Дијететски производи скраћују живот

Кад се говори о стоструко понављаним лажима као начину кривотворења истине, с правом се прво помисли на политичаре.

Zoran Radovanović / 09. август 2019

 

Много је, међутим, и других испирача мозга, а важно место међу њима заузимају самопрокламовани и умишљени здравствени просветитељи са препорукама за „подизање имунитета“, „детоксикацију организма“ и друге наводне методе очувања и опоравка нарушеног здравља.

За разумевање проблема важно је разликовати лекове од додатака исхрани, названих дијететским суплементима ради „отменијег“ призвука. Без обзира да ли служе излечењу болести (рецимо, антибиотици), отклањању тегоба (нпр. морфински препарати) или превенцији (узмимо, вакцине), лекови пролазе кроз ригорозан поступак контроле ефективности. Тек кад се, обично после десетак година испитивања, покаже њихова делотворност, добијају дозволу за пуштање на тржиште, али не и за јавно оглашавање. Не може се, рецимо, чути реклама да је за лечење гушобоље најбољи пеницилин фирме Анеx Манеx Инт. (помињемо ту фиктивну муваторску компанију као омаж Моми Капору).

За разлику од лекова, додаци исхрани не подлежу провери учинка. Помпезно се наглашава како су „клинички испитани“, што је најчешће празна флоскула. По наводима произвођача, у дијететске суплементе спадају витамини, минерали, влакна, масне киселине и аминокиселине. У пракси, најчешће се ради о витаминима и минералима, за које се тврди да подижу имунитет и чувају здравље. Дакле, остављамо по страни препарате који заиста делују, попут пробиотика, али и хомеопатске мешавине воде ни са чим, за које нико озбиљан никад није показао да имају било какав ефекат, осим психолошког.

У чему је превара? Прво, на општу отпорност (имунитет) човека утичу разноврсна исхрана, добар сан, оптималан однос рада и одмора, као и одговарајућа физичка активност, сразмерна узрасту и здравственом стању. У случају претећег или присутног поремећаја здравља, на располагању су имуноглобулини и слични препарати, али о томе одлучују прави доктори у здравственим установама, а не трговци са телевизијских екрана.

Друго, отклањање штетних материја из организма обавља се преко јетре, бубрега и осталих органа, а толико злоупотребљавани појам детоксикације у медицини се односи на лечење тровања у посебним околностима. Противна је здравом разуму сама идеја да природа „омањује“ и да јој треба „помоћи“ у нормалном процесу размене материја, познатом као метаболизам.

Треће, подједнако је бесмислена заблуда да је људски организам погрешно програмиран, па се треба играти створитеља кљукањем витаминима и минералима здравог човека који се нормално храни. (Друга ствар су посебне околности, као што је давање витамина К новорођенчадима, фолне киселине трудницама…)

Четврто, с тим у вези је и манипулација о „испошћеном“ земљишту, због чега вода и храна наводно нису квалитетни „као у стара добра времена“.

Пето, посебно је опасно упорно усађивање представе у свест људи о „злим“ слободним радикалима које наш „несавршени“ организам неконтролисано ствара, па се њихово дејство мора сузбијати антиоксидансима.

Истина је да је људски организам током еволуције постао префињено баждарен и балансиран инструмент, тако да највећу услугу свом здрављу чинимо ако се не петљамо у функционисање механизама које не разумемо.

Силеджијско оптерећивање концентрованим витаминима и минералима са антиоксидансним и другим својствима у тој мери ремети суптилну биохемијску равнотежу да се може поредити са бацањем бомбе како би се разбила љуска јајета. Слободни радикали, у мери у којој их природа ствара (ипак је она мудрија од нас!), обављају низ драгоцених функција у организму, укључујући уништавање микроба и сваке мутиране и потенцијално малигне ћелије, па је близу памети да њиховим маничним прогањањем чинимо себи неслућене штете.

А што се „испошћености“ земљишта тиче, чак и у подручјима где је земљорадња најинтензивнија води се рачуна да се вештачким ђубривом биљци пруже сви потребни нутријенти. Ко је доказао да су футошки купус или лесковачка паприка данас мање вредни него пре пола века (третман пестицидима је други проблем)?

Неки градови на Балкану користе водоводску воду стару бар 10.000 година. Другима је „чесменица“ млађа, али садржи све потребне елементе у оптималном односу. Пречистачи за воду, које преваранти нуде с имплицитном поруком да водоводи трују људе, осиромашују квалитет воде, јер је лишавају корисних минерала.

С друге стране, и јаке минералне воде треба пити умерено, јер кад би пропагатори њене што веће потрошње били поштени, њихове поруке би гласиле: „Пијте воду богату магнезијумом све док се не онередите“ и „Навалите на воду с пуно натријума како бисте се што пре шлогирали.“ (Ако је потребно објашњење: магнезијум у повишеним количинама оштећује апарат за варење, а од натријума скаче крвни притисак.).

Понављане епидемиолошке студије већ годинама убедљиво говоре да снажни антиоксиданси, попут селенијума, бета каротена, витамина А, Ц и Е угрожавају дуговечност (то је у науци познати антиоксидансни парадокс). До истог закључка – краће се живи – долази се и ако се у концентрованој форми уносе мултивитамини, фолна киселина, гвожђе, бакар и други препарати. Има података и да труднице које се кљукају магнезијумом рађају ситније бебе.

Ако је све тако, а јесте, поставља се питање зашто власти не забране обмањивање наивних потрошача? Следи и одговор: Танка је граница између добронамерне бриге о грађанима и угрожавања њихових права. Уколико су политичари опортунисти, зашто се лекари одричу своје улоге чувара здравља?

Па, сваког дана се само на пет ТВ канала са националном фреквенцијом чује троцифрени број реклама о здрављу које махом одступају од истине. Како се супротставити тој поплави? Гледао сам да се огласим бар поводом најдрастичнијих превара, па сам, рецимо, раскринкао колеге које су громопуцателно рекламирале токсични елемент германијум под називом Ге 132. Произвођач је одустао од тог отрова, али пошто је Ге 132 већ постао „бренд“, није хтео да се одриче назива, већ је уместо германијума убацио пет других састојака. Таквих примера је пуно, а ефекат критике скоро никакав. Стога ми остаје да резигнирано закључим, позивајући се на пословицу коју сам већ користио у сличној прилици: „Док је оваца, биће и шишања.“

Аутор је епидемиолог, пензионисани професор Медицинског факултета

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.