ДЕЈАН ЛУЧКА Шта би враћање имовине Фати Орловић требало да покрене

А гдје је наша имовина?

Dejan Lučka / 18. јун 2021

Foto AA

 

Након рушења цркве саграђене у дворишту Фате Орловић, у БиХ се друштво (поново) раслојило. Једни су подржали извршење пресуде, други су признавали право на имовину, али не и рушење вјерског објекта, а трећи су одговарали контрааргументима сажетим у питању због чега се не руше и остали објекти саграђени на туђој земљи. Ма колико јавност била подијељена у прихватању рушења, извршење ове пресуде је значајно јер показује да, ипак, овдје постоји каква таква правна држава. Иако у многим другим погледима државна администрација пада на испиту поштовања права, овдје је, додуше са закашњењем, ипак оно испоштовано. Мада, велики проблем је што је за то требало да протекне двије деценије „гањања” по судовима.

Међутим, коначно извршење ове пресуде, поставља и друго велико питање везано за државно поштовање права других лица чија је имовина насилно одузета. Наиме, повратак национализоване имовине у току Другог свјетског рата и након његовог завршетка, у доба владавине Комунистичке партије, и поред одређених захтјева за реституцију имовине, тече веома споро. Не постоје одговарајући закони и механизми да се изврши дјелотворан повратак поврат имовине одузете жртвама из рата, грађанима, вјерским заједницама, као ни страним држављанима. Одређена имовина се враћа, али на ад хоц основи, према дискреционој одлуци власти.

Национализација

Од 1945. до шездесетих година XX вијека власти у тадашњој Југославији су одузимале и национализовале имовину великог броја грађана. Имовина је одузимана од физичких и правних лица и преношена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину. Одузимање приватне својине је вршено на различите начине, од примјене прописа о аграрној реформи и национализацији па до оних о секвестрацији, конфискацији и експропријацији, на основу различитих аката о подржављењу. Одређени појединци и заједнице, као што су јеврејска и српска, претрпјели су и двоструко одузимање имовине без накнаде, прво од стране националсоцијалиста и Независне Државе Хрватске, а послије од стране комунистичког режима.

У доста случајева у социјалистичкој Југославији одузимање имовине је рађено на силу, уз директне или индиректне пријетње од стране власти, често без правичне надокнаде, док су у неким случајевима ипак даване одређене, углавном јако мале, надокнаде за одузету имовину. Дешавало се да се за посједе од више хиљада квадратних метара и станове од више стотина квадрата на одличним локацијама, из којих су власници на силу истјеривани, заузврат добију станови од педесетак квадрата на периферији, и то на коришћење.

Само преузимање, према свједочењима очевидаца, било је некада као у филмским сценама. Неколицина људи у црним кожним мантилима улазила је у пословне просторе, станове, зграде, хотеле и уз ријечи да је то сада државна имовина, одузимала „у име народа” приватна добра. У туђе куће и станове су усељавани партизани-борци, њихове породице као и заслужни чланови Комунистичке партије, а неке стамбене јединице су преграђиване и дијељене како би у њих стало што више станара. Чак су и комшије које су биле чланови партије тјерале сусједе из већих станова, не би ли се насилно уселили у њих. Притом, још од 1944. године страдао је и поприличан број фолксдојчера, од којих многи нису били сарадници или дио окупаторских снага и усташког режима, али је и њима одузета имовина и изгубли су југословенско држављанство. То је била заједничка судбина Нијемаца у послијератној Европи, који су колективно платили цијену за злочине нацистичке Њемачке, као и за несупростављање окупационим и квислиншким властима.

Аграрне реформе и национализација у бившој Југославији у суштини је представљала пут у „комунизам” преко принудног стварања друштвеног власништва над стварима у приватном власништву. Кроз покушај ослобађања потлачених радничких и сељачких маса објављен је рат против приватне имовине чији терет је стављен на леђа грађана, уз велике људске трауме и осиромашење. Умјесто да се економска равноправност крене градити кроз то да се сиромашни слој подигне и подстиче да напредује, држава је одлучила да се свима онима који превише штрче имовина одузме да би се она могла правично прерасподјелити у путу ка „бољем друштву”.

