Др Душан Јањић: Искушња односа са НАТО-ом

Искуства бивше Југославије, посебно Босне и Херцеговине, у области безбедности, поготово у последњој деценији 20. века, вишеструко су неповољна и требало би да послуже за наук: Догодило се, не поновило се!

Dušan Janjić / 03. август 2021

 

Актуелно стање безбедности у Босни и Херцеговини знатно је повољније него у претходном периоду. Међутим, повремени штрајкови и политичке демонстрације указују на могуће угрожавање безбедности. У безбедносне ризике спадају и негативни друштвено-политички ефекти реформи, а према бројним индикаторима наставиће се садашња криза и рецесија, повећање незапослености, беспарице и осиромашења. То, у повезаности с политичком борбом за прерасподелу моћи, непосредно угрожава људску безбедност и стабилности Босне и Херцеговине. Недовољна компетентност вођства и државне администрације, постојање снажних центара неформалне моћи, који настоје да легализују своја богатства стечена злоупотребом политичке моћи, кроз ратове, нелегално пословање и организовани криминал, заправо су највећа сигурносна претња. У овом светлу испоставља се да су владајуће политичке елите, које би требало да проводе реформе, актери отежавања провођења реформи. Изузетно  неповољно дејство по безбедност имају етнонационалистичке политике, етничка подељеност, дистанца и неповерење, који подстичу ризик од новог угрожавања људских живота и угрожавања територијалног интегритета. Поједине вође и њихове интересне групе, сакривене иза својих „ратних заслуга“ и етнонационалиситичког монопола над представљањем „конструктивних народа“, пре се опредељују за статус qуо него за реформе.

  Повољни безбедносни чиниоци су: Босни и Херцеговини не прети непосредна опасност од спољне оружане силе; Дејтонским уговором, као и бројним политичким, нормативним, стратешким документима уређена су бројна питања о одбрани, војсци, полицији, постављени су принципи изградње мира и јачања безбедности. Ту су и бројна документа која представљају основу за односе са НАТО-ом, а о којима је Алмир Джуво, убедљиво и свеобухватно, писао у Независним новинама 7. маја 2021. године. Уз многе тешкоће, компромисе и слично спроводе се реформе у свим елементима система безбедности и успостављена је сарадња са НАТО-ом као најзначајнијим страним фактором који може да има утицаја на националну безбедност Босне и Херцеговине.

Уз многе  тешкоће, компромисе и нагодбе спроводе се реформе, укључујући оне у области безбедности и у односима са НАТО-ом. При томе, босанскохерцеговачко руководство нема јединствену визију будућности ни јединствен одговор на изазове реформи. То намеће потребу за јавном расправом о ваљаности и прихватљивости аргумената поборника чланства у НАТО-у. А то су: чланство у НАТО-у било би гаранција безбедности Босне и Херцеговине јер би смањило ризик од ратова, посебно с обзиром на чињеницу да су суседи Хрватска и Црна Гора у НАТО-у; подигао би се капацитет и ефикасност државе у борби против организованог криминала и тероризма. Један од аргумената оних који подржавају улазак у НАТО је да је чланство „предворје” за улазак у ЕУ, односно да би НАТО чланство убрзало улазак Босне и Херцеговине у ЕУ.  

Много је аргумената за тврдњу да је Босна и Херцеговина талац Србије, како пише Джуво, када је ријеч о чланству у НАТО-у, али и у читавом спектру питања повезаних с реформама, безбедности, стабилности и спољном политиком, пре свега подршком владајућој странци у Републици Српској и њеном вођи у удаљавању од ЕУ и САД-а и приближавању Русији. Међутим, постоје и бројни неразрешени проблеми у самој Босни и Херцеговини који упућују Србе, Републику Српску и њихове вође на тесну сарадњу са властима у Србији, као и на повремено „бацање погледа“ ка Истоку. Ови се разлози, нема сумње, најбрже и најефектније могу уклонити продубљивањем привредних и друштвених реформи, као и чињењем од заједничке државе пожељног циља.  Један од путева да се испуни „основни задатак“ актера политичког и друштвеног живота о кључним питањима мира и развоја Босне и Херцеговине, о коме пише Джуво, јесте стварање политичке воље да се приступи НАТО-у.

