ДИНКО ГРУХОЊИЋ: Нема ту хепиенда

Свет и несвет: Дјеца Сребренице и Светлана Ражнатовић

Dinko Gruhonjić / 19. јул 2021

 

Две су колоне тога 10. јула 2021. године кренуле на пут: једна спрам Сребренице/Поточара, друга спрам Љубовије. Једна да укопа још 19 жртава геноцида, друга на концерт Светлане Ражнатовић. Једна на комеморацију жртвама, друга на иживљавање над жртвама. То је разлика између та два света: физички удаљена 12 километара, духовно светлосним годинама.

“Блиц” је јавио: “Цеца са 20.000 људи боса и мокра пева по киши! Спектакл који није виђен а она блиста у белом”.

Истовремено, дванаест километара даље на месечини се беласају хиљаде нишана, надгробних споменика сребреничког геноцида.

Србија и Република Српска су духовне пустиње. То су духовни логори.

Дванаест километара на исток двадесет хиљада је дошло да види Цецу. Двадесет и кусур хиљада је, према извештају Владе Републике Српске из 2004. године, било директно и непосредно укључено у организацију и егзекуцију у Сребреници. Помислите само: колико је још хиљада било непосредно укључено у геноцид са источне стране Дрине. Па свима њима додајте најближу и даљу родбину пријатеље и комшије. Сви су они не само знали, већ и одобравали. Зато сада тако здушно и лажу. Не јер их је стид, него јер не виде никакав проблем у томе. Убити “балију” њима је природна ствар. Нож, жица, Сребреница.

Колико је њих било на концерту Светлане Ражнатовић у Љубовији? Колико њих “није знало”, а колико њих је намерно дошло у Љубовију, свесни да је концерт организован као провокација и ново убијање породица жртава геноцида? Крвави цинизам джелата.

Нема ту хепиенда.

“Драго ми је да се вечерас дружимо и уживамо заједно. Ово је тек почетак”, приказала се утвара у белом, Светлана Ражнатовић. А онда се изула.

Сви текстови које су ту ноћ објавили Ало, Курир, Српски телеграф, Информер и остали шљам били су у длаку исти. Што значи да су издиктирани из једног центра. Зна се из којег: од онога што је себе прогласио жртвом пластичне флаше на мезарју где су укопане хиљаде жртава геноцидне политике коју је подржавао док је изговарао: “Убијте једног Србина, ми ћемо стотину муслимана!” Од онога што је био министар дезинформисања, у време када је 1999. убијено 100 Албанаца за једног Србина. Укупно, њих око 400. Међу њима и девојчица од седам година. У селима Меја и Кореница код Ђаковице.

И сви су се, наравно, правили блесави да концерт Светлане Ражнатовић нема никакве везе са сутрашњом комеморацијом у Поточарима. Крвави цинизам джелата.

Нема ту хепиенда.

Нема хепиенда за друштво које је ћутало од 10. до 19. јула 1995. године. И које упорно ћути ли ћути, до дана данашњег. А и кад проговори, боље да ћути.

Сем ретких твитераша, нико у Србији реч није урликнуо поводом приказе у белом, у предграђу масовних гробница. На стадиону ФК Дрина. Дрина је, иначе, највећа масовна гробница на Балкану. Пазите, зато, кад се купате, кад идете на регате или кад једете рибу. Да вам људска кост не западне у грлу.

Узалуд је борити се за “чисте реке”. Где сте били ујутро, 13. јула 1995: шеснаест мушкараца из колоне, заробљених у подручју Коњевић поља, стрељано је на обали реке Јадар, притоци Дрине. И каква је то екологија која се не бори против менталног загађења? Јер, шта је проблем ментално контаминиранима да баце гомилу пластичних флаша, покварену веш машину или крнтију од аутомобила у језеро Перућац, на пример. Кад су – до јуче – клали, стрељали и на исто то место бацали људе. Нема “здраве животне средине” без борбе против моралног идиотлука.

Нема ту хепиенда.

Светлана Ражнатовић је клечала на коленима на том “концерту” у Љубовији. Киша је пљуштала као из кабла усред концерта. Свевишњи се попишао на њих.

“Ово је тек почетак”, написала је Светлана Ражнатовић на Инстаграму пре концерта. И јесте, тек је почетак.

 “Најрадије бих заплакала од среће! Хвала вам на оваквом осећају!”, још је рекла.  

А дванаест километара даље на месечини су се пресијавале хиљаде белих нишана. У мало којем табуту испод њих су укопани цели људи. У многи од њих тек једна или понека кост.

Хор “Дјеца Сребренице” у Меморијалном центру Поточари извео је неколико сати касније, дванаест километара даље, „Сребренички инферно“, дело о патњи и страдању жртава геноцида. Девојке које стамено стоје и из срца изводе текст поеме “Босно мајко, Сребренице сестро” сваки пут дотакну сва срца. А та срца плачу од туге величине месеца на којем се пресијавају бели нишани.

Исте вечери, после “Инферна”, четири стотине свећа упаљено је испред зграде Председништва Србије у знак сећања на сребреничке жртве. Догађај је обезбеђивала полиција, окупио се и мањи број фашиста који су животињски урлали и вређали.

Паљење свећа организовала је Иницијатива младих за људска права. Да покажу саосећање са жртвама геноцида. Али и да се боре за другачију Србију. “Никоме се не поновило”, био је транспарент који су раширили. “Ми смо та суштина проевропског, демократског друштва, а они су неонацисти”, рекао је Иван Ђурић из Иницијативе.

Ноћ пре тога, на Тргу републике у Београду Жене у црном су организовале перформанс, а ове године су биле развиле транспарент “Сребреница име геноцида”. Оне су у ћутњи од сат времена подсетиле да тај злочин не сме да се заборави. И овога пута ту су биле и фашистичке групе. И тај  је скуп “обезбеђивала” полиција.

Опет су затражиле да 11. јули у Србији буде проглашен Даном сећања на геноцид у Сребреници. “Геноцид у Сребреници је извршен уз директну подршку Србије” и “Посмртни остаци убијених пронађени су у преко 60 масовних гробница”, поручиле су Жене у црном. Гробнице су биле примарне, секундарне и терцијарне. Багерима су прво укопали а потом раскопавали и комадали тела убијених, везаних жицом. Нож, жица, Сребреница. Још 1.200 несталих у Сребреници, о локацијама гробница се ћути.

Док су Жене у црном усамљене стајале на Тргу републике, 160 километара јужније, одржаван је “концерт” Светлане Ражнатовић.

Режимски медији славили су “концерт”, велика већина “антирежимских” је – ћутала. И једни и други су ћутали о акцијама Жена у црном и Иницијативе младих. Баш као и у време када је геноцид организован: Милошевићев режим је радио 24/7, “обични” грађани су ћутали. Јања Беч нас је учила: за геноцид су потребни новци, војска, полиција, аутобуси, багери, оружје, нафта, тенкови… Али, чак и када имате све то, постоји карика која недостаје: бајстендерси. То су они који ништа не чине него само посматрају. Док им низ улицу промичу камиони натоварени људима чије су руке везане жицом.

Нож, жица, Сребреница.

Нема ту хепиенда.

(Аутономија, фото: Бета)


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.