Обавезе као трула обећања – историја неуспјеха

Европска унија већ неко вријеме наглашава да је један од услова за наставак европских интеграција то да БиХ на правилан начин регулише реституцију, односно враћање одузете имовине власницима. Такође, Стејт департмент у својим извјештајима редовно наглашава неангажованост и нерад власти у БиХ у погледу осигуравања законског оквира и враћања приватне имовине њеним власницима.

У БиХ су активности на регулисању враћања имовине и обештећењу  почеле након избора 1990. године. Политичке партије су обећавале да ће ријешити нагомилане проблеме у вези са тим, да ће се кренути у приватизацију, као и да ће се отклањати учињене неправде уз давања обештећења.  С тим у вези састављена је и Комисија за питања денационализације, са задатком да разматра иницијативе, односно захтјеве грађана, организација и заједница. Међутим, доласком рата, рад на томе је стао, а странке су се посветиле уништавању имовине, а не њеном враћању.

У Републици Српској су 1996. године донешени Закон о враћању одузетих непокретности и Закон о враћању одузетог земљишта. По њима се почело поступати и чак су донесена одређена рјешења о враћању одузете имовине ранијим власницима. Ови закони су престали да важе када је Република Српска почетком новог миленијума донијела Закон о враћању одузете имовине и обештећењу, у коме је било регулисано враћање, односно исплата правичне накнаде ранијим власницима, њиховим насљедницима или њиховим правним сљедбеницима. Међутим, тадашњи Високи представник у БиХ Волфганг Петрич, прогласио је неважећим све наведене законе својом одлуком, уз наводе ОХР-а да би непромишљени закони о реституцији значили да би биле потребне деценије да се заврши програм реституције, да Српска није у финансијској и организационој могућности да то уради, а да би у правно несигурној ситуацији која би настала као резултат примјене закона страни улагачи избјегавали Републику Српску, а програм приватизације се не би помакао са мртве тачке, док би грађани сносили трошкове овог програма.

Са друге стране, на подручју Федерације БиХ су у неколико наврата покретане активности за доношење закона којим би се регулисао поврат и надокнаде, израђивани су нацрти и приједлози закона, али све то није претјерано уродило плодом.

До данас, иако је постојало више иницијатива у том погледу, законска регулатива у БиХ није донешена и нису створени услови да се људима врати њихова имовина. Комисија за реституцију коју је успоставио Савјет министара БиХ прије петнаестак година чак је написала приједлог закона о денационализацији који би био донијет на нивоу БиХ, али он није прихваћен у законодоносилачком органу. Политичари из Републике Српске сматрају да се то мора урадити на нивоу ентитета, док је мишљење представника међународне заједнице и одређених политичара из Федерације да то треба регулисати на државном нивоу. Поред тога, законским рјешењима о грађевинском земљишту које је Високи представник донио 2003. године покушао се ријешити дио проблема, али ни то није било претјерано успјешно.

Како год било, док трају политичке игре и препуцавања, до данас имовина није враћена истинским власницима и њиховим насљедницима, те у њеним благодетима уживају политичари, институције, али и одређени (нови) приватни власници.

Колика је вриједност имовине у питању?

Данас не постоје званични подаци о томе о којој имовини се ради и колика је њена вриједност. Процјене заиста варирају и иду од 15 па све до 50 милијарди евра вриједности. Сигурно је само да се ради о огромном броју посједа, станова, шума, стамбених објеката и остале имовине коју би тек требало детаљно утврдити.

Занимљиво је да поред враћања имовине физичким лицима, огромна имовина треба да се врати и вјерским заједницама, а највише Српској православној цркви, Јеврејској заједници, Исламској заједници и Римокатоличкој цркви. У свему овом јасно је да би се лица градова као што су Сарајево, Мостар или Бања Лука могла увелико промијенити када би имовина била враћена њеним правим власницима. Такође је у исто вријеме срамотно и противно принципима права и етике да се државне институције налазе у таквој имовини, а да не плаћају никакву надокнаду правим власницима. Такав случај је нпр. са зградом јеврејског друштва Ла Беневоленција у Сарајеву коју користи Министарство унутрашњих послова кантона Сарајево. Сличне ствари су везане и за шире подручје данашње Господске улице у Бањој Луци, гдје се јеврејска имовина користи без плаћања накнаде правим власницима, као и у више дјелова Сарајева у коме се користи имовина Српске православне цркве.

