ДИВЉА ДЕПОНИЈА ЛИЈЕКОВА У МРКОЊИЋ ГРАДУ: Овако одбачени лијекови су директна опасност по живот и здравље људи и животиња

О случају дивље депоније лијекова разговарали смо са проф. др Слободанком Павловић, експертицом у области управљања медицинским отпадом и чланом свјетске радне групе за управљање медицинским отпадом при Интернатионал Солид Wасте Ассоциатион.

BUKA portal / 12. март 2019

Foto: privatna arhiva/Srpskainfo

“Морам изразити своје незадовољство, јер се ова тематика, као и остале везане за заштиту животне средине, потежу само када већ имамо проблем”, каже проф. др Слободанка Павловић за наш портал и одговара на кључна питања у вези са случајем дивље депоније лијекова која се у недељу појавила у општини Мркоњић Град.

ШТА ЈЕ ФАРМАЦЕУТСКИ ОТПАД

Фармацеутски отпад укључује фармацеутске производе којима је истекао рок трајања, који нису употријебљени, који су се просули или су контаминирани, генеричке и интерно припремљене лијекове, вакцине и серуме који више нису потребни и који због своје хемијске или биолошке природе морају бити пажљиво збринути. У ову категорију спадају и одбачени предмети веома контаминирани приликом руковања фармацеутским производима, као што су боце, бочице и кутије које садрже остатке фармацеутских производа, рукавице, маске и цјевчице. Поред фармацеутика из хумане медицине, мора се напоменути да се исто тако велике количине фармацеутика користе и у ветерини.

ШТА САД ТРЕБА ДА СЕ УРАДИ?

Први корак јесте да надлежне институције направе увиђај. У отпаду се готово увијек могу наћи трагови који упућују на „власника“. Поготово када су фармацутици у питању постоје строга и јасна правила и задужења. Када се утврди о којој врсти отпада је ријеч и да ли је намијењен хуманој медицини или ветерини се иде даље. 
На основу кодова лијекова или чак одређених етикета се може пуно тога утврдити. Ко је произвођач, да ли је одобрен од стране наше Агенције за лијекове а на основу тога преко произвођача се може доћи и до „купца“ и надлежности. Ако лијекови нису код нас регистровани, значи да постоји могућност да су из Федерације.  На основу врсте лијекова се може утврдити које установе користе те лијекове - Домови здравља, болнице, ветерина, институти и слично.

КО ЈЕ ОДГОВОРАН?

Постоји пет главних начела широко препознатих као основа за ефективно и контролисано управљање отпадом. Ова начела се користе у многим земљама када креирају своје политике, прописе и смјернице за управљање отпадом. Пет начела су: 

1. Начело дужне пажње

Ово начело налаже да све особе које рукују или управљају опасним супстанцама или отпадом или повезаном опремом етички је одговорна за примјену максималне пажње у том задатку. 

Ово начело се најбоље постиже када су све стране које су укључене у производњу, складиштење, превоз, третман и крајње одлагање опасног отпада (укључујући медицински отпад) на одговарајући начин регистроване или лиценциране да управљају, примају и рукују именованим категоријама отпада.

Ово начело налаже сљедеће:


•    Произвођачи, увозници, дистрибутери и продавци производа који утичу на пораст количине отпада одговорни су за отпад који је резултат њихових активности,
•    Произвођач сноси највећу одговорност јер утиче на састав и особине производа и његовог паковања и 
•    Произвођач је обавезан да се побрине за смањивање производње отпада, креирање рециклабилних производа, развој тржишта за поновну употребу и рециклажу њихових производа.
•    Дужност произвођача отпада јесте да исправно раздвоје, запакују, означе и осигурају отпад и на тај начин би требало да смање потенцијалне ризике и осигурају да ће се отпадом исправно руковати, рециклирати, третирати и одлагати.

Начело предострожности

Начело предострожности је убједљиво начело које усмјерава заштиту здравља и безбједности. Дефинисано је и усвојено у оквиру Рио декларације о заштити животне средине и развоју (УНЕП, 1972) као Начело 15: “Гдје постоје пријетње од озбиљне или неповратне штете по животну средину, недостатак потпуне научне сигурности не би требало користити као разлог за одгађање економичне мјере за спречавање деградације животне средине”.

Начело претходног пристанка

Ово начело је уврштено у разне међународне повеље, креиране како би се заштитило јавно здравље и животна средина од опасног отпада. Оно налаже да угрожене заједнице и друге заинтересоване стране буду обавијештене о опасностима и ризицима, те да се добије њихов пристанак. У контексту медицинског отпада, ово начело би се могло примијенити на превоз отпада, те на локацију и рад постројења за третман и одлагање отпада.

Начело “загађивач плаћа” 

Ово начело налаже да сви произвођачи отпада буду правно и финансијски одговорни за безбједан и еколошки прихватљив третман/одлагање отпада који произведу. Ово начело такође настоји приписати одговорност страни која изазове штету.

И ДАЉЕ ОСТАЈЕ ПИТАЊЕ КО ЈЕ ОДГОВОРАН? КО ЈЕ ТО УРАДИО?    