Током деведесетих година, пре свега због ослањања на оружано насиље у „разрешавању“ „националних питања“ и у међунационалним односима, Србија и српска нација  ушли су у сукоб с многим међународно јавним правилима, па чак и у оружане сукобе на територији бивше заједничке државе. Ушли су чак и  у оружани сукоб са НАТО-ом, пре  свега са САД-ом и водећим земљама тадашње Европске заједнице. О томе сведоче ратна збивања у Хрватској и Босни и Херцеговини, улога НАТО-а у подршци снагама Хрватске и Босне и Херцеговине, као и НАТО-ови ваздушни напади на положаје војске Републике Српске и заробљавање „талаца“  (више од три стотине војника УНПРОФОР-а и припадника других међународних организација), од војске Републике Српске маја 1995, као и војна интервенција НАТО-а против СРЈ 1999. године.

Однос Србије са НАТО-ом од 2001. године па све до сада остављен је испод радара јавности и доведен до стања у коме предстоји само још један корак – захтев за чланство у НАТО-у.  Истовремено, сарадња са Русијом се јавно пропагира и пренаглашава. Чланство Србије у НАТО-у као тема заобилази се у јавности, али је зато честа тема улога НАТО чланица у распаду Југославије и односу према тадашњој политици Србије и српских националистичких странака, од којих су многе и данас у власти Србије. У томе у Босни и Херцеговини и Србији важну улогу имају идеолошко-политички разлози те међусобно различити и сукобљени наративи о НАТО интервенцији у Босни и Херцеговини 1995. и Републици Србији 1999. године.

У Србији и међу Србима на Косову, у Црној Гори, и Босни и Херцеговини, посебно у Републици Српској, овај наратив се гради на следећим претпоставкама: инсистирање на концепту жртве као окосници изградње идентитета; посебна историјска па и од Бога предодређеност српске нације на изузетност у слободарству, култури, веровању – религији итд; снажан антизападни и антимодернизацијски набој којим се окреће ка Русији и, у конкретном случају, тврдња да је НАТО-ова војна интервенција била неправедна и нелегитимна. Ова интерпретација наслања се на двије тврдње: да антисрпски став Запада није уважавао легитимне интересе Србије и Срба приликом распада бивше Југославије и да је  НАТО,који је на 50. годишњицу свог постојања суочен са дубоким унутрашњим проблемима који су претили распадом, односом према Србији и Србима и војним интервенцијама демонстрирао непостојеће јединство. Евентуална одговорности тадашње политике коју су водиле власти Србије и Црне Горе, односно СРЈ, не увиђа се. Значајан елемент  у овом наративу је и лажна представа о улози Русије, која је наводно подржавала власт Слободана Милошевића, била против НАТО-ове војне акције, те чинила све што је било у њеној моћи да спречи интервенцију. Међутим, увидом у сад већ доступне и објављене документе који сведоче о ставу Москве према НАТО-овим војним интервенцијама допринеће се објективном сагледавању улоге Русије. Јер ти документи показују да се Русија заправо водила потребом за сарадњом са САД-ом и ЕУ / Западом.

У Црној Гори већински наратив до 2004. године био  је у основи исти као и у Србији. Међутим, он се током времена замењује наративом о напретку Црне Горе у евроатлантским интеграцијама. Истовремено се одржава и претходни наратив, али се у јавном говору и од представника власти не говори о самој НАТО интервенцији или се војна акција против Црне Горе третира као „колатерална казна“ због припадања СРЈ.  

Већински наратив на Косову и међу Албанцима је да је НАТО-ова војна акција оправдана и да је она имала задатак да спречи хуманитарну катастрофу, да заштити Албанце и да подржи остваривање њиховог права  на државу – Републику Косово. Сличан наратив је и међу Бошњацима и Хрватима, и он као пожељан исход укључује тесну сарадњу и чланство у НАТО-у.

Оба наратива потпуно занемарују да је Русија сарађивала са Западом у прекиду оружаних сукоба и постизању Дејтонског споразума и Кумановског споразума о војној сарадњи те усвајању Резолуције Савета безбедности УН-а 1244. Оба споразума садрже најзначајније вредности и циљеве на изградњи мира у Босни и Херцеговини и Србији, и укључују НАТО. Ове чињенице показују да је најефикаснији начин сузбијања идеолошко-политичких наратива у суочавању с истином, коју је потребно учинити доступном грађанима кроз медијске и друге активности изградње јавног мњења, а млађим нараштајима кроз образовни систем. Стога је у  праву Алмир Джуво када указује да је потребна воља да се то уради и да то “захтијева озбиљан напор и адекватно информирање, као и кориштење свих средстава софт поwер политике којом НАТО располаже”.