Посебно питање у овом свему представља и процес транзиционе приватизације, у коме су државна предузећа раскрмчена, док су контроверзни бизнисмени распродали имовину тих компанија. Наиме, не зна се колико је те имовине у ствари била национализована имовина, поготово када су у питању непокретности и земљиште. Такође, не мање важно је и питање на који начин се могу вратити подржављени индустријски и стамбени објекти који су срушени, а на чијем су мјесту никле друге грађевине. У сваком случају, ма колико држава, а са њом и њени грађани, била покрадена у тој приватизацији, и ма колико је порушено старих и изграђено нових објеката на туђој имовини, јасно је да је држава обавезна да макар правично обештети оне од којих је имовина одузета.

Државни изговори

Власти често спомињу оправдања да се ради о огромној имовини која се не може вратити или надокнадити јер је БиХ сиромашна земља. Изговори као што су они да држава нема новца за такво нешто не стоје.

Прво, одређен број објеката и земљишта се може фактички вратити, за један дио се могу дати замјенски објекти, док за неке то може бити комбинација враћања у натури и новчаног обештећења. Друго, за надокнаду остале одузете имовине се новац мора наћи, па нека то буде и исплаћивање у ратама које би трајале наредних десет до двадесет година. Треће, уколико држава има новца за огроман број административних радника, за намјештене тендере, за куповину лажних респиратора, за ручкове и вечере о државном трошку, за реновирање јавних зграда, за куповину луксузних аутомобила, хеликоптера, авиона и опреме у канцеларијама... е онда мора бити новца и за људе које је држава силом покрала прије више деценија. А поред крађе је и уживала и развијала се захваљујући тој краденој имовини. Оно што је држава тада урадила, ма како се то правнички називало, у стварности је била безочна пљачка сопственог народа организована од стране државних органа, под вођством комесара Партије.

Међутим, мимо овог изговора о сиромаштву БиХ, вјероватније је да је у питању то да политичари у БиХ чекају што више времена да би власици имовине и/или њихови насљедници преминули, како се имовина не би имала коме враћати. Уз то, ту је и њихов став да се на туђој имовини и данас може зарађивати кроз убирање значајних прихода, кроз ренте, изнајмљивање, продају самих објеката и земљишта, као и намјештање различитих ствари у вези са тим својим рођацима, пријатељима и кумовима. Исто тако, ту је и став да садашња власт не жели да улази у та питања и да њих оставља некој сљедећој, јер зна да ће са тим трошење буджета за личне прохтјеве и њихова примања морати добрано да се смањује, али и да мора да услиједи кресање буджетских ставки опредјелјених на запошљавање и плате осталог особља, што никако није политички популарно.

Овдје није у питању то да ли је неко данас љевичар или десничар, припадник једне од више нација у БиХ, да ли је социјалдемократа, либерал или конзервативац, да ли је хришћанин или муслиман, већ то да ли прихвата да су сви људи равноправни и да уживају људска права. Уколико то јесте случај, онда је јасно да је право на имовину једно од темељних људских права и да мора бити поштовано. Данас, БиХ је земља која је најмање у цијелој Европи урадила у настојању да се ово питање ријеши.

Државним насиљем, пријетњама и уцјенама нико не би смио да буде лишен имовине на начин како је то рађено након Другог свјетског рата. Многи од људи од којих је имовина украдена су умрли у биједи, неки од њих су се одселили из БиХ, а један дио њих има данас насљеднике. Наравно да се обештећењем не могу исправити неправде нанесене овим људима у прошлости, али се може показати да бар у малом проценту држава, а под тим мислим и на ентитете, зна да каже „извините” у данашњици. Некада Југославија а данас БиХ не може да надокнади све што је изгубљено али може да се извини за сво насиље, док је убирала плодове туђег рада, зноја, залагања, односно имовине.

Што рече покојни Ђорђе Балашевић: „Некʼ су ми газили њивом, мојом се сладили шљивом, увек је лопова било, јер ћук је ћук и вук је вук”. Некада је могло само да се уђе и да се руши туђе, и то од стране државе, али данас не би смјело, јер ред је ипак ред, а параграфи кад се заграби треба да су исти и ђаволу и ђакону. Док се крађа не ријеши, држава је главни лопов, који истрајава у крађи, ма шта год ко рекао!


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.