Profesore Bugarski, posljednjih godina aktuelno je pitanje o ugroženosti ćirilice zbog uticaja latinice, interneta, engleskog jezika i sl. Da li je uopšte, po Vašem mišljenju, ćirilica ugrožena?
Mislim da ćirilica nije egzistencijalno ugrožena time što je tokom poslednjih decenija, iz razloga koje pominjete, ali i nekih drugih, ustupila deo svog prostora latinici kao alternativnom pismu srpskog jezika. Dva njena najčvršća uporišta su Ustav Srbije, po kome je ona obavezna u službenoj upotrebi, i školstvo, zato što se sva deca najpre opismenjuju na ćirilici pa tek onda na latinici, i što su svi udžbenici obavezno na ćirilici – tako da se osnovno obrazovanje ne može steći bez potpunog vladanja ovim pismom. Dakle, svi pismeni ljudi u Srbiji i dalje će znati ćirilicu, koja ne može i neće nestati. Drugo je pitanje koliko će ko u svakodnevnom životu i radu koristiti jedno ili drugo pismo, ili oba: to je stvar ličnog izbora, zavisno od profesije, okolnosti, sklonosti i navika, i ne može se regulisati zakonskom prisilom.
Koje je Vaše mišljenje o zakonskim promjenama koje se žele uvesti u Srbiji, kada je javna upotreba pisma u pitanju. Nešto slično se planira i u Republici Srpkoj?
Nisam pristalica predloženih izmena postojećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. Po svojoj prirodi ovakva materija uvek se opire svrstavanju u zakonske paragrafe, naročito pod pretnjom kazni. U predloženim promenama i njihovim obrazloženjima nazire se suštinski politička više nego kulturna motivacija, tim pre što je upravo u toku izrada vrlo sličnog zakona i u Republici Srpskoj – uz nevažnu terminološku razliku što se tu ćirilica tretira kao glavno pismo, a u Srbiji kao matično.
I danas, u 21. vijeku mnogo je bazično nepismenih, ljudi čak završavaju formalno obrazovanje, a opet u nekim segmentima ostaju jezički neobrazovani, zar to ne bi trebalo da nas više brine od toga da li pišemo ćirilicom ili latinicom?
Naravno da bi. Ja često kažem da nije osobito važno u kojem je pismu neko nepismen. Procenat funkcionalno nepismenih u Srbiji je nedopustivo visok za jednu evropsku zemlju, a nivo opšte jezičke kulture i kod pismenih često je zabrinjavajuće nizak; verujem da je slično i u Republici Srpskoj. Sistematski napor da se ova situacija promeni trebalo bi da bude prioritet, ali je neuporedivo lakše povremeno lansirati kampanje za zaštitu ćirilice, u ime spasavanja navodno ugroženog nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda.
Šta Vi kao lingvista mislite o latinici, koliko je latinica legitimno i legalno srpsko pismo? Zbog čega se ćirilica konstantno nameće kao "srpskija" od latinice?
Možda ću zvučati kao pedant, ali nametnuto pitanje koje je pismo srpsko (dakle, srpskog naroda), a koje nije pogrešno je postavljeno. Ono usmerava rasprave prema pitanjima istorijskog nasleđa, tradicije i “vlasništva” nad jezikom i pismom, gde je ionako nemoguće postići saglasnost. Daleko je produktivnije pitati da li je i latinica, pored ćirilice, pismo srpskog jezika, ali se ono ne postavlja jer je “nepoželjni” odgovor očigledno pozitivan. Niko ne može da spori da se srpski jezik bar celo stoleće piše i latinicom; uostalom, da nije tako ne bi ni bilo cele ove priče oko ugroženosti ćirilice. A i uopšte uzev, u lingvistici se smatra da pisma ne “pripadaju” narodima nego jezicima koji se njima pišu – kao što ni sami ti jezici nisu u “vlasništvu” naroda nego njihovih govornika, ma koje nacionalnosti oni bili (što se najlakše vidi kod engleskog, francuskog, španskog i drugih svetski raširenih jezika). Međutim, kad bi se stvari tako postavile izgubio bi se predmet spora, a neprestano sporenje oko ovog ili onog jeste sam smisao postojanja nekih ideologija i političkih garnitura.
Koliko se potiskivanjem latinice u svrhu navodne zaštite ćirilice nanosi štete jednom jeziku? Koliko se ovdje radi o protjerivanju latinice, a koliko o zaštiti ćirilice?
Srpskohrvatski je bio jedini evropski jezik koji se odlikovao sinhronijskom digrafijom – naporednom upotrebom dvaju pisama. Njegovi administrativni naslednici takođe poseduju to obeležje, utoliko što se mogu pisati i latinicom i ćirilicom, ali se danas u praksi ono u punom obimu ostvaruje samo u srpskom, dok se u slučaju hrvatskog, bosanskog i crnogorskog zadržalo samo kao ređe korišćen potencijal, pa se tu može govoriti o praktičnom prevazilaženju digrafije. Kad je reč o srpskom, mnogi njegovi govornici (uključujući i mene) smatraju dva pisma bogatstvom, dok neki drugi u tome pre vide prokletstvo. Oni skloni nacionalističkom doživljaju sveta i života, koji insistira na strogoj podeli svega i svačega bez ostatka, mešanja, dvostrukosti i uzajamnosti (što je deo same suštine nacionalizma) ne mogu da prihvate u svom jeziku latinicu, koja je navodno tuđa, uvezena, hrvatska, Srbima nametnuta od komunista. Tako se srpski jezik direktno osiromašuje zarad nekakvog nakaradno shvaćenog nacionalnog čistunstva. Nažalost, upravo ovaj mentalni sklop jasno se ocrtava u predloženim izmenama zakona, kojima se u ime čuvanja ćirilice latinica nastoji proterati ne samo iz službene nego i iz javne upotrebe.
