Др Ранко Бугарски, лингвиста: Ћирилица није егзистенцијално угрожена. Она не може и неће нестати

Др Ранко Бугарски, редовни професор Филолошког факултета у Београду, објавио је велики број радова из англистике, опште и примјењене лингвистике и социолингвистике.

Buka intervju / 26. октобар 2018

Др Ранко Бугарски, редовни професор Филолошког факултета у Београду, објавио је велики број радова из англистике, опште и примјењене лингвистике и социолингвистике. Са професором Бугарским за БУКУ разговарамо о угрожености ћирилице, односу латинице и ћирилице, политизацији писма и другим темама.

 

 

Професоре Бугарски, посљедњих година актуелно је питање о угрожености ћирилице због утицаја латинице, интернета, енглеског језика и сл. Да ли је уопште, по Вашем мишљењу, ћирилица угрожена?

Мислим да ћирилица није егзистенцијално угрожена тиме што је током последњих деценија, из разлога које помињете, али и неких других, уступила део свог простора латиници као алтернативном писму српског језика. Два њена најчвршћа упоришта су Устав Србије, по коме је она обавезна у службеној употреби, и школство, зато што се сва деца најпре описмењују на ћирилици па тек онда на латиници, и што су сви уджбеници обавезно на ћирилици – тако да се основно образовање не може стећи без потпуног владања овим писмом. Дакле, сви писмени људи у Србији и даље ће знати ћирилицу, која не може и неће нестати. Друго је питање колико ће ко у свакодневном животу и раду користити једно или друго писмо, или оба: то је ствар личног избора, зависно од професије, околности, склоности и  навика, и не може се регулисати законском присилом.

Које је Ваше мишљење о законским промјенама које се желе увести у Србији, када је јавна употреба писма у питању. Нешто слично се планира и у Републици Српкој?

Нисам присталица предложених измена постојећег Закона о службеној употреби језика и писама. По својој природи оваква материја увек се опире сврставању у законске параграфе, нарочито под претњом казни. У предложеним променама и њиховим образложењима назире се суштински политичка више него културна мотивација, тим пре што је управо у току израда врло сличног закона и у Републици Српској – уз неважну терминолошку разлику што се ту ћирилица третира као главно писмо, а у Србији као матично.

И данас, у 21. вијеку много је базично неписмених, људи чак завршавају формално образовање, а опет у неким сегментима остају језички необразовани, зар то не би требало да нас више брине од тога да ли пишемо ћирилицом или латиницом?

Наравно да би. Ја често кажем да није особито важно у којем је писму неко неписмен. Проценат функционално неписмених у Србији је недопустиво висок за једну европску  земљу, а ниво опште језичке културе и код писмених често је забрињавајуће низак; верујем да је слично и у Републици Српској. Систематски напор да се  ова ситуација промени требало би да буде приоритет, али је неупоредиво лакше повремено лансирати кампање за заштиту ћирилице, у име спасавања наводно угроженог националног и културног идентитета српског народа.

Шта Ви као лингвиста мислите о латиници, колико је латиница легитимно и легално српско писмо? Због чега се ћирилица константно намеће као "српскија" од латинице?

Можда ћу звучати као педант, али наметнуто питање које је писмо српско (дакле, српског народа), а које није погрешно је постављено. Оно усмерава расправе према питањима историјског наслеђа, традиције и “власништва” над језиком и писмом, где је ионако немогуће постићи сагласност. Далеко је продуктивније питати да ли је и латиница, поред ћирилице, писмо српског језика, али се оно не поставља јер је “непожељни” одговор очигледно позитиван. Нико не може да спори да се српски језик бар цело столеће пише и латиницом; уосталом, да није тако не би ни било целе ове приче око угрожености ћирилице. А и  уопште узев, у лингвистици се сматра да писма не “припадају” народима него језицима који се њима пишу – као што ни сами ти језици нису у “власништву” народа него њихових говорника, ма које националности они били (што се најлакше види код енглеског, француског, шпанског и других светски раширених језика). Међутим, кад би се ствари тако поставиле изгубио би се предмет спора, а непрестано спорење око овог или оног јесте сам смисао постојања неких идеологија и политичких гарнитура.

Колико се потискивањем латинице у сврху наводне заштите ћирилице наноси штете једном језику? Колико се овдје ради о протјеривању латинице, а колико о заштити ћирилице?

