Дневник терористе (7) – Све иде по плану

Јер пустиња се подиже и креће на пут. Разорени градови траже уточиште, они путују на запад. Лијепа је наша невиност и ужасна је наша невиност.

Marko Tomaš / 23. март 2016


Експлозије одјекују. Колодвори горе. Пуцају стаклени зидови у зрачним лукама. Страх гмиже у екране и избија из њих, прља нам одјећу и уши су нам масне од страхе и коса прљава и посиједи преко ноћи.

Мајке плачу. Мајке вриште. Дјеца више никада неће пронаћи утјеху. Нитко није сигуран. Мајке више никада неће пронаћи утјеху. Очеви чупају косу. Гомила трчи у свим правцима. Чују се сирене. Нема утјехе у овом свијету, одавно нема утјехе за мајке и дјецу. Тко једном види крв како се слива низ плочник треба три живота да поновно почне суосјећати. Тко једном види кост како вири из лубање пожељет ће освету. Живјет ће крвав а кост ће му вјечно вирити из лубање.

Лијепо је све то пратити у директном пријеносу. Каос како расте у уређеном свијету гдје све иде по траци. Лијепо је видјети филмске сценарије како се одвијају у информативним емисијама. Све је лијепо што је од Бога и за Бога. Лијепо је слушати поруке о уједињењу у овим тешким тренуцима. Уједињени ћемо бомбардирати извор страха. Уједињени ћемо лакше и ефикасније убијати. Пророк је рекао да ће вријеме када бијели људи почну плесати бити крај свега. Крај траје. Бруталан. Крвав. Страх је коначна постаја метроа. Почетак пуњења пушке. Почетак објаве рата. Рат почиње оног тренутка када означимо непријатеља. Лијеп је свијет у којем живимо. Помфрит и пиво и бомба и крв и каос. Најава блокаде. Нитко се више неће кретати. Умријет ће сусрети и познанства у овом новом уједињењу. Лијепа је крв. Лијепи су мртви људи на перонима. Нјихова невиност је лијепа. Нјихова жртва постат ће света на пет минута у централном дневнику. Сузе оних који ће остати иза њих бит ће наставак драме. Нјихова одлучност да се освете гурнут ће нас у дубљи каос. Водит ће нас јединој истини. Рат до истребљења је лијеп и користан. Храњив је, он је гнојиво повијести. Каос извана је каос у души. Душа свијета је у каосу. Распада се. Смрди у телевизору. Заудара у рачунару. Труне у новинама.

Уједињени стојимо у сред септичке јаме. Живимо у преломним временима. Повијест се прелама преко наших леђа. И то је једнако лијепо као крв која тече по поплочаним ходницима зрачне луке. Лијепо је као мајка која плаче и вришти. Лијепо као мртав отац. Једноставно Божански. Све иде по плану. Бијели човјек плеше. Бијели човјек који се панично боји патње. Који се од ње одвојио. Али од смрти се не можеш одвикнути. Од смрти се не можеш одвојити. Од живота пак, то је врло једноставно. Зато треба вјеровати у светост смрти. Јер пустиња се подиже и креће на пут. Разорени градови траже уточиште, они путују на запад. Лијепа је наша невиност и ужасна је наша невиност.

Ово је преглед тиска. Ово је ТВ критика. Ја немам ништа рећи. Не просипам теорије. Нисам војни аналитичар. Ја сам војник каоса. Смртни светац. Гледам како се моји планови остварују. У невјерици. Јер нисам тједнима мрднуо из своје собе. Нисам ковао завјере. Ја сам прорицао ужас на колодвору. Ја сам прорицао ужас у зрачној луци. Све је толико безнадежно глупо и предвидиво. Све је ридикулозно. Све је фарса. Све иде по плану.

 

Извор: .глиф.рс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.