Драган Бурсаћ: Мобилизација у БИХ већ почела, а ево ко је на списковима

Него, хајде да се уозбиљнмо и погледамо, како тече ова фебруарска мобилизација и ко су кандидати за ратиште. Пажљиво читајте, можда је и ваше име испод.

Dragan Bursać / 23. фебруар 2017

Бошњачки, српски и хрватски националистички политичари, заједно са пратећом медијском артиљеријом већ пар дана гранатирају становништво «највећом посљератном кризом» у БИХ. Од њих су патетичнији једино некакви миротворци, који мире већ помирене и окрећу леђа од виолентних. Већ се спремају будуће армије српских референдумаша, хрватских сецесиониста и бошњачких судских ревизиониста за будући рат.

Сви неозбиљно и хистерично причају о рату, дајући на значају својим ријечима, које заправо, никакве тежине немају.

Јер, ово је једно педесета највећа криза у којој се «звецка оружјем» од краја задњег рата. Ово је једно пет хиљадита ситуаација у дејтонској БИХ, у којој су људи доведени «на руб сукоба».

Него, хајде да се уозбиљнмо и погледамо, како тече ова фебруарска мобилизација и ко