ДИРЉИВО ОПРОШТАЈНО СТУДЕНТИЦЕ КОЈА НАПУШТА ЗЕМЉУ: ‘Нек’ Вам је са срећом водити државу без људи’

Преносимо опроштајно писмо студентице Тамаре Краљ објављено на Фацебоок страници Град Осијек, а које је упутила премијеру Андреју Пленковићу.

net.hr / 17. септембар 2018

Иако нам су нам приче о масовном исељавање постале свакодневица, свака нова исповијест младе особе која одлучи своју срећу потражити у иноземству прилично је потресна.

 

Овога пута вам преносимо опроштајно писмо студентице Тамаре Краљ објављено на Фацебоок страници Град Осијек, а које је упутила премијеру Андреју Пленковићу.

 

ОПРОШТАЈНО ПИСМО СТУДЕНТИЦЕ

 

“Драги господине Пленковић,

У овом тексту Вас нећу звати премијером јер сте далеко од тога да заслужујете ту титулу. Стога, господине Пленковићу, желим Вас нешто питати, али прво да се представим. Имам 20 година, још мало па 21. Мама ме питала што желим за рођендан, а ја хоћу да ми она и тата плате једну станарину. Знам да они то не могу. Хоћу живјети у држави која поштује своје грађане, очито ни то не може. Зато сам рекла да нећу ништа. Студирам, радим, преживљавам. Ово задње је јако битно. Знате, ја не живим, ја преживљавам. Нисам једна од оних која окреће сваку куну два пута, окрећем сваких 20 липа. И нисам једина. Јучер сам видјела госпођу у поодмаклим годинама како тражи повратне боце и искористиве ствари по контејнеру испред зграде, хтјела сам јој дати врећу боца коју сам спакирала да их сутрадан сама однесем, но није хтјела. Знате ли зашто? Јер је прије тједан или два стајала иза мене у реду у дућану и видјела је како плаћам крух с кованицама од 20, 10 и 5 липа. И препознала ме и рекла ми је да она и овако нема још пуно времена, да сам ја и мени слични људи будућност и да мени више требају те боце него њој. Драги господине Пленковић, ова госпођа заслужује титулу премијерке више него Ви.

Опростите, скрећем с теме као што и Ви скрећете поглед од те госпође и осталих који су приморани свој живот тражити у туђем смећу. Но, вратимо се на моју рођенданску жељу. Моји родитељи ми не могу платити ни једну станарину, али не брине ме то. Сретна сам јер обоје имају посао. Један ради као средњошколски професор, највише с дјецом с посебним потребама. Весели га то, има стрпљења и знања да тој дјеци пружи образовање. Прије је за њих водио и школу пливања, водио је и спортски клуб, разне играонице, посвећивао им се од њихове 7 године па све до краја средње школе. Сада више не може јер и сам каже да су га сустигле године па ето, ради САМО као професор. Знате ли колико су плаћени људи који раде с дјецом с посебним потребама у већини еуропских земаља? Као просјечни саборски заступник. Знате ли колико зарађују у Хрватској? Отприлике исто колико и ја. А ја сам конобар. Ако прибројим и оно што ми оставе гости, има мјесеци када зарадим и више од њега. Мој други родитељ ради као књиговођа. Исто ужива, а осим у твртки у којој ради, повремено помаже малим обртницима из нашег мјеста, да им својим знањем олакша борбу с Вашом бирокрацијом. Е сад, зашто мени, која повремено зарађујем и више од својих родитеља, треба помоћ и зашто ми је они не могу пружити? Прво, уопће не желим набрајати кредите које моји родитељи исплаћују. И не, то нису кредити за нове ауте и станове, то су кредити јер нам је требао нови кров, и кредити јер смо имали поплаву па је требало окопати кућу и поновно ју изолирати. То су кредити јер је требало замијенити 40 година стару кухињу и још мало старије прозоре и врата. Возе 15 година стар ауто и боре се да сва њихова дјеца имају све што им они могу пружити.

Чини Вам се да описујем један тежак случај обитељи коју су задесиле невоље? Не, господине Пленковићу, описујем ситуацију најмање пола Ваших грађана и суграђана. Да не говорим о онима којима је и горе. Оне које су стварно задесиле невоље па сада немају ни кућу на којој би кров замијенили. А Вама су очито превише затамнили прозоре на Вашем новом аутомобилу па то не видите. Због њих ово пишем, због њих више не желим шутјети.

