Дамир Никшић: ЈАВНИ ПОЗИВ УПОМОЋ!

Нема слободе ако ниси сигуран и безбједан, а сигуран и безбједан не можеш бити ако си у паници и расулу, а у паници и расулу си зато што си у страху.

Damir Nikšić / 19. јул 2016

А напољу су пси и врачари и курвари и крвници и идолопоклоници и сваки који љуби и чини лаж.
Откровење 22:15


Чињеница је да се "у нас" прави разлика између "криминала" и "злочина" мада су то двије исте ствари. (Није шија него врат.)

Јер ако се "ар цриме" и "ар цриминал" преводе са "ратни злочин" и "ратни злочинац", зашто се онда криминалац у миру назива криминалцем, а не злочинцем? Било да се ради о ситним, уличним криминалцима на једном, или крупним привредним и политичким криминалцима који су починили масакр над нашом привредом, јавном и приватном својином, нашим животима, животним стандардом, нашом будућности, на другом крају спектра - зашто их не називамо злочинцима? Зар је за њих претјерано рећи да су злочинци? Зато их често, овлаш, онако ноншалантно с висока и с презиром називамо "обичним криминалцима" (као да су нам они "необични" дражи или интересантнији или прихватљивији), тјешећи тако сами себе ми нехотице (или можда хотимице) подцјењујемо фаталан ефект који њихов злочин свакодневнополитички има на наше животе.

Увјерен сам да многи грађани сматрају да су многе овдашње политичке организације (политичке странке) постале заправо криминалне организације, што би (ако то дословно преведемо) значило да се ради о злочиначким организацијама. Ипак ми то не кажемо тако. Ми их и даље "од миља" називамо  криминалцима као да је то нешто друго и другачије.


УПОМОЋ!

Криминал је болест. Али не само фигуративно ("болест друштва"). Криминал је истинска болест која напада појединца. Човјек чијег се живота докопало подземље као се разболи. Потоне. Пропадне. Понаша се као болестан човјек. И други око њега се понашају као да је кужан.

Сви други имају хиљаде жеља, а он само једну - да га подземље пусти да се врати своме животу, да се једно јутро пробуди и схвати да је ружно сањао.

Када ти се деси да те докопа свијет криминала на неки начин, рецимо тако што постанеш жртвом, или свједоком неког убиства, пљачке, провале и сл., живот свих око тебе наставља да тече нормалним током, а твој као да се претвара у понорницу. Учини ти се да дигресију коју правиш никада нећеш успјети превазићи, да се никада нећеш ишчупати из канџи, блата и катрана криминала и вратити у свој живот, доћи себи. Гледаш одоздо, из мутне воде страха и трауме, видиш силуете сретних људи на сунцу - праве се да те не виде. Знаћеш и зашто једном када испливаш (ако будеш те среће). Зарећи ћеш се себи да си никада више нећеш дозволити да се вратиш у ту ситуацију. Заправо већ си се зарекао. Оног тренутка када си се у њој нашао.

Држаћеш се и ти једнако далеко од оних који су у мутној води, који пружају немоћно руке и погледе да им помогнеш. Правићеш се и ти да их не видиш, да их не познајеш, да те не би којим случајем повукли са собом на дно.

Није да нико не жели да помогне већ не зна како да помогне. Једноставно не може да помогне. Сви смо немоћни пред том немани. Сви смо заправо сами: сами самцати, напуштени као и све жртве што су осамљене и напуштене. Нема веће самоће и напуштености од оне коју осјећа жртва у моменту злочина. "Боже мој, боже мој, зашто си ме напустио" - вришти душа нијемо ка небесима. Приближан је само онај осјећај који има беспомоћни свједок злочина. Занијемимо и заборавимо звати упомоћ. Вјерујемо да нема спаса.

Али зашто не зовемо да нам прискоче у помоћ? Зашто не пуштамо тај крик: Упомоооооћ!!!!

