Дејан Лучка: Шта се то дешава у Србији? Одакле сада измјене устава и референдум?

У Србији се 16. јануара одржава референдум повезан са промјеном Устава Републике Србије. У јавности влада велика непознаница о томе о чему се у ствари одлучује и шта се то конкретно мијења у самом Уставу.

Dejan Lučka / 14. јануар 2022

 

Према одређеним наводима, мање од 10% грађана уопште разумије или је информисано о чему би требало да се изјашњавају на овом референдуму. Разлози за то су различити, али је вјероватно најбитнији онај да се у уставном тексту ипак мијењају чланови који нису превише „звучни” и као такви нису ни интересантни већини грађана. Такође, промјене се односе на прилично стручна питања која нису ни сасвим разумљива добром дијелу становништва. Ни сама држава се није превише потрудила да грађанима разјасни промјене. Референдумска кампања се води веома кратак временски период, а уз то није превише интересантна грађанима и у њој се веома мало чује страна која је против измјена Устава.

Посебан проблем представља и то што се референдум доживљава више као страначка активност, а не грађанска, тако да ће и гласање, излазак или неизлазак на референдум, бити у ствари и својеврсно гласање „за” или „против” власти, односно владајуће политике, тј. партије. Контроверза везана за овај референдум је повезана и са скорим доношењем новог закона којим се уређује референдум. Наиме, прошлогодишњим Законом о референдуму и народној иницијативи, чијим даном ступања на снагу је престао да важи истоимени закон из 1994. године, укинут је цензус за излазак потребног броја гласача као услова за успјех референдума. Према старом закону за пуноважност референдума било је потребно да на њему гласа већина грађана који имају бирачко право и који су уписани у бирачки списак, док према новим одредбама тај услов није неопходан. Професор са београдског Правног факултета Танасије Маринковић у погледу овог доношења закона подсјећа на правило да се годину дана пред референдум или изборе не мијењају прописи о њима, јер је то недемократски. Међутим, закон је ипак донесен, а референдум се спроводи за мање од два мјесеца након његовог доношења.

Када је у питању измјена Устава у тренутку када постоји огромна већина посланика из једне странке у парламенту, професор Уставног права на Правном факултету у Новом Саду Слободан Орловић наводи и веома битну политичку примједбу према којој практично једностраначки парламент у наизглед вишестраначком систему, „није кадар ни легитиман да доноси и мијења први симбол државе, њен устав као највише правно и политичко штиво”. Орловић на ово додаје и да је посебан проблем што се ово ради „тик уочи избора” који можда могу да донесу одређене промјене.

Битна ствар за сваку промјена устава у демократским државама, у нормалним околностима, како политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић пише, јесте то да она захтјева широк политички и друштвени консезус, широку јавну расправу у вези са тим, као и информисану јавност која на онову чињеница и разлога за и против, слободно одлучује. Међутим, према његовим ријечима, од тога у Србији нема буквално ништа: консензуса нема, широка јавна расправа, „каква-таква” се води тек посљедњих десетак дана, и то тек након што је „приједлог измјена усвојен, а референдум расписан”, док највећи дио грађана „нема појма шта је у питању и о чему се одлучује”. Супротно од њега, активиста за људска права и правник Милан Антонијевић, наводи да се Устав не мијења изненада, како јавна расправа траје у најмању руку од 2018. године, а пред садашњим сазивом Народне скупштине скоро годину дана, током којих се, према његовим ријечима, „о уставним амандманима није огласио само онај ко није хтио”.

Поред свега, о јануарском референдуму круже различите информације, нарочито на друштвеним мрежама, од тога да се њиме чини противправно мијењање највишег правног акта, па до тога да је референдум повезан са компанијама које у Србији имају различите интересе. Нарочито се референдум повезивао са скорашњим протестима против могуће еколошке катастрофе, компаније Рио Тинто и закона који су донијети, од којих је један и гореспоменути закон којим се уређује референдум. У оквиру овога, треба назначити да се на овом референдуму ипак не одлучује о уставном статусу Косова и Метохије, нити се директно задире у одређена људска права, а њиме се и не дају никакве погодности страним компанијама у Србији, нити се уводи обавезна вакцинација против ковида, што су била и веома честа питања и констатације у јавности.

