаш се бави и драматургијом и аутор је неколико позоришних представа. Његов роман "Прослава" изазвао је бурне реакције и негативне критике у јавности, али оне су биле мање везане за умјетност и књижевну естетику, а више су служиле као политички памфлет и за просипање лажног домољубља оних који су халабуку и дигли. Занимљиво је да се, док је живио у Паризу, гдје је студирао француски језик, издржавао свирајући хармонику као улични свирач и изводио перформансе. Као младић бавио се цртањем карикатура које је објављивао у новинама, а за неке цртеже је био и награђиван. Једно вријеме је радио и као новинар. Каракаш је добитник и књижевних награда, а неке од њих су "Кочићево перо" и "Фриц". Са овим цијењеним писцем новинар БУКА магазина разговарао је о актуелним темама, али и књижевности и његовим будућим списатељским активностима.

Тема која је постала опсесија човјечанства јесте супер вирус који нас је планетарно заточио и укопао у мјесто. Мислиш ли да је оправдана хистерија везана за стање у којем смо се нашли?

КАРАКАШ: Волим у све сумњати, па и у своју књижевност, али причекајмо око вируса још неко вријеме. Нас је у Загребу, баш у епицентру короне погодио и страшан потрес, ја сам са дјецом и женом био на осмом кату, било је пола седам ујутро, вани је први пут у години почео падати снијег, корона, потрес, снијег, невјеројатна драматургија, и кад смо након другог потреса изјурили ван, и кад сам по оној хладноћи видио људе како по снијегу ходају у гаћама, тако ми је изгледао смак свијета.

Да ли нам је можда и била потребна та врста ресета?

КАРАКАШ: Ја само знам да живимо у времену кад људима никад није било потребније да читају добре књиге, иду у казалишта, концерте, јер им је потребна ментална хигијена. А што се тиче свијета, још је Стриндберг рекао како је свијет рупа пуна гована. Али, треба радити са друштвом, улагати у културу, да се не догађа да помоћ Хрватске државе ових дана буде већа за кладионице него за културњаке.  

Човјек си који је радио у медијима и знаш да се већина вијести пласира само да би скренуле пажњу од неких других тема, или, једноставо, само да би дигле халабуку. Да ли је и вијест о овом вирусу једна од гореспоменутих и, ако је тако, шта би по твом мишљењу била њена сврха?

КАРАКАШ: Давно сам ја радио у медијима, волим рећи, кад су медији још донекле постојали. Јер ове данашње вијести, те навлакуше, та борба за кликове, то је нешто толико јадно, да се не може звати новинарством. Па смо тако у оној паници око вируса имали вијест да је унаточ забранама окупљања одржана свадба, а кад сам ушао у текст, свадба је већ била у Јужној Африци. Али, добро, па зар и Тончи Хуљић у једном интервјуу није изјавио да је све постало банално и површно. А сврха је новац, све за новац, све за профит, како каже онај један њемачки гостионичар: ја вјерујем у бога и у злато.    

Писцима изолација добро дође када желе да се одвоје од свијета и стварају своја дјела. Да ли си и ти искористио ово вријеме за стварање новог романа?

КАРАКАШ: Па, пишем, радим на новом роману већ годинама, а говори о мом страшном и тешко објашњивом искуству. Наиме, да знам што се догодило, написао бих неки знанствени рад, а како не знам, написат ћу тај роман. Ово ми је досад најтеже писање, физички ме боли; имам визију како би требао изгледати, па, иако ми је покојни дјед већ стопут у сну дао своју сребром оковану пушку, то мора бити нека врста другачије побједе добра над злом, људскости над звјерством, а још тражим начин да то постигнем. Углавном, све је неизвјесно.

Како проводиш вријеме у изолацији када не пишеш? Смета ли ти много што је кретање ограничено или на све гледаш као на неку врсту продуженог годишњег одмора?

КАРАКАШ: Више се волим дружити с дрвећем, него с људима, тако да сваки слободни тренутак гледам да одем у неку шуму, ту близу је Максимир, а како је и писање усамљенички посао, није ми се нешто посебно живот промијенио, осим што и жена ради од дома, а дјеца иду у школу преко телевизора. Али сви смо пронашли добар ритам.

Доста је писаца твоје генерације с простора бивше Југе који су јако читани и који, на неки начин, носе домаћу књижевну сцену на својим плећима. Ту су Цвијетић, Сејрановић, Ваљаревић и да не набрајам. Да ли је дошло до смјене генерација на књижевној сцени и можеш ли ми рећи своје мишљење о својој генерацији, пошто неки тврде да је она доста пропатила и да се ради о "изгубљеној генерацији"?

КАРАКАШ: Тко је колико пропатио, о томе је тешко говорити јер некоме је траума у животу кад изгуби оца, некоме што је изгубио у школи кемијску оловку. Мене је у животу закачило све што је могло, лички засеоци, затвор, пунк, рат, распад брака, тешко рањавање, могао бих набрајати до сутра, и какве везе то има са мојом генерацијом. Не волим баш те приче о генерацијама.     

Многи слуте да нам долазе нека Орвеловска времена Великог брата и слично. Мислиш ли да је то претјеривање?

КАРАКАШ: За ово би требало питати неку добру гатару, ону која гата на грах. Кад смо код Орвела, баш га је некидан у једној књизи напао Набоков да је осредњи писац, али добро Набоков и за Достојевског каже да је писац руских трилера.  

Овдашња интелектуална елита, поготово из дијела Балкана који није ушао у ЕУ, говори о пропасти Европске уније и запада. Ти си живио на западу, тачније Француској, да ли си икада имао осјећај док си тамо боравио да се ради о распаду система и некој скорој пропасти?

КАРАКАШ: Ма, неће нас уништити Еуропа, него политичари из нашег сокака, наши морални понављачи, а то је сој који је тешко искоријенити. Ево гледам градоначелника Милана Бандића, има човјек двјесто казнених пријава, још је на власти, и кад су га једном затворили, он је почео у затвору читати Крлежу и Андрића, умислио си да је Мандела и из затвора изашао јачи него што је ушао, тако да то треба што прије, како се каже, вритњаком у гузицу, растјерати.      

Шта ћеш прво урадити када престане ово опсадно стање?

КАРАКАШ: Пуно ми је ствари стало, сад треба све то опет покренути. Требала се радити представа по мом новом драмском тексту Авијатичари у театру ИТД у Загребу, требао сам бити гост на књижевном сајму у Леипзигу, отказане су ми промоције у Француској, Италији и Словенији, тако да чекам да се ситуација још мало смири.   

Да ли би могао нешто да поручиш читаоцима БУКА магазина?

КАРАКАШ: Немојте да вам се у очима види свака непрочитана књига.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.