Дејан Илић: Схит хаппенс

Демонстранти се залећу уз степенице у покушају да насилно продру у парламент – донедавно је то била сцена резервисана искључиво за земље источне Европе, Латинске Америке и трећег света.

Dejan Ilić / 08. јануар 2021

 

Ко је однео коње, мора да се запитао овдашњи радознали посматрач док је са осредњим занимањем гледао познате сцене: демонстранти се залећу уз степенице у покушају да насилно продру у парламент. Истина, степенице су нешто веће, а и зграда је масивнија, али опет – где су коњи? И док се овдашњи посматрач чудио што су нестали (Росандићеви) коњи, остатак света у чуду је гледао како побуњеничка маса у Вашингтону осваја тамошњи конгрес.

Донедавно, за цео свет то су биле сцене резервисане искључиво за транзицијске државе Источне Европе (српски допринос од 5. октобра 2000. са својим накнадним варијацијама укључујући и ону од јула 2020. у овој расподели политичких стереотипа огроман је), латиноамеричке земље те сиромашне земље трећег света. Трумп заједно са својом организационо, политички и морално разореном Републиканском странком променио је из корена досадашњу картографију политичког имагинаријума. Промена је безмало па револуционарна.

Верујем да је гледалац ухватио тренутак када маскирани мушкарац са капуљачом на глави седа на место председавајућег конгресу и прави селфи. И у том смислу је Трумпов учинак револуционаран. Иако америчка демократија почива на миту да пред дословно сваким житељем те земље стоји отворен пут до политичког врха, практично никада није било тако. Ни јучерашњи донедавно незамисливи резултати избора за сенаторе у Джорджији, где су један Афроамериканац и Јеврејин као демократски кандидати однели победу над (белим) републиканцима не мењају много на ствари.

Трумп је пливао на таласу незадовољства политички запостављених великих група сиромашних белих Американаца, за које ништа нису чиниле еманципаторске идентитетске политике демократа. У том таласу Трумп ће се и удавити. Али, остаје слика маскираног белог демонстранта у столици председавајућег конгресу: та особа на том месту могла се наћи само силом и мимо закона, јер закони напросто не раде за њу.1 Одавно демократе нису имале и председника и већину у оба америчка дома као што су то сад освојили: ако желе да све то задрже, све полуге власти које им је Трумп практично бацио у крило морале би да искористе да отворе легалан пут до моћи и за анонимног маскираног узурпатора.2

Када смо већ код слика и политичких клишеа, није било тако давно и када се у једној земљи Западне Европе покушало стићи до врха власти побуном, то јест државним ударом. Крајем фебруара 1981, у шпански конгрес упао је са својом жандармеријом пуковник Тејеро у покушају да свргне прву демократски изабрану власт и обнови (Францову) диктатуру. Зидање демократског поретка у Шпанији ишло је тешко и уз много компромиса. Један од најтежих и најдалекосежнијих био је пристанак противника диктатуре да у изборној кампањи а и касније не помиње жртве диктатуре – како оне протеране, тако и утамничене и побијене. Компромис је највише штете нанео комунистичкој партији Шпаније.

Иако се најхрабрије и са највише жртава носила против диктатуре, та партија прошла је лоше на тим првим изборима, напросто зато што није могла да искористи као аргумент у кампањи свој допринос у свргавању диктатуре. Заговорници заборава уместо суочавања са прошлошћу најчешће истичу као позитиван шпански пример транзиције и заборављају цену којом је плаћен заборав, као што нису у стању ни да повежу садашња превирања у тој земљи са тим ноторним заветом ћутања.

Али, то је нека друга прича. Овде говоримо о побунама и њиховим сликама. Двадесет осам година после неуспелог покушаја државног удара пуковника Тејера, Јавиер Церцас написао је изванредан роман Анатомија једне побуне3 – прозну реконструкцију тог догађаја. Као основа за роман послужила је једна документарна фотографија из шпанског конгреса под опсадом жандара. На фотографији се издвајају Адолфо Суáрез, први председник владе изабран после демократских избора, Гуттиéрез Меллада, заменик председника владе Суареза, те Сантиаго Царилло, вођа комунистичке партије – само су њих тројица остали усправни, сви остали су се бацили на под у страху од побуњеника.

Пажљиво, корак по корак, из минута у минут, Церцас не реконструише само ток догађаја од 23. фебруара 1981. Поред тога он даје и прецизне психолошке портрете тројице својих јунака те своди биланс њихових губитака и добитака од демократских промена у земљи. А све то да би показао да су праведни демократски пореци резултат компликованих рачуница у којима сваки изузетни појединац на крају губи, али је на добити читава заједница. Другим речима, нема праведног поретка без личних жртава. И још нешто, праведни демократски поредак штите управо изузетни појединци. Али, ни то није све. Церцас уверљиво приказује како ниједан од тројице његових јунака ни по чему није посебан или другачији од обичних људи – изузев по томе што у тренутку кризе властити живот несебично подређује вишем принципу правде.

Церцасов роман чита се као документарна прича, али наравоученије те приче се чини бајковитим. Како год, у синоћњим извештајима из Вашингтона видели смо само масу и глас главног негативца иза паравана – изостали су изузетни појединци на страни, ако се држимо бајковитих представа, добра. Можда је реч о медијском пропусту да се направи уверљива, а и даље истинита, прича, а можда таквих појединаца напросто није ни било. Ако је по среди потоње, онда ће америчка јавност морати врло брзо да их пронађе, у редовима демократа или било где другде у јавном простору. За сада, прича о побуни у Вашингтону склапа се тако да се обични житељи Сједињених Држава могу идентификовати само са демонстрантима: то је једина опција за њих у садашњем медијском обрасцу приче.

Наравно, људи могу одбити да се идентификују са силеджијама, али то значи и да им читава прича постаје туђа и престаје да их се тиче. Другим речима – фале позитивни јунаци.

Али, то је проблем тамошњих медија. Нама су зафалили – коњи. Све остало овде већ имамо: и врховног негативца и руљу која га следи. С тим што је победа на изборима над негативцем код нас и даље миљама далеко. Када се тако погледа, нама и америчка прича, без обзира на њене јучерашње драматичне мрачне тонове, с победама демократа на изборима за председника и оба дома парламента, делује као бајка. О томе треба мислити, када се понадамо да смо свуда сви исти, то јест и да се негде тамо – као код нас – схит хаппенс.

Пешчаник.нет, 07.01.2021.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.