Референдум је расписан искључиво ради потврђивања Акта о промјени Устава Републике Србије, који је Народна скупштина усвојила у новембру прошле године. На референдуму се грађани изјашњавају о референдумском питању које гласи: „Да ли сте за потврђивање Акта о промени Устава Републике Србије?”, а на гласачком листићу се изјашњавају заокруживањем ријечи „да” или ријечи „не”.

Који су разлози за промјену и шта се конкретно мијења у Уставу?

Као разлози за промјену Устава наводе се двије групе разлога. Прва је везана за пут Србије ка европским интеграцијама, у оквиру испуњавања европских стандарда, а друга група је уставноправне природе и заснива се на „слабостима” постојећег уставног текста у дијелу о правосуђу, као и на неопходности да се постигне виши ниво остваривања начела владавине права.

Образложење за уставне измјене је да се тако жели поставити темељ реформама које треба да доведу до стварања ефикаснијег, праведнијег и деполитизованог правосуђа. Иако су ови разлози јасно наведени, није најсигурније да ће са измјенама и заиста да се отклоне слабости, те да се створи боље правосуђе. Нарочито како за измјене постоје разлози и за и против, иако ови потоњи нису превише јавно експонирани.

Професорка права у пензији Весна Ракић Водинелић истиче да је сам процес промјене Устава суштински недемократски, док су рјешења лицемјерна, а професор на Правном факултету у Београду Миодраг Јовановић сматра да постоји проблем процедуралног легитимитета и тога ко заговара и доноси ове уставне промјене, те да проблем лежи и у политичком процесу који води промјени Устава. Наиме, према његовим ријечима „не може се прећи преко чињенице да ова власт која се силеджијски понаша према правосуђу сада треба да упише плус на његовој промјени“.

Када су у питању конкретне измјене, кроз различите амандмане се мијења више чланова у постојећем српском Уставу. Превасходно се мијењају одредбе о уређењу судова и јавних тужилаштава, али и одредбе о начелу подјеле власти, надлежностима и начину одлучивања Народне скупштине, као и саставу и избору и именовању судија Уставног суда.

Прва амандманска измјена се односи на почетне уставне одредбе, гдје се на другачији начин од постојећег уређује однос три гране власти: законодавне, извршне и судске. Дефинисано је да се однос три гране власти заснива на међусобном провјеравању и равнотежи, чиме се ријечи „међусобна контрола” мијењају ријечима „међусобно провјеравање”, што је углавном језичка и козметичка промјена, у оквиру тумачења теорије „цхецкс анд баланцес”, а све у циљу бољег описивања смисла овог принципа, како би ријеч „контрола” могла да асоцира на евентуално угрожавање независности судства.

Мијењају се и изборне надлежности Народне скупштине које се односе на правосуђе. Према новим измјенама оне су ограничене на избор по четири члана Високог савјета судства и Високог савјета тужилаца, као и на избор и одлучивање о престанку функције Врховног јавног тужиоца. Народна скупштина тако престаје непосредно да буде укључена у избор предсједника највишег суда, предсједникâ судова, судија јавних тужилаца и замјеника јавних тужилаца.

Ко треба да бира судије и тужиоце?

Тренутно, према Уставу Србије, први избор судија врши Народна скупштина на приједлог Високог савјета судства. Новим рјешењима укида се избор судија у Народној скупштини и предвиђа се избор судија искључиво од стране Високог савјета судства. Високи савјет судства треба да чини 11 чланова од којих су шест судије које бирају судије, четири су истакнута правника које бира Народна скупштина, и предсједник Врховног суда, који представља судску власт у цјелини. Тако представници законодоносилачке власти више не би требало да учествују у избору судија.

У тренутним уставним одредбама, предсједника Врховног суда и предсједнике судова бира Народна скупштина. Према новим одредбама то би требало да ради Високи савјет судства. У европској пракси постоје различити начини избора судија, а писци нових уставних измјена одлучили су се за овај, кроз посебан орган, за који сматрају да је најприхватљији.

Међутим, постоје неслагања у општој и стручној јавности о томе колико су ова рјешења заиста добра. Један од твораца амандмана, судија Уставног суда и професор на београдском Правном факултету Владан Петров наводи да грађани треба да одлуче да ли желе да им суде судије чија функција траје до краја радног вијека, те тако „не зависе од политике” или желе да им и даље суде судије које се први пут бирају на мандат од три године и које „размишљају о томе како ће бити изабране на сталну функцију”. Са друге стране, познати београдски адвокат Тома Фила наводи да тренутно предложене промјене остављају простор за појављивање непотизма уз веома сликовите ријечи: „кад год им дате да сами бирају, они онда бирају своје”.

