Денис Мурић, "ничије дијете": Боље да перем чаше у Њемачкој него да блатим своје име

- Зато је Нушић савршен писац. Све је исто стотинама година. Влада диктатура, демократија је лаж, не функционише. Овде мислим да су људи изгубили идеале, а ти без идеала чему тежиш?

BUKA portal / 04. септембар 2019

Дениса Мурића сам позвала када сам чула да глуми у новој серији "Група", која од октобра креће на РТС. Од филма "Ничије дете", који је снимио када је имао 13 година, остао ми је негде у подсвести. Наш први контакт преко друштвених мрежа мало ме је збунио, али онда смо се срели и разговарали - уместо 30 планираних минута трајало је сат и по.

Рекла сам му да бих волела да причамо о серији, али да интервју треба да буде личан. Стигла ми је порука: "Па искрено, личније не бих радио, а за 'Групу' наравно." И одмах сам помислила како, ето, није се ни испилио, а већ се чува "ужасних новинара" попут многих његових старијих колега. Помислила сам и да ће то бити још један од оних интервјуа у којима глумци хоће да причају само о пројекту и када кажеш "лично", одмах мисле на питања типа "кад ћеш се оженити/удати"? А мени је тешко да комуницирам с људима кад ми у старту поставе ограде. То онда обично и нису интервјуи, већ полускривене рекламе нових ПРОЈЕКАТА.

Денис ме је брзо разуверио.

 

Денис Мурић Фото: Урош Арсић / Ноизз.рс

 

У кафић стиже профи, пет минута пре договореног времена. Прилазим му, пружам руку и помислим - баш је клинац! Видим да је мало нервозан, јако је озбиљан, осећам неки немир. Помињем му ону поруку с почетка, он спусти поглед и каже: "Имам шта да кажем, имам врло прецизно мишљење о различитим стварима, али ко сам ја да причам о томе?" Кажем му да је баш он део те генерације која треба да се чује, али хајде да кренемо редом.

О чему је серија "Група"?

У средишту приче су тинејджери и прати три узбудљиве приче. У фокусу прве линије наратива је полицајац Гага (Игор Бенчина) ког ће истрага злочина довести до Страхиње (Филип Ђурић), човека за ког сумња да је умешан у убиства. Криминалац Страхиња, који покушава да легализује своје послове уценама и поткупљивањем, стожер је друге линије приче, док трећа прати тинејджера Луку, чијег млађег брата игра Денис.

 

- Енигма ми је зашто млади људи мисле да тако треба. То су људи који не виде другу опцију јер је диловање брза пара. Из фазона су "све је лоше, нема ништа да се ради, ја ћу да дилујем". Ником не падне на памет "ок можда треба да идем да учим у школи нешто, можда треба да стекнем неку навику да учим, да имам потребу да нешто сазнам, можда ћу своје знање да наплатим". Можда су свесни да у овој земљи знање најмање вреди.

Већ ми је доста јасније колико тога Денис има да ми каже. Враћам га на почетак. Питам га о првим "дечјим" улогама.

 

Из  филма "Енклава" Фото: ИМДб / Ноизз.рс

 

- Нисам ни хтео да се бавим глумом. Кад сам снимао први филм, нисам знао ни разлику између Леонарда ди Каприја и Бреда Пита, сви су ми били супер. Није ме никад занимао филм нити уметност. И даље не сматрам себе уметником нити ћу икад. Цела та филмска сфера ми је била страна, буквално сам мислио да људи глуме иза телевизора. Играо сам фудбал и један дан дође тренер и каже му један мој друг да се спремао за аудицију. Тренер то каже нама и прокоментарише "каква будала, спремао се за аудицију, идите тамо да га спрдате". Ми одемо да га зезамо, чекали смо да уђе, приђемо на прозор и правили смо фаце, викали "мајмуне, мајмуне, били смо прави антихристи". Онда је Бобан Дедејић који је радио кастинг са Гораном Радовановићем за "Енклаву" видео да смо ми деца без блама. Пришао нам је, али ја нисам хтео ни да уђем. На крају нам је рекао да играмо жмурке, ми смо играли и заправо тако сам ушао у тај свет. Улогу сам добио, а после тога су ми рекли да ће ме звати за други кастинг. То је било "Ничије дете". Пробе су трајале месец и по дана.

Денис ми објашњава да када глуми, заправо не глуми. Питам га како је онда месец дана спремао улогу.

 

"Ничије дете" Фото: ИМДб / Ноизз.рс

 

- Научиш, упознаш ту особу коју играш, постанеш у једном тренутку та особа. Ја сам тада имао у глави све своје станице, све кроз шта пролази. То ми је било најнормалније. То је тај процес с којим се од тада нисам сусрео, ван факултета.

А да ли му је снимање с вуковима било страшно?

