Драган Бурсаћ: Гном Чава и остале ублехе наше опозиције

Е сад, то што глупи народ не зна шта је хтио рећи, јеби га, до народа је. Како год, јадног ли и прежалосног човјечуљка. Овог бившег опозиционара не треба штедити макар кроз зајебанцију до краја свих његових мандата.

Dragan Bursać / 25. фебруар 2019

 

 

Новинар Радија Слободна Европа замолио ме је за коментар о опозицију у Републици Српској. Питао сам га на коју тачно опозицију мисли. Шалим се, питао сам га ко је опозиција у Републици Српској? Поштен и стрпљен неки човјек, елаборирао ми је како мисли наравски на оне који сједе у скупштинским клупама. Да, знам да нису нека опозиција, али треба ми текст о опозицији, рече.

 

Ко је Цицку украо СДС?

 

Па треба и мени, помислих за себе! Дабоме да ми треба. Не мислим да ћу нешто ново и паметно рећи, ако кажем да у РС-у не постоји опозиција, али ваља прибиљежити до којег дна смо дошли као друштво.

 

Гледам ових дана оног СДС-овог старог јастреба Цицка Бјелицу, тај звучи као Рајко Васић, са том разликом што га видим у СНСД-овом стожеру за разлику од ражалованог Рајкана. Гледам и питам се, како је могуће да се најрадикалнији националиста са десне стране приближио Додиковом тајкунском мејнстриму? И није се приближио! Циркус СНСД-а сам је винтао ка десници, док се није нашао на положајима Цицк и Ристе Ђоге.

 

Па тако и РТРС звучи једнако као и '94, никад сличнији Ђогином изворнику. Наравно, у текстовима уредника, које диктира централа СНСД-а, тамо гдје је стајло метиљаво СДС, сада пише Милорад Додик, али све је навијек исто. А коме ни то није довољно, Боже здравља, правде и Инфосрпске па да кољемо издајнике и Балије!

 

Гуслари, сисе и њихова удружења

 

У суштини на власти је болдована дигирална 2.0. верзија ратног СДС-а којом кромиларе Додик, Шпрић и другови из сателита. Националистички дискурс п(о)стао је убједљиво једина аутострада по којој се креће свака полтика РС-а. И неко ће рећи, какве везе има ова прича са опозицијом у РС-у? Има, како нема , власт СНСД-а одавно је покрала идеолоију опозиционих ултранационалиста, па се просјечни шовинизмом задојен Србин, пита, који ћу мој гласати за СДС, поред живог и црног СНСД-а. И то, не само да се пита гласач него и члан СДС-а, који панично бјежи у сусједни табор, док схвата да је СДС, најобичније гусларско удружење, са гусларом на челу, дабоме. И овај гуслар Вукота, као и његов учитељ, ратни злочинац Караджић, види унисону свесрБску земљу. Само, јеби га, види је и Додик и још нуди раји пар преосталих радних мјеста на ентитетској сиси и замјену за послушност.

 

Тужни в.д. гном Чавић

 

А кад смо код ентитетске сисе и послушности, шта вам прво може пасти на ум, до ли тужни несхваћени гном, Драган Чавић, који је постао В.Д. директор «Елелтрокрајине». Него, зашто је несхваћен? Народ је глуп и ништа не слуша! Оно истина је да је Чава рекао како ће Додика ставити иза решетака и остале будалаштине, али то је политика, а полтичари лажу и лупетају, но Чава је јасно казао како ће послије избора бити на власти. Е сад, то што глупи народ не зна шта је хтио рећи, јеби га, до народа је. Како год, јадног ли и прежалосног човјечуљка. Овог бившег опозиционара не треба штедити макар кроз зајебанцију до краја свих његових мандата.

 

Безмудост и остале политике

 

И онда погледамо ПДП, интересну организацију, која је одвајкада кормиларила по беспућима-дођем ти-дођеш ми. Њен најновији шеф (ако је шеф), Бранислав Бореновић има класично одсуство муда, гледе протеста у Србији. Прецизније, има малограђански напад незмјерања. Ми према томе НЕ ЗНАМО, какав је став ове партије гледе србијанског диктатора Вучића. СНСД, као власт, бар се јасно изјашњава, па веле-подржавамо Вучића, док га не смијене, а онда ћемо подржавати нову власт (видјети под поглављем од побачаја до предсједника- творба Бориса Тадића у Томислава Николића). Јесте лицемјерно али је барем неки став. Ови из ПДП-а не знају шта би са тим питањем. Млади Драшко Стнаивуковић успјева на перформерском небу заокупити пажњу јавности, што је дивно и красно, али нема баш никакве везе са објективном игром моћи и субјективним личним досезима у политичком животу.

 

Остале партије, не треба коментарисати, јер их нема или су тек Додикови статисти. То и нису странке, а још мање имају људе са интегритетом, неком харизмом и било каквом вољом да се озбиљно баве политком, која искључује материјалну корист.

 

Морају ли новинари све?

 

И у томе погледам интервју Александра Трифуновића, код Сенада Хаджифејзовића. Обојица се сложише, а могу и ја са њима, да нема опозиције у РС, него опозицију представља пар новинара, активиста и неколико слободномислећих људи. А и они неће дуго...мислим остати у Бањалуци. Тачно!

 

Само што није посао новинара, психолога, уредника, правника и професора да изиграва професионалног полтичара. Напросто, нема тога капацитета, нема те силине. Најпрострије речено, оваква особа игра на туђем терену.

 

Смијех овакав и онакав

 

Па се сједим доброг новинара са Радија Слободна Европа. Рекох му да је ово управо сјајна позиција, ово непостојање опозиције у РС-у. Позиција из које може настати једина права опозиција, дакле анационална, друштвено одгворна, лијево орјентисана, образована опозиција, којој је иманентни циљ свргавање националистичке власти, а не кукање зато што не учествује у истој. Насмијасмо се обојица.

 

Него, гдје су силни, Хрвати, Бошњаци, остали? Гдје је грађански блок, гдје су лијеве партије? Гдје је читав један спектар грађанских опција, отворених за дјеловање и демократизацију у РС-у?

 

Опет се смијемо. Само горко, много горе него први пут!


Бука препорука

Политика

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.