 Садашњи однос Србије и НАТО-а опредељен је Резолуцијом о територијалном интегритету Србије, коју је усвојила Народна скупштина Републике Србије децембра 2007. године, а чија тачка 6. гласи: „Због укупне улоге НАТО пакта, од противправног бомбардовања Србије 1999. године, без одлуке Савета безбедности УН, до анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ‘коначан орган’ власти у ‘независном Косову’, Народна скупштина РС доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању.”  Војна неутралност Србије тумачи се као начин да се оствари чланство у ЕУ, а избегне чланство у НАТО-у. Међутим, за разлику од неких других европских држава којима је статус неутралности признат, Србији војна неутралност није призната међународним уговорима, те је самим тим „недоречена“. Уз то, Резолуција оставља могућност прикључења неком од војних савеза. Ограничавајући фактор војне неутралности Србије представљају и карактеристике региона у коме се налази. Шест од осам земаља са којима Србија граничи чланице су НАТО-а.  

Чињеница је да Србија има снажну сарадњу са НАТО-ом, да је Србија ушла је у Партнерство за мир 2006. године, да је део ИПАП-а од 2015. године и да кроз ИПАП програме Србија и  НАТО имају више од 200 активности годишње.   

С обзиром на чињеницу да су чланство у ЕУ и НАТО део истог процеса – евроатлантских  интеграција, реално је да се претпостави да ће, садашње или будуће, вођство Србије предност дати интересима одржања и развоја Србије, а то укључује и чланство у НАТО-у. Евентуално чланство Србије у НАТО-у не би имало превелик војно-стратешки значај за НАТО, али би значајно и позитивно деловало на релаксацију односа између држава у региону, поспешило би добросуседску сарадњу, помирење, и створило примамљив пословни амбијент. Чланство Србије у НАТО-у ставило би тачку на заговарања о промени граница и оружаним сукобима на простору бивше Југославије. То би подстакло и проналажење креативних средстава за мирно и договорно решавање питања Косова.

Интереси саме Србије налажу њеном вођству и сарадњу са свим политичким и друштвеним актерима српске заједнице у региону, посебно у Босни и Херцеговини. Интерес Србије је да деблокира парализу политичког живота у Републици Српској и да отвори могућност слободног изјашњавања самих грађана Републике Српске и читаве Босне и Херцеговине о животним питањима какво је и чланство у НАТО-у. Као што је интерес Србије да њени грађани слободно, без мешања са стране, одлуче о својој будућости такво исто начело мора да важи и за грађане Босне и Херцговине. “Талачка криза” је трајала исувише дуго. По свему, она је била “наставак ратног стања другим путем”. Избор је јасан: Ваља ослободити пут Србије и Босне и Херцеговине у евроатлантске интеграције. То је и пут до освајања независности Србије, односно њеног ослобађања од зависности од Москве и њених трговина са Западом.

Остваривање заједничког интереса са Босном и Херцеговином у сарадњи, па и чланству у НАТО-у, афирмација је система колективне безбедности као гаранта сопствене (националне) безбедности; гарантовање непроменљивости граница насиљем и без сагласности свих заинтересованих; оснаживање економске стабилности кроз гаранције за стране инвестиције и подршку страном капиталу за улазак у домаћу економију; успостављање контроле над ризичним екстремистичким групама. Уз то, за Босну и Херцеговину улазак у евроатлантски савез значи коначно успостављање мира, пут у умањивање етничких тензија и јачање друштвене интеграције. На том путу „затварање деведесетих, отвореног питања Босне и Херцеговине“ и сарадња са Србијом једини је начин опстанка и одрживог развоја. Истовремено, ни без Босне и Херцеговине ни без Србије нема западнобалканске слободне области коју неки називају „Мини Шенген“.  

Објављивање овог текста омогућено је подршком Министарства вањских послова Републике Чешке. Текст одражава став његовог аутора а не нужно и став Републике Чешке.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.