Дебакл

Један једини змај био је довољан да у прах смрви утврђени град који је одолевао претходних 7 сезона. Ако је један змај довољан, шта је Даенерyс чекала до краја 8. сезоне, тим пре што их је раније имала чак три?

Dejan Ilić / 16. мај 2019

 

Ако је и било добрих, премда до пуцања натегнутих, разлога да се ауторима „Игре престола“ прогледа кроз прсте за „Дугу ноћ“, трећу епизоду осме, завршне сезоне серије – пета епизода „Звона“ брутално је укинула простор за било какво оправдање очајних наративних решења за завршетак приче. Није ствар само у томе што „Звона“ сама по себи не могу да се држе као смислена приповедна целина – реч је напросто о безмало насумичном низању секвенци разарања и убијања – проблем је много већи од тога: та епизода руши темеље читаве серије.

И опет, не само да их руши када посматрамо појединачне – како се с временом искристалисало – главне карактере: како оне који су милошћу аутора остали унутар својих већ оцртаних психолошких профила, што их у драматично измењеним околностима заправо не чини кохерентним него замрзнутим, без могућности да прикладно одговоре на нове изазове (Јон Сноw и Арyа пре свих); тако и оне, њих посебно, који су пали у немилост мањкаве креаторске имагинације, попут несрећне Даенерyс, за коју Бениофф и Wеисс нису смислили ништа паметније од тога да је направе лудом, е сад да ли због лоших наслеђених гена Таргарyена или због убијене другарице Миссандеи (нешто што би можда требало да нас подсети на разорну срджбу Ахилејеву због Патроклове погибије), остало је пак нејасно, јер се ауторски пар није ни потрудио нити је дао времена да се то објасни, разуме и прихвати.

Поред уништених карактера, дакле, разбијена је и сама прича. Један једини змај био је довољан да се у прах смрви утврђени град који је успешно одолевао у свих претходних седам сезона. Ако је тај један змај довољан, шта је Даенерyс чекала до пред крај осме сезоне, тим пре што је раније имала чак три змаја? И кад већ бројимо змајеве, два су пала релативно лако на бојном пољу, оба на исти начин, док је трећи успешно и рекло би се неподношљиво лако избегао исту смрт у „Звонима“. То што ће у тренутку безнађа, када је битку већ изгубила, Церсеи рећи да је тек једна добро нациљана масивна стрела довољна да се одбрана града реши змаја, своди читав заплет на баналну приповедачку поштапалицу – овај пут нису имали среће.

А ако се читав заплет сведе на једног змаја и мањак среће, онда се све оно пажљиво зидање савеза и пријатељстава показује као безначајно. Сва планирања, одуговлачења или превентивна деловања постају будаласта, ако се треба уздати у срећу једне (не)прецизно одапете стреле и једног љутог змаја. Другим речима, уместо свих осам сезона, могло нам се одмах рећи – немојте губити време, змај ће на крају све да их спали.

Добро, не баш све. Остало је да видимо шта ће у последњој епизоди бити са Даенерyс, Јоном и Арyом. То јест, читава прича сад је спала на то ко ће убити Мајку змајева Даенерyс – Јон или Арyа. Пошто је заплет у „Игри престола“ већ неко време и ствар за кладионице, упустимо се у погађање и рецимо да ће то бити Јон. На један негативан начин, задивљујуће је у којој су мери Бениофф и Wеисс обесмислили понашање свог ипак главног (да не кажемо, најглавнијег) јунака у последњој сезони. Од особе која је активно обликовала и себе и своју околину, Јон је постао пасивни посматрач, немоћан да утиче на било шта. Све што је он у стању да уради у последњих пар епизода јесте да иде уоколо и тупаво понавља како (слепо) воли Даенерyс. Песничка правда, а и наративна логике, захтевале би да на самом крају он буде тај који ће казнити (смрћу) Даенерyс за хибрис из „Звона“. Тиме би платио за своје одсуство из приче (због заљубљености), али би на самом крају повратио и своју позицију активног делатника на коме стоји читав погон приче.

С друге страна, Арyа је већ обавила једно велико убиство – два би била превише чак и за њу, савршено обучену машину за убијање. Да ће Арyа престати да буде убица и поново постати (да ли баш обична?) девојчица аутори су нам наговестили симболичном монтажом секвенци Арyиног бауљања кроз спаљени град и борбе на живот и смрт између Арyиног пријатеља и заштитника Пса и његовог великог брата на страни зла. У митској структури света из „Игре престола“, Пас и његов брат су опције које стоје пред Арyом, ако она остане привржена свом погубном занату. То што су обојица нестали, уништивши један другог, симболично ослобађа Арyу. Ватра града у пламену прочистила је Арyу. Када је гледамо како устаје и брише пепео са лица – ми видимо нову Арyу, која вероватно више неће убијати.

Наравно, то да ће Даенерyс бити убијена, само нагађамо. Бениофф и Wеисс, уосталом као и сам Георге Р.Р. Мартин, доказано су непредвидљиви – не само зато што воле да изневере очекивања публике, већ, сада се испоставља, и зато што нису одвише промишљени и имагинативни. Али, и да Даенерyс остане жива, штета је већ направљена. У свету приче она је симболично стајала као отеловљење и глас обесправљених – као обећање и реализација слободе потлачених. У неким претходним биткама, она је градове освајала управо таквим обећањима, а људи су јој после победа остајали привржени јер би своја обећања и испунила. Читаво то еманципаторско прегнуће – како и доликује жанру: епских размера – у „Звонима“ се дословно срушило у прах и пепео. Као да су Бениофф и Wеисс хтели да нам кажу да се свака револуција (па и она еманципаторска) мора завршити у разарању и крвопролићу. С друге стране, то је ипак једна доследно конзервативна порука, управо онаква каква и доликује конзервативном жанру епске фантастике. Аутори „Игре престола“ обећавали су више од тога, али жанр их је на крају ипак савладао.

Пешчаник.нет, 14.05.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.