Данас ништа не може помоћи да се разријеши мистериј Екатарине Велике и Маргите Стефановић.

О књизи Душана Весића: ”Маги – као да је била некад”

Slađana Bukovac / 25. август 2019

 

Не вјерујем да бих се икада прихватила читања биографије Маргите Стефановић, да није лежала крај узглавља у пријатељичином стану, у којем сам боравила присилно, из некаквих обитељско-медицинских разлога. Постоји та одбојност према драматичним биографијама које је релативно једноставно уновчити, али истовремено постоји и воајерство према туђим књигама, ономе за чим други људи посежу прије спавања.

На приближно 400 страница, Весићева књига истовремено је крајње обзирна, и болесно точна. Ни обзир, ни точност, не могу посве помоћи да се разријеши мистериј Екатарине Велике, и Маргите Стефановић. Као што се ништа што се догађало осамдесетих из данашње перспективе више не може разријешити, тако је немогуће разумјети зашто су остали ти бројни и готово тајни джепови сљедбеника, које моја пријатељица с књигом крај узглавља на неки начин исправно назива сектом, и што је то точно тако заразно у текстовима Милана Младеновића, клавијатурама жене необичне љепоте (а љепота нешто вриједи само ако је необична, да парафразирам Бретона), велике интелигенције и савршеног слуха, и у гитари сина трговца стоком, и ученика виолине.

Све је то дакле крајња метафизика, и спада у некакав оштар рез који одваја пријератно од послијератног, нешто што је било саморазумљиво од нечег што је необјашњиво.

Чудном ми се учинила једино теза да је “Очи боје меда” хероинска пјесма. Једнако ми је био чудно неодређен и пипкав текст београдске ауторице која се у епилогу књиге крајње неодлучно и дипломатски бави утјецајем хероина на поетику Екатарине Велике.
А право су изненађење били тек силно морални приговори у рецензијама књиге, у којима се позива на заштиту дијагноза, приватност, па чак и на идиотски ГДПР.

Све би то можда, и ваљда, теоретски било и исправно, и легитимно, да не оставља дојам како су се створили нови табуи, и да се ради о врсти конзервативности и конвенције која у умјетности не може постојати. Маргита Стефановић је, као још најмање двоје чланова Екатарине Велике, умрла од АИДС-а. То је она бууууу страшна болест од које оболијевају, између осталог, овисници о хероину, о којем је, заједно с Миланом Младеновићем, Бојаном Печаром, Ивицом Вдовићем, обилато овисила.

Питање јесу ли умјетност производили људи, или хероин, ступидно је, јер већина овисника о било чему не производи ништа. У повијести умјетности и литературе, стимуланси су страховито чести, као и умирање од истих. Могуће је саставити некакав елементаран едукативан попис, набројити канонске ауторе који су умирали од сифилиса, алкохола, наркотика, морфија, или од некаквих органских компликација у лудници, али крајње је забрињавајућа чињеница да смо доспјели у стање у којем не само да се страховито контролирају мисли, изјаве, и животи, него је и смрт постала подложна критици, и више такорећи не само што не постоји слобода живота, већ је ускраћена и слобода смрти, која се дијели на прихватљиву/достојанствену, и ону о којој је нужно шутјети, и примијенити ГДПР, или некакву сличну присилу која у овом случају само репродуцира табуе, некакве испразне религиозне обрасце, и лоботомију ових неоконзервативних држава које плачу за кугом, колером и средњовјековљем.

Укратко, свака смрт је, као и сваки живот, једнако прихватљива. Суицид, хероин, АИДС, ни по чему нису срамотнији од старости, рака, супруга или сусједа који пуца или ножем задаје тридесетак удараца. Нема легитимне, и недопуштене смрти, као што нема допуштених и незаконитих живота.

Што је још важније, нема умјетности хероина, алкохола, амфетамина. Као језеро, или принцип спојених посуда, умјетност је једна, и једина. Немогуће је разумјети како је до ње дошло, претражити вене, или крвоток, умјетника. Који може бити богаљ, самоубојица, астматичан, или шизофреничан. То је нешто што није могуће, ни морално, цијепати на атоме, нити раздвојити. С ГДПР-ом, или без њега.

Маргита Стефановић била је овисница, и умрла је од АИДС-а. Болести која се појавила осамдесетих година прошлог стољећа, изазивала је страховиту панику, у међувремену је у медицински развијеном свијету стављена под контролу, и нема разлога ни за осуду, ни за страх. Хероин је дрога потлачених, лучких градова, углавном се уноси интравенозно, и изазива страховите органске и психолошке посљедице. “Очи боје меда” наводно су ода жлици у којој се куха, ако је неком до суманутог морализма, и псеудокршћанских дословних аналогија. Иначе ништа у тексту на то не упућује, осим потребе да се ми, послијератни мртваци, оградимо од оних пријератних, јер се надамо да смо мање привремени, и да ћемо умријети из некаквих узвишенијих, и профињенијих разлога. Страховито смо наиме еволуирали у односу на Маргиту Стефановић. Више немамо одсутне очеве, диктаторске мајке, више нисмо у окружењу које се презриво односи према класичној музици, и клавиру. Више нема потребе да у нешто бјежимо ако не можемо преживјети у постојећим увјетима, сви смо специјалне јединице из Лучког, нема тог срања због чега ћемо писати надневке какве је писала Маргита: “У страшном Београду, тог и тог датума”. Или је то писао лош хероин, у посве нормалном граду?

 

Радио Горњи Град


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.