Српскохрватски је био једини европски језик који се одликовао синхронијском диграфијом – напоредном употребом двају писама. Његови административни наследници такође поседују то обележје, утолико што се могу писати и латиницом и ћирилицом, али се данас у пракси оно у пуном обиму остварује само у српском, док се у случају хрватског, босанског и црногорског задржало само као ређе коришћен потенцијал, па се ту може говорити о практичном превазилажењу диграфије. Кад је реч о српском, многи његови говорници (укључујући и мене) сматрају два писма богатством, док неки други у томе пре виде проклетство. Они склони националистичком доживљају света и живота, који инсистира на строгој подели свега и свачега без остатка, мешања, двострукости и узајамности (што је део саме суштине национализма) не могу да прихвате у свом језику латиницу, која је наводно туђа, увезена, хрватска, Србима наметнута од комуниста. Тако се српски језик директно осиромашује зарад некаквог накарадно схваћеног националног чистунства. Нажалост, управо овај ментални склоп јасно се оцртава у предложеним изменама закона, којима се у име чувања ћирилице латиница настоји протерати не само из службене него и из јавне употребе.  

Колико се ова тема узима као поље раздора, оквир око којег се граде националистичке приче, како се изборити са тим?

Из претходно реченог види се да је ова тема јако погодна за распиривање националистичких страсти, јер је прилично лако манипулисати искреном емотивном везаношћу за ћирилицу код многих Срба, посебно оних традиционалног и патријархалног усмерења – при чему се они модернијих схватања олако проглашавају лошим Србима, епигонима наводно трулих западних вредности, чак националним издајницима. Све се то као на длану види и у актуелним изјавама противника латинице, као и у коментарима тих и других изјава. Није нимало лако изборити се са предрасудама, нетолеранцијом, па и мржњом које се роје око ове вруће теме, али треба истрајно и систематски радити на просвећивању народа афирмисањем неких друкчијих, позитивнијих и савременом свету примеренијих вредности, нарочито у сферама образовања и културе; од вечито завађених политичара ту се не може очекивати никаква помоћ, напротив.

Шта је уопште позадина овакве националистиче језичке политике и колико она има упориште у лингвистици? Да ли ово значи да ћемо добити једну врсту језичке полиције и колико то може да буде контрапродуктивно?

Националистичка језичка политика нема упориште у лингвистици, али очито има у политици, и то оној агресивној и искључивој, која у једном изразито осетљивом домену не преза ни од мера које асоцирају на својеврсну језичку полицију. Да би оне могле бити контрапродуктивне добро се види већ из досадашњих реакција и коментара читалаца: није занемарљив број оних који, револтирани, изјављују да су досад користили оба писма али да ће убудуће из ината писати само латиницом. Једноставно, људи не дозвољавају да им политичке власти из сопственог интереса прописују којим ће се писмом служити.

Ако се осврнемо на Декларацију о заједничком језику, шта се до сада урадило, шта она по Вама значи и колико је важно истицати ту идеју о заједничком језику?

Декларација живи својим животом; досад ју је потписало преко 9.000 људи из региона и дијаспоре, укључујући и један број светски познатих интелектуалаца из других средина. Идеја о афирмисању заједничког језика, која је наишла на јак отпор утицајних националистички оријентисаних кругова у државама региона, широко је прихваћена међу тзв. обичним људима, којима је дозлогрдила званична прича о суштински различитим и самосвојним националним језицима који се по сваку цену морају раздвајати, кад они сами знају да се и даље међусобно одлично разумеју. То раздвајање и непотребно умножавање има погубне друштвене, психолошке и финансијске последице у образовању, државној администрацији, судству, култури и другим областима, које су и мотивисале Декларацију. Она не заговара никакав нови језик нити тражи ново име за већ постојећу огромну заједничку основу, него њу истиче у први план без обзира на различито званично именовање које ствара утисак да су посреди четири оделита и јасно разграничена језика. Другим речима, позива на коришћење несумњивих али свесно запостављаних предности објективно постојећег језичког заједништва, и у том смислу се доживљава као апел за повратак здравом разуму. Управо стога је важно да се ова регионална грађанска иницијатива, која нема никакву политичку позадину нити институционалну подршку, одржава у животу.

Колико се данас српски, хрватски, босански и црногорски језик разликују? Шта је у њима заједничко, а шта се истиче као различито? Да резмирамо, шта је то заједнички језик?

Међу њима постоје одређене разлике које нико не спори, али оне никад нису толике да би ометале разумевање и комуникацију између њихових говорника, што значи да су они,  лингвистички гледано, варијанте једног полицентричног стандардног језика који и јесте тај заједнички језик, раније називан српскохрватским а данас различито од државе до државе. А разликују се највише у имену, донекле у лексици и веома мало у гласовној и граматичкој структури.

Због чега је важно одвојити језик од политичког утицаја, језик је био и биће прије и послије ових наших политика?

Тачно је да језик надраста и надживлјује сваку политику, па ће сигурно тако бити и у овом нашем случају. Неумерена и наопака политизација, каква се на овом терену већ дуго одвија, језику може да нашкоди само делимично и привремено, али ипак је за њега самог као и за његове говорнике препоручљиво да се из „хигијенских“ разлога, а дакако у оквирима могућности, држе подаље од директног политичког утицаја. То је и једна од главних, иако прећутних, порука Декларације о заједничком језику.  

 

Разговарала Маја Исовић Добријевић

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.