Дарио Сандић, адвокат из Бањалуке: Политичари су постали људске депоније, а требало би да буду љекари грађана и демократије!

Градска власт Бањалуке као да живи на врху Банског двора и гледа филмове из Индије – лепршаво, лијепо, раздрагано, весело, срећно, богато.

Maja Isović Dobrijević / 08. јул 2019

Foto: FB

 

Дарио Сандић, адвокат из Бањалуке кроз свој рад указује на проблеме у граду у којем живи. Поред свакодневног адвокатског посла Сандић пише пријаве које на разне нерегуларне појаве у нашем друштву. Без обзира на притиске које свакодневно трпи Сандић каже да у својој борби и од ове врсте ангажмана неће одустати. То нам је био повод да разговарамо са Сандићем о његовом виду борбе и друштвено-правном активизму, шта га мотивише у раду и другим темама.

Дарио, један сте од ријетких адвоката који указује на проблеме у Бањалуци, и то не само да указујете, већ пишете дописе и притужбе. Шта Вас је мотивисало да уђете у овакав вид борбе?

Мотивисало ме је моје троје дјеце и њихова будућност, као и моја будућност и будућност људи који живе са мном и око мене. Такође, мотивисала ме је обавеза да своје знање употријебим као оруђе/оружје у борби за права и слободе грађана, као и у борби против постојеће тираније, самовлашћа, бахатости и незаконитости. Мотивисало ме је и то што је 21. вијек, а ми живимо, понашамо се, страхујем, бојимо се, сакривамо се као да је 16. вијек. Мотивисало ме је то што живимо психијатријски „амерички сан“ – предратни магационери, шофери, ноћни чувари, пропали привредници, учитељи, су послије рата постали предсједници, шефови, министи, бизнисмени, чивије, господари свега, фактори, лоле, баје, и ко зна какве креатуре и приказе.

Мотивисало ме је да покушам људима да објасним и упознам их да морају да траже своје право, али и да испуњавају своје обавезе; да знају да смију да кажу „нећу“, али и да сносе последице за то; да не дозволе да се према њима нико не понаша као према објекту, већ као према субјекту – живом бићу. Мотива је на сваком кораку, сваком ћошку, сваком контејнеру, сваком ребру радијатора, сваком рачуну за смеће и воду, свакој опљачканој фабрици, свакој канализационој цијеви која бљује у Врбас, сваком дјетету које чека вртић, сваком аутомобилу са трептачима који по путевима плаши уморне раднике, пензионере, војне инвалиде, особе са инвалидитетом, ученике, родитеље, конобаре, пекаре, возаче...

Да ли сте трпили неке притиске због свог ангажмана?

Трпио, трпим и трпићу, али то су минорне ствари у односу на оно што грађани трпе годинама, неки и деценијама.

Шта Вас као појединца највише боли, шта Вам смета и шта Вам не да мира?

Смета ми неправда, бахатост и непостојање одговорности. Такође, непринципијелност је постала стандард у нашим животима. Досјетка мог покојног друга Давида: „Јебо карактер који није лабилан“ је доживјела потпуну инкорпорацију у глави и постала образац понашања грађана БиХ. Политичари су постали људске депоније, а требало би да буду љекари грађана и демократије. Смета ми неред и хаос, односно непостојање система. Такође, смета ми инертност, неписменост, необразованост као и страх који произлази из наведеног. О политичарима који воде ову земљу, ентитете, кантоне, градове, општине, мјесне заједнице, удружења и спортске клубове не желим да трошим ријечи – ради се о нељудима, папцима и бахатом олошу.

Које бисте овим путем кривичне и друге пријаве којима сте се бавили издвојили, која Вам је задала највише муке, али и која је Ваш највећи успјех у пољу активног друштвеног дјеловања?

Нема муке код писања кривичних пријава. Писао сам пријаве због изборне крађе, пријетње гласачима, злоупотребе положаја и овлашћења, слања дјеце на црквену литургију, незаконитог коришћења владиног авиона, угрожавања безбједности грађана, загађења околине, пиралена, радиоактивног материјала, злоупотребе Парламента БиХ, итд итд... Нити једна пријава, за сада, није доживјела да пређе у оптужницу, али ја нећу одустати, јер правда је достижна. Све пријаве су имале за циљ утврђење одговорности надлежних за своје непоступање или незаконито поступање, а продукти тих поступања или непоступања су имали за посљедицу кршење права и слобода грађана. Ни ти једна од тих пријава није била у склопу мог професионалног ангажмана, односно да ме је неко за то платио.

Шта за Вас лично значи ова врста рада и ангажмана имајући у виду да живимо у друштву у којој већина затвара очи пред проблемима?