‘Нисам отишла ни на једну каву’

Иако имам плаћу какву имам, требам помоћ. Рачуница је јако једноставна. Факултет сам морала уписати као изванредни студент како бих могла радити, а морам радити како бих могла студирати. Не могу у студентски дом јер сам изванредни студент, дакле остаје ми да одем у најам. Наглашавам сада да је моја ситуација с најмодавцима фантастична наспрам оној какву имају неки моји колеге. Мјесечна станарина је 2500 кн, нас је у стану двоје, што испада 1250 кн за мене. Иако би требали, наши најмодавци не плаћају ни један од рачуна, точније, они би требали плаћати причуву и уређење вода. Али не плаћају јер сматрају да су већ довољно направили тиме да нас неће избацити 1.6. или 1.7. кад крене сезона. Дакле, уз ових 1250 кн, још 1400 кн су наши мјесечни рачуни, захваљујући томе што су у задњих годину дана поскупили струја, вода и плин. То за мене значи 2450 кн. Ту је још и храна, хигијенске потрепштине, средства за прање и чишћење, тако да је крајња цифра око 4000 кн мјесечно. Уз то, као изванредни студент сваки семестар морам платити. И то је моја плаћа. Нисам отишла ни на једну каву на шпици, не излазим петком и суботом и радим у подрапаним тенисицама већ 7 мјесеци. А сад узмите једну од књига са Завода и погледајте који постотак радника је на минималнцу. Како они преживе? Нјихова плаћа стане већ након најма и рачуна. Што они раде? Копају по смећу.

А ја, похлепна, желим да ми моји плате једну станарину да купим нове тенисице и повратну аутобусну карту да их коначно поново видим. Ја, похлепна, желим да не окрећете главу оваквим људима. Ја, похлепна, желим да се прво побринете за болесну дјецу и најпотребитије. Ја, похлепна, желим неку ситницу за себе.

Такви о којима пишем немају времена за просвједе, немају времена за викање, писање и окупљање. Такви о којима пишем нису ни лијеви ни десни. Немају времена за пропаганде, камере и новине. Такви не траже ништа, а највише требају. Такви у овој држави немају глас.

Драги господине Пленковић, два највећа града у држави Вам смрде од смећа, а они који су то требали ријешити радије су те новце себи исплатили као бонусе. 90 000 Ваших суграђана нема воду за пиће, а кривцима се не може ништа. Стотињак најболесније дјеце још увијек нема своје љекове. Десеци тисућа сиромашних и даље копа по смећу. Они који су на рубу тога, као и ја, шуте, раде и преживљавају јер не могу ништа. А када и неки појединац покуша, пред Вашом Владом га дочека сто људи и у сузама одлази кући јер је направио све, а не може ништа. Срамота ове државе нису ухљеби и њима слични већ Ви који сте им то допустили.

‘Срамота сте и ви и ваши колеге’

Срамота је што обртницима, пољопривредницима и угоститељима, срцу ове државе, узимате пола свега што зараде. Срамота ове државе је да једна двадесетогодишња дјевојка схваћа што све није у реду, а Ви не. Срамота су Ваши колеге који се позивају на савјест када треба дићи руку за или против насиља над женама, а немају савјест за људе који живе на улицама, дјецу без наде и поштене раднике. Срамота сте Ви и Ваши колеге који сједите и свађате се око идеологије која је и овако и онако на крају особна одлука појединца. Срамота су тисуће оних који су се окупили против Конвенције коју нису нити прочитали. Срамота је допуштате Вашој министрици да каже да је насиље у обитељи нормално. Срамота је да та иста жена подијели оно што је требало ићи потребитима, богатима. Срамота је што Ви то допуштате. Срамота је да се одвојили милијуне за жељезнице које су у истом стању као и прије 50 година, а нисте имали нити куне за оне без гласа. Срамота је што ријешавате проблеме који носе гласове, а не оне који носе наше животе. Срамота је што својим грађанима узимате све што имају и онда се чудите јер су побјегли из државе.

Срамота је што нам је правосуђе брзо исто као и жељезнице. Срамота је што људи у сузама одлазе у иноземство, али не зато што одлазе, него зато што за овакву државу оплакују када би је требали псовати. Срамота је што дозвољавате да Вам одлуке диктирају најгласнији, а не најбитнији. Срамота је то што се сматрам сретницом јер ми од плаће не остане ништа, јер ја ју барем имам. Срамота је што ћу своју диплому моћи бацити у смеће јер ће ми један од рођака неког послодавца узети радно мјесто. Срамота је што је то у Хрватској нормално. Срамота јер што је Ваш министар здравства искључио једну цијелу струку с тржишта рада јер су конкуренција његовој обитељи и пријатељима. Срамота је то што већ мјесецима негирате да постоји проблем. Срамота смо сви ми који шутимо. Срамота је што сједите у Саборници одјевени у тисуће куна, а народ Вам нема за крух. Али нема везе, дозволите својој министрици да нам каже нека једемо колаче.

Ја више не желим бити дио тога!

Драги господине Пленковић, надам се да ће барем једна особа провјерити све ово што сам написала и надам се да ће се згрозити када схвати да је све то истина. Надам се да барем једна особа неће моћи у миру више затворити новине и не подузети ништа. Надам се да ћу ускоро за својом сестром отићи у Ирску. Али оно што би Вас требало забринути је то што се надам да се никада нећу вратити.

Ово није само моја прича, ово је прича свих оних који су и истој ситуацији, а таквих је превише. Али за такве Вас није брига, такви не гласају. Такви ни немају глас. Жалости ме што већина њих прихваћа да су у таквој ситуацији и немају се снаге борити. Жалости ме јер су изгубили наду.

А моје питање за Вас с почетка ове приче је, драги господине Пленковићу, је ли Вас срам?

П.С. – Нек’ Вам је са срећом водити државу без људи.

Студентица, радница, грађанка

Хрватица Тамара Краљ”


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.