Бојимо се подсмијеха? Чијег: свједока или крвника? Шта је: препоносни смо? Не желимо бити кукавице или пак знамо да нам помоћи нема? Помирили смо се да је нема, да не постоји нико ко нам може или жели помоћи! (Нарочито ако си преплављен утиском да се ради о злочиначком режиму свуда око тебе,  о "режиму злочина", о владавини тј. диктатури зла, свјесној или (још горе) несвјесној.)

Каква је то врста аутоцензуре па смо престали звати упомоћ? Бојимо се одмазде или не желимо испасти цинкароши, издајници, шта ли?

Па то је, у најмању руку страшно, ако не и трагикомично - то прећутно партнерство између жртве и злочинца. То је можда неки културолошки феномен или ти злостављачи свакодневним злостављањем толико ишчаше мозак (издресирају, истренирају?) да им постанеш саучесник у злочину: држиш им свијећу, упаљен ауто за бијег, дајеш "лоповску"... Или једноставно то чиниш не би ли они што прије обавили своје и пустили те на миру, пошто су ионако аматери.


Табу криминала

Човјечност је мртва. Убили смо је након што смо јој се нацерили у фацу, а потом је претукли на мртво. У жртви и у себи. Ми смо монструми који убијају из немоћи. Ми, наиме, нисмо насилни онда када се осјећамо моћнима, ми постајемо насилници онда када се осјетимо очајно немоћнима, тј. посве ништавнима. Тако чинимо још од дјетињства. То је у нама.

Лјуди се, стога, највише плаше немоћи. Немоћи и самоће. Плаше се да их не "поједе мрак", да не постану статистика, да не постану жртвама тог мрачног свијета који се не без разлога назива "подземљем". Плаше се да не пукну, да не полуде, да не почине у афекту нешто након чега нема повратка. Плаше се да не постану крвници. Плаше се те своје највеће слабости. То је страх који излуђује. То је фиксација, опсесија, овисност јер, ултимативно, и крвници су жртве "подземља". Нјихове душе су прве пале, а потом ће им се придружити и остале: сопственим ће их рукама побрати из овог величанственог врта чија љепота боли и повући за собом у ништавило, у мрак "подземља". Душе, извитоперене, изобличене од страха и заблудјелости.

То је неки "паралелни свијет" у који можемо несретним случајем и околностима да "упаднемо" или пак да се од њега "сачувамо", ако смо паметни, ако гледамо своја посла. Молимо Бога да нас изведе на "прави пут", "избави зла и не уведе у напаст". И тако хиљадама година. То је наш примордијални страх -  страх од зла. Страх од злочина заправо.

Када смо на сигурном - о њему ни не причамо. Вели: "не  призивамо белај". Правдамо се и ограђујемо: ко смо ми да то чинимо? Па настављамо: томе ионако нема ни лијека ни спаса;  то је датост космоса; тамна страна свемира; то је тако; нека о томе неко други брине; нека се "анамони" сами између себе обрачунају и поубијају...

Насиље, пријетње, провале, разбојништва увијек се дешавају неком другом, неком тамо. Ми ћемо се притајити, нећемо свједочити, нећемо пријавити - и то ће само проћи. Шутићемо мудро и чекати стрпљиво док се непријатељ не умори, док се не демотивише или док не истроши муницију.

То је традиционални лијек за криминал "у нас". Било да се ради о ратном или оном у миру, о неком злочиначком режиму или посве ситном криминалу у комшилуку - ми с једнаким страхом шутимо и виримо иза завјеса, кроз шпијунке... Не желимо да се "замјерамо". Чекамо да се плима повуче и да талас криминала сам прође јер: стрпљен - спашен.

То значи да је криминал заправо табу у нашем друштву. О њему се не прича (осим ако се ради о ратном злочину, поготову оном који нису починили "наши").

Можемо примијетити да се криминалом данас не баве нарочито озбиљно ни политика, ни школство, а ни религија. Имају људи преча посла. Препустили смо криминал полицији и судовима.  Они се баве криминалом углавном након што је почињен: праве увиђаје и пишу записнике, узимају изјаве. Не од нас. Нисмо луди. Ми мудро склањамо "гу*ицу у крај", причамо и распредамо тихим гласом, шапућемо, често накарадно усхићени што је нас "то" заобишло.