Поред начела постоје и закони  који јасно дефинишу одговорности и правила, али сада нећемо улазити дубље у ту проблематику. Законска легислатива је дефинисана и обавезе произвођача јесу да се брину о отпаду који производе. Зависно од врсте отпада постоје регулисана правила шта са тим отпадом радити. За фармацеутски отпад је најчешћа и исправна пракса да се прикупља у за то намјенској амбалажи и складишти у немјенским просторијама и да се предаје оператерима који посједују дозволу за транспорт и складиштење ове врсте отпада. Након тога, они су ти који су преузели одгворност јер установе њима плаћају за услугу третмана фармацеутског отпада на законом регулисан начин (извоз у Аустрију или Мађарску на спаљивање).

Сви произвођачи отпада су дужни да Фонду за заштиту животне средине и енергетске ефикасности РС предају извјештај о количинама које продукују. Сви произвођачи отпада су дужни најавити надлежном министарству кретање односно транспорт опасног отпада 72 часа прије предаје отпада оператеру. Ово су све одређени индикатори који би могли послужити у идентификовању починиоца, уколико су установе поступале по закону.

Ту долазимо и до одговорности инспектората и надлежних Министарстава и њиховог мониторинга рада оператера и достављања извјештаја о извозу количина који су преузели и наплатили од установа.

КО ЈЕ ТО МОГАО НАПРАВИТИ?

Постоји више сценарија, говорећи хипотетски са овако мало информација. 


•    Јавна или приватна здравствена установа која је имала одређене залихе лијекова који су били донације, а истекао им рок, или су стигли са истеклим роком па су одлучили да се на нелегалан и „јефтин“ начин ријеше истих.
•    Ветеринарске амбуланте и установе, које имају велики број вакцина и фармацутика које не искористе а истекао им рок па су одлучили да се на нелегалан и „јефтин“ начин ријеше истих.
•    Оператери, који су преузели отпад од горе напоменутих установа па одлучили да га се ријеше на „јефтин“ начин успут истоваре јер нису знали шта ће са тим (поготово ако је вјеровати очевицима да се шири јак смрад, што значи да није адекватно био ни упакован за транспорт).
•    Намјерно истоварање отпада на ту територију иако је можда настао на некој другој територији да сад то буде наш проблем (јасно се види по кружној концентрацији отпада да је истоваран из, вјероватно, контејнера, а не случајно расут или бачен у кесама).

На основу количина, које се виде на фотографијама, ријеч је о отпаду који је дуго складиштен јер у здравственим установама оволике количине фармацеутика не настају преко ноћи и само могу бити везане за неке од заосталих донација. 

Свакако имамо проблем када је у питању снабдјевеност здраваствених установа дређеним лијековима и сматрам да је немогуће да је ово дошло из једне здравствене установе које треба економично да се односе према  лијековима. И знамо да је увијек проблем недостатак одређених лијекова.

ШТА САД УРАДИТИ?

Прво, на основу увиђаја покушати утврдити чији је отпад. Уколико се не може утврдити чији је, према закону о отпаду и члану 83.  став 2 се каже да трошкове уклањања отпада одложеног изван депоније, чије поријекло не може да се утврди, односно установи његова веза са произвођачем, односно лицем које га је одложило, сноси јединица локалне самоуправе. Наравно да би и надлежне институције требале да помогну када је ријеч о оваквим инцидентима.

Врло је битно да се утврди која је врста отпада и фармацутика у питању да би се могло организовати план безбиједног сакупљање, складиштења и одлагања истог уз кориштење адекватне заштитне опреме и поштовања законских регулатива. Исто тако је потребан план за санацију контаминираног подручја.

Потребно је хитно усвојити одређене процедуре и правила који се односе на овакве инциденте и дјеловање у хитним случајевима. Свједоцимо смо да у посљедње вријеме само добијемо извјештавање медија о еколошким инцидентима који се дешавају, а не ради се на системском рјешавању проблема и превентивном дјеловању већ овако ад хоц од случаја до случаја.

КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ОВАКО НЕШТО ДЕШАВА?

Врло лако и једноставно. Ово се дешава и у другим земљама а не само у БИХ. Велики број наших грађана није упознат са опасностима које нам пријете од неадекватног управљања отпадом, а поготово опасним отпадом. Овако одбачени лијекови су директна опасност по живот и здравље људи и животиња, изазивају загађење зрака, воде и земљишта, те угрожавају  биљни и животињски свијет. 

Код нас у закону и правилнику није ријешен проблем прикупљања лијекова из домаћинстава, па ако дајемо такву поруку грађанима да раде са лијековима шта хоће и да га бацају у смеће, не чуди чињеница да постоје људи који уопште не размишљају о штетности отпада по здравље људи и природу. Размишљају како се ријешити отпада на што јефтинији начин и по могућности да пребаце одговорност на друге. Само да није код мене.

Опет напомињем да законска регулатива када су правна лица, произвођачи и оператери отпадом постоји и да се на основу адекватне истраге може доћи до кривца.

Није нам први пут да неко финансијски аспект ставља испред моралног, етичког и законски регулисаног.
 

Разговарала Милица Плавшић


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.