- Јесте. Сирко је дресирао те вукове. Има кадар у ком лежим и гледам своју мајку. Сирко ми је пришао и рекао ми најбољу ствар: "Види сине, ја за сваку моју животињу могу да кажем да неће ништа да уради никад, могу за вука сад да ти кажем да неће да ти уради ништа, али не могу да ти гарантујем, само за њега." Ја сам рекао "ок, ја нећу с вуком у кадар, нема шанси". А хтео сам пре тога, иако сам имао страх, малтене као кад сам се скидао го први пут у филму. То ми није био велики проблем, на Авали смо то снимали, јурим по потоку, минус четири, смрз'о сам се, екипа јури за мном, мажу ме неком машћу, сестра јури да ме огрне. Мислим да је то с вуком било на крају тог дана.

Па како си онда снимио то с вуковима, питам га.

- Нисам, ишло је после у монтажу, а снимали смо се одвојено…

А како је решио да упише ФДУ за који га је спремала Мина Софтић, ћерка Анице Добре? Само два месеца пред пријемни.

- Аница Добра ме је звала и рекла ми "слушај, да си нашао текстове, јавиће ти се моја ћерка и да дођеш у Београд да радиш с њом".

Од тог тренутка је с Мином радио свакодневно и, како каже, неизмерно му је много помогла.

 

Денис Мурић Фото: Урош Арсић / Ноизз.рс

 

Знам да је Денис из Звечана, али не и да је на Косову живео све време. И ето, спонтано долазимо на оно "не лично" с почетка нашег разговора.

Где си живео дотле, Денисе?

- У Косовској Митровици. Ту сам завршио средњу школу.

Сам си дошао у Београд?

- Да.

Да ли ти је био тежак тај прелазак?

- У неком периоду живота ја сам са бабом, дедом и сестром живео у Звечану, а моји родитељи у Митровици, тако да сам већ на неки начин био самосталан. Сестра је била доста уз мене, али се и она трудила да увек идем сам у школу, да не зависим од било кога. Одувек сам некако имао осећај за простор, време, где сам, шта сам, шта треба да се ради, шта не... Све то су ме учили на време, а долазио сам раније у Београд на Звездине утакмице, па кад сам дошао у Београд није ми то било wоw, како ћу сам сад?! Друго, никад нисам био дете на рекреативној које плаче јер му није ту мама.

А да ли ти је живот на Косову као детету био тежак?

- Не апсолутно. Постоје енклаве и север Косова који то није. Дешавало се да се потучемо с неким Албанцима, али тукао сам се и са Србима. Чак мислим да сам се више тукао са Србима, ако причамо о томе да ли ми је неко ометао детињство. А тукли смо се не зато што смо Срби него зато што нисмо имали појма о животу. И ми и они. Детињство ми је било потпуно нормално.

Онда причамо о домаћим серијама, пројектима, како се добијају послови, и спонтано скрећемо ка политичкој ситуацији...

 

Денис Мурић Фото: Урош Арсић / Ноизз.рс

 

- Политика ове земље улази у сваки спектар твог живота. Немогуће је да је толико лоше и да то нико неће да мења. Мени је најгора та такозвана средња виша интелектуална класа која је гора сад него икад, гора него у време Обреновића. Имаш две опције: једна је да се не зна, а друга је да се зна, а да се ћути. И сад не знаш који су ти гори. Мени су ови што немају појма и стају уз те људе најмањи проблем, они су ништа.

Какав је став твојих пријатеља о томе?

- Апсолутно исти као мој.

А да ли мислиш да имају снагу да покрену нешто, да се пробуде?

- Надам се.

А ти?

- Ја кад будем мислио да не могу ништа да променим, ја ћу да одем. Тужно је, али ја у ранцу носим књигу из енглеског. Учим језик. Ако буде било овако, не планирам да остајем овде. Није ми морално то да трпим. Ништа то нема везе са мном. Некад нисам разумео када ми кажу "ја бих отишао из своје земље". Ја сам први који каже "нећу да идем, зашто да идем, хоћу да живим овде", али ако остане овако, ако будем могао, отићи ћу.

Значи тај твој евентуалан одлазак нема везе с парама?

- Не, ја бих волео да живим у нормалној и слободној земљи, а Србија то није…

Денис ми каже да не зна да ли тренутна ситуација треба да му буде тужна или смешна. Не зна како да се брани од тога, како да слуша сав тај апсурд.

- Зато је Нушић савршен писац. Све је исто стотинама година. Влада диктатура, демократија је лаж, не функционише. Овде мислим да су људи изгубили идеале, а ти без идеала чему тежиш?

Не плашиш се да ћеш због те отворености имати мање посла?

- Не, не би ми сметало. Не планирам ја у животу да живим од глуме.

Која ти је опција Б?

- Не знам, да отворим кафић, да одем одавде да перем чаше у Немачкој. Баш ме брига, пре ћу то него да блатим своје име.

Шта не би никада снимио?

- Кампању за председника.

Извор: Ноизз.рс


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.