Ми немамо навику да се превентивно бавимо криминалом, да причамо о њему из предострожности. Зашто би када се ништа још није десило? "Не призивај белај из чиста мира!"


Мир и слобода

Из "чиста мира"?!

Какав је то мир без слободе? Затворски мир.

Када нема затвора, када су осуђеници на слободи, (на нашој слободи , а не њиховој) онда улице наших градова постају затвори за све грађане; затвори у којима влада лажни мир, тј. немир, страх и неспокој. Територију на којој владају такви осјећаји и свеопшта несигурност не можемо називати "слободном територијом", нити њене становнике слободнима.

Ми не морамо имати злог владара, злочиначки режим који нас силује и прогања, држи у страху. Ми не морамо имати страховладу која директно наређује и диктира страх и насиље. Ми можемо имати "владара" који је довољно незаинтересован за сигурност нас - обичне бураније, грађана, и ето ти страховладе уличног криминала.

Владар не мора бити у дослуху са криминалцима да би му они били партнер у власти. Довољно је да није њихов непријатељ тј. да допушта криминалцима да краду од сиромашних све док поштују и не дирају у пребогате.

Оног тренутка када ситна буранија одлучи да се организује и сама заштити од криминала - владар се промешкољи јер он је тај који суверено влада. Не може нико локално да самоуправља, да показује моћ и способност да влада собом, јер онда не би било потребе за њим, зар не? Што је најгоре - грађани би се могли довољно добро организовати, ојачати и отарасити га се, и њега и његових намета које очигледно не користи за одржавање реда и сигурности грађана, а то се онда назива револуцијом. Уз оружје - револуција може прерасти у оружану и насилну револуцију, а чему насиље?

Па због слободе, вјероватно.

Она је то благо, та валута због које је човјек у стању свашта учинити.

Шта је слобода?

Слобода је када те нико не тлачи. Слобода је власт над самим собом. Слобода је када си ослобођен морбидних страхова од неспутаног и разузданог зла и злочина. Слобода је када си сигуран и безбједан. Слобода, тј. сигурност и безбједност су елементарни услови за живот и рад. Без њих нема просперитета. Нема производње. Осим ако смо робови.

Нема слободе ако ниси сигуран и безбједан, а сигуран и безбједан не можеш бити ако си у паници и расулу, а у паници и расулу си зато што си у страху. Да би био сигуран мораш се добро организовати, а организовати се можеш само ако се довољно охрабриш и ослободиш страха прво  свој интелект (који је закржљао од страха и несигурности). Једном ослобођен страха и несигурности - интелект ће те водити корак по корак ка слободи.

Да би покренули тај процес морамо скупити минимум храбрости и комуницирати свој страх и несигурност тако што ћемо почети дозивати "упомоћ", а потом се организовати попут интелигентних бића и успоставити сигурност и безбједност. То би била нормална људска реакција. Чак и живитоње користе позиве у помоћ, имају свој посебан језик да организују одбрану. То је прво што науче.

То што ми не користимо позив у помоћ значи да смо репрограмирани од стране друштва да потискујемо свој природни нагон, тј. од стране људских закона да потискујемо природне законе, или смо пак окамењени од страха, залеђени, хипнотисани страхом (као што вук хипнотише овцу да га послушно слиједи у шуму). У сваком случају: све док је страха - ми нисмо слободни. Живот у страху се не може називати животом у слободи, зар не?

Морамо стога комуницирати и организовати се, елиминисати и заштитити се од свега што нас плаши и чини несигурнима, нас и наше ближње. То је елементарна обавеза човјека, још од праисторије.

Можемо бирати хоћемо ли се крити у пећинама и остати пећински људи, или ћемо учинити нашу локалну заједницу сигурном, безбједном и почети коначно живјети као савремени и цивилизовани људи.

Дамир Никшић за БУКУ

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.