Ипак, иако Народна скупштина не би требало да више директно бира судије, она треба да бира четири истакнута правника у Високи савјет судства, те се тако и даље задржава бар посредни утицај народног представничког органа на избор судија.

Измјенама Устава укида се први избор судија на три године, а судијска функција траје од избора за судију док судија не наврши радни вијек. Разлози да судији престане функција прије времена одређени су у Уставу, а одлуку о престанку судијске функције доноси орган који и бира судије, а то је Високи савјет судства. Дакле, судије добијају сталност своје функције, што је рјешење које хвале многи правници и које је постало, како декан Правног факултета у Источном Сарајеву Горан Марковић каже, својеврсна догма. Тиме се покушава ојачати судијска независност, нарочито од притисака који могу да долазе од интересних група, политичара или неког трећег, како судије које не треба да брину о новом избору, у теорији немају потребу да подлежу уцјенама, притисцима или лобирањима. Ипак, велико је питање да ли ће у стварности све бити тако бајно. Ово рјешење има своје недостатке, од којих је свакако највећи онај да овакво вршење судијске функције долази без нарочито велике одговорности, што у пракси може да доведе до допуштања судијских грешака без конкретних посљедица, немогућности замјене судија и њихове суштинске несмјењивости, јер судије имају гарантовану сталност своје функције.

Када су у питању чланови Високог савјета судства из реда истакнутих правника, за њих могу бити изабрана лица са најмање десет година искуства у правној струци, која не могу бити чланови политичке странке и морају бити достојни ове функције. Њих би требало, као што је већ речено, да бира Народна скупштина послије спроведеног јавног конкурса.

За највиши суд у Србији предвиђено је да промијени назив, па се умјесто садашњег назива „Врховни касациони суд” назив мијења само у „Врховни суд”, што је у складу са надлежностима овог суда, али и српском уставном традицијом.

Према измјенама Устава функцију јавног тужилаштва треба да врше Врховни јавни тужилац, главни јавни тужиоци и јавни тужиоци. Главни јавни тужиоци треба да врше функцију садашњих јавних тужилаца, док ће замјеници јавних тужилаца постати јавни тужиоци, који врше функцију јавног тужилаштва заједно са главним јавним тужиоцима. Мијења се и назив највишег јавног тужилаштва у Врховно јавно тужилаштво, којим ће да руководи Врховни јавни тужилац.

Према тренутним уставним одредбама главне јавне тужиоце је предлагала Влада, а бирала Народна скупштина, што ће убудуће чинити Високи савјет тужилаштва. Врховног јавног тужиоца и даље би требало да бира Народна скупштина, али на приједлог Високог савјета тужилаштва, а након спроведеног јавног конкурса.

Сам Високи савјет тужилаштва је самосталан државни орган који обезбјеђује и јемчи самосталност јавног тужилаштва, Врховног јавног тужиоца, главних јавних тужилаца и јавних тужилаца. Он има 11 чланова, од којих су пет јавни тужиоци које бирају главни јавни тужиоци и јавни тужиоци, четири истакнута правника које бира Народна скупштина, Врховни јавни тужилац и министар надлежан за правосуђе. Предвиђено је и ограничење за министра надлежног за правосуђе да не може да гласа у поступку утврђивања дисциплинске одговорности јавних тужилаца. У овим измјенама је примјетније јачање моћи Народне скупштине, јер ће она осим четири истакнута правника бирати и Врховног јавног тужиоца, чиме ће у ствари постављати пет од једанаест чланова овог органа. Ако узмемо да се у њему налази и министар надлежан за правосуђе, веома је могућа и будућа политизација овог тијела.

На крају, након овог веома кратког погледа на уставне промјене, веома је извјесно да ће ове измјене на референдуму проћи, али засигурно не због тога што су грађани добро упознати са њима и заиста желе да до њих дође, него првенствено због тога што ће позитиван исход изнијети гласачка машинерија владајуће партије. Уз то, гледајући расположење српских грађана, велики је и знак упитника над тим колику ће уопште легитимност имати овакве промјене, уколико на рефередум изађе веома мали број бирача, што је такође, веома извјесно. Грађане не занимају ове промјене, а власт се није довољно постарала да ова питања приближи јавности и то је, уз још пар проблема наведених у тексту, и највећи проблем оваквог референдума.


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.