Као што сте и навели, значи отварање очију – и онима који трпе и онима који раде незаконито. Толики је ниво незнања, полтронства и политичког потчињавања да и они који раде незаконито сматрају да то није незаконито, а и ако јесте незаконито, гледају да ли ће шеф да их похвали на партијском састанку и онда сматрају да је тиме све опроштено – као у цркви када вас свештеник помилује по глави и каже: „Опроштено ти је“.  Такође, парламентаризам у РС и БиХ је на нивоу бруталне проституције. Закони се доносе за одређене особе, одређене послове, одређене потребе. Народни посланици су као јефтине „пријатељице ноћи“ које подижу своје ноге (у случају посланика то су руке) за онога за кога им њихов сводник/макро (у случају посланика то су шефови клубова и предсједници партија) то наложи или за онога ко више плати (у случају посланика исто ко више плати).

Какав је правни оквир друштва у којем живимо у питању, како бисте га Ви оцијенили, имајући у виду све што се дешава, не само на нивоу Бањалуке, већ и цијеле државе?

Правни оквир је такакв какав је. Право је жива материја и треба да се мијења. Али имамо проблем што наши законодавци мијењају институте постављене још у Римском праву. Међутим, највећи проблем је примјена закона као и непостојање правне сигурности и правне државе. Имамо судове у којима судије себи допуштају да тумаче законе како њима у ком тренутку одговара, без икакве одговорности.

Када видите како се мијењају пореске стопе, порези на некретнине, правила увоза и извоза, услови за стицање или обављање одређених послова, јасно је да се ради о једном правно нестабилном систему, а који се рефлектује на привреду. Међутим, причати о привреди и правном систему у ситуацији у којој грађани не смију да се окупљају, већ се састају у „тројкама“ као за вријеме турске владавине, исто је као и причати о аеродрому у Требињу, електричном возилу из Републике Српске, скијалишту у Дринићу, стадиону и концертној дворани у Бањалуци, вјетроелектрани у Невесињу, итд итд.

Као што сте већ споменули, многи људи као да су изгубили вјеру у правну државу, јер виде да многи пролазе некажњено због разних дјела. Какав је Ваш кометар на ову тему, како вратити вјеру људима у правни оквир?

Људима не треба вратити вјеру већ правила. Мора се знати за тачно које понашање слиједи тачно која посљедица. Не мора то увијек бити лоше понашање и казна. Може то бити добро понашање и награда. Али имајући у виду понашање појединаца, група, елита, јасно је да овдје може само помоћи казна и то врло оштра казна.
Да се врати повјерење грађана у правни систем на овим просторима довољно би било оптужити, осудити и послати у затвор 50 људи са простора БиХ, те им одузети комплетну имовину. Након тога све би се промијенило.

Који је, по Вама, највећи проблем права и правног система у нашем друштву? Могу ли се ствари мијењати на боље?

Проблем је неједнаког поступања у истим/сличним ситуацијама. Потребо је увести иста правила за све и онда ће нам свима бити боље. 1+1 мора бити 2 без обзира на све околности. Тада ће бити свима боље.

У Бањалуци је актуелно питање кретања по јавним површинама, припадници МУП-а свако вече, без давања разлога зашто то чине, легитимишу припаднике неформалне групе грађана Правда за Давида. Колико у свему томе има правног упоришта? Могу ли се грађани слободно кретати по Бањалуци?

Грађани се могу и морају слободно кретати по Бањалуци. Свако узнемиравање од стране полиције морају пријавити надлежним органима. Полицајац мора да каже разлог легитимисања и да покаже своју идентификацију. Грађани не треба да пружају отпор (пасивни или активни) како се не би изложили физичкој присили од стране полиције, и треба да се понашају пристојно и достојанствено.

Тренутно, шта је по Вама,највећи проблем у Бањалуци? Како видите његово рјешење?

У Бањалуци не постоји проблем, већ постоје проблеми. Градска власт као да живи на врху Банског двора и гледа филмове из Индије – лепршаво, лијепо, раздрагано, весело, срећно, богато. Постављају кишобране у Господској док поплаве руше насеља у Бањалуци; постављају цитате у Господској док им се смањује број првачића и студената; саде дудове у Господској док им се уништавају дрвореди и зелене површине у Бањалуци; промовишу туристичке (и оне друге) стикере у Господској док им туристе туче полиција и док се Кастел руши. Нажалост, ово је један од најгорих и најнеспособнијих гарнитура градске власти уназад 20 година.

На жалост, не видим рјешење проблема у тренутној политичкој и економској ситуацији .

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.