Ђана Лончарица, психотерапеуткиња: Суочавање са собом није нимало лако

Жене које су биле довољно храбре да завире у себе и своје потребе, да посегну за оним шта желе и да превазиђу све могуће препреке на свом путу. 

Đana Lončarica / 02. новембар 2020

 

Читајући овај мјесец Женске приче о женама које су припаднице мањина, женама које се носе са карциномима, али и женама које су поред своје, усвојиле дјецу и које живе своје снове - размишљам, како су у  правом смислу ријечи, примјери, како не можемо живјети и расти, а да не изађемо из властите зоне комфора, да се не суочимо с темама које су нам одредиле живот, или се барем мислило да хоће.

Жене које су биле довољно храбре да завире у себе и своје потребе, да посегну за оним шта желе и да превазиђу све могуће препреке на свом путу. 

Суочавање са собом и темама које нас боле није нимало лако. Годинама радећи с клијентима који на психотерапију долазе по подршку, да се често суоче с оним што у животу не могу промијенити и да промијене оно што могу и требају, свједочим колико је ту труда, упорности и досљедности потребно. Колико борбе са самим собом, преиспитивања и тражење самоподршке, у ситуацијама у којима често изостаје вањска подршка. Промјене су тешке и често захтијевају преиспитивање и прихватање нових улога, идентитета, али и ставова и вјеровања која нам често одређују живот.

Један од задатака психотерапије јесте да откријемо који су ставови и потребе наше властите, а које смо усвојили током одрастања, а да нисмо никад провјерили са самим собом.  Често су симптоми људи који се јављају на психотерапију резултат незадовољства и погрешно изабраних начина живота који произилазе из непознавања властитих жеља и потреба. 

Освијестити шта нам треба у животу и шта желимо, значи почети путовање у правцу који нам одговара, путовање које ће нам омогућити да се остваримо на начин који нам је потребан.

Да бисмо то могли потребно је да разумијемо сами себе, али и контекст из којег долазимо. Контекст увијек одређује значење особе и њене животне приче. Иста ствар, догађај у различитим контекстима изгледа и звучи потпуно другачије. Разумијевајући властите контексте, своје одрастање, своје породичне приче и трансгенерацијски начин преношења увјерења, ставова, значајних тема, али и симптома можемо помоћи самима себи да направимо искорак из контекста који нам више не одговара, или никад није.

Управо су то жене из Женских прича урадиле. Прескочиле ограничења наметнута од средине, упознале себе и своје потребе и крочиле храбро напријед.

И у животу као и на психотерапији прихватање и прерада болних тема води расту и развоју у психолошком, емоционалном, али и социјалном смислу. Оджаловати, наљутити се кад се тако осјећамо, говорити о својим емоцијама јасно и наглас људима који су нам важни, значи изаћи из затворених кругова властитих дисфункционалних понашања и разумјети да смо увијек пуно више од болних тема које су нам обиљежиле живот.

Женске приче говоре о трагању људи за властитим смислом, властитим потребама и начинима живота. Дају примјере стварних, живих људи који никад нису одустали од борбе. То није само борба да се одржи живот, то је борба људи да живе живот „пуним плућима“ , без обзира на препреке, изазовне контексте, губитке, болести. Тиме су ови примјери још значајнији, јер су животни, реални и изнад свега инспиративни.

Женске приче реализира МАП уз подршку пројекта БОЛД.

 

 

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.