Koliko se ova tema uzima kao polje razdora, okvir oko kojeg se grade nacionalističke priče, kako se izboriti sa tim?
Iz prethodno rečenog vidi se da je ova tema jako pogodna za raspirivanje nacionalističkih strasti, jer je prilično lako manipulisati iskrenom emotivnom vezanošću za ćirilicu kod mnogih Srba, posebno onih tradicionalnog i patrijarhalnog usmerenja – pri čemu se oni modernijih shvatanja olako proglašavaju lošim Srbima, epigonima navodno trulih zapadnih vrednosti, čak nacionalnim izdajnicima. Sve se to kao na dlanu vidi i u aktuelnim izjavama protivnika latinice, kao i u komentarima tih i drugih izjava. Nije nimalo lako izboriti se sa predrasudama, netolerancijom, pa i mržnjom koje se roje oko ove vruće teme, ali treba istrajno i sistematski raditi na prosvećivanju naroda afirmisanjem nekih drukčijih, pozitivnijih i savremenom svetu primerenijih vrednosti, naročito u sferama obrazovanja i kulture; od večito zavađenih političara tu se ne može očekivati nikakva pomoć, naprotiv.
Šta je uopšte pozadina ovakve nacionalističe jezičke politike i koliko ona ima uporište u lingvistici? Da li ovo znači da ćemo dobiti jednu vrstu jezičke policije i koliko to može da bude kontraproduktivno?
Nacionalistička jezička politika nema uporište u lingvistici, ali očito ima u politici, i to onoj agresivnoj i isključivoj, koja u jednom izrazito osetljivom domenu ne preza ni od mera koje asociraju na svojevrsnu jezičku policiju. Da bi one mogle biti kontraproduktivne dobro se vidi već iz dosadašnjih reakcija i komentara čitalaca: nije zanemarljiv broj onih koji, revoltirani, izjavljuju da su dosad koristili oba pisma ali da će ubuduće iz inata pisati samo latinicom. Jednostavno, ljudi ne dozvoljavaju da im političke vlasti iz sopstvenog interesa propisuju kojim će se pismom služiti.
Ako se osvrnemo na Deklaraciju o zajedničkom jeziku, šta se do sada uradilo, šta ona po Vama znači i koliko je važno isticati tu ideju o zajedničkom jeziku?
Deklaracija živi svojim životom; dosad ju je potpisalo preko 9.000 ljudi iz regiona i dijaspore, uključujući i jedan broj svetski poznatih intelektualaca iz drugih sredina. Ideja o afirmisanju zajedničkog jezika, koja je naišla na jak otpor uticajnih nacionalistički orijentisanih krugova u državama regiona, široko je prihvaćena među tzv. običnim ljudima, kojima je dozlogrdila zvanična priča o suštinski različitim i samosvojnim nacionalnim jezicima koji se po svaku cenu moraju razdvajati, kad oni sami znaju da se i dalje međusobno odlično razumeju. To razdvajanje i nepotrebno umnožavanje ima pogubne društvene, psihološke i finansijske posledice u obrazovanju, državnoj administraciji, sudstvu, kulturi i drugim oblastima, koje su i motivisale Deklaraciju. Ona ne zagovara nikakav novi jezik niti traži novo ime za već postojeću ogromnu zajedničku osnovu, nego nju ističe u prvi plan bez obzira na različito zvanično imenovanje koje stvara utisak da su posredi četiri odelita i jasno razgraničena jezika. Drugim rečima, poziva na korišćenje nesumnjivih ali svesno zapostavljanih prednosti objektivno postojećeg jezičkog zajedništva, i u tom smislu se doživljava kao apel za povratak zdravom razumu. Upravo stoga je važno da se ova regionalna građanska inicijativa, koja nema nikakvu političku pozadinu niti institucionalnu podršku, održava u životu.
Koliko se danas srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezik razlikuju? Šta je u njima zajedničko, a šta se ističe kao različito? Da rezmiramo, šta je to zajednički jezik?
Među njima postoje određene razlike koje niko ne spori, ali one nikad nisu tolike da bi ometale razumevanje i komunikaciju između njihovih govornika, što znači da su oni, lingvistički gledano, varijante jednog policentričnog standardnog jezika koji i jeste taj zajednički jezik, ranije nazivan srpskohrvatskim a danas različito od države do države. A razlikuju se najviše u imenu, donekle u leksici i veoma malo u glasovnoj i gramatičkoj strukturi.
Zbog čega je važno odvojiti jezik od političkog uticaja, jezik je bio i biće prije i poslije ovih naših politika?
Tačno je da jezik nadrasta i nadživljuje svaku politiku, pa će sigurno tako biti i u ovom našem slučaju. Neumerena i naopaka politizacija, kakva se na ovom terenu već dugo odvija, jeziku može da naškodi samo delimično i privremeno, ali ipak je za njega samog kao i za njegove govornike preporučljivo da se iz „higijenskih“ razloga, a dakako u okvirima mogućnosti, drže podalje od direktnog političkog uticaja. To je i jedna od glavnih, iako prećutnih, poruka Deklaracije o zajedničkom jeziku.
Razgovarala Maja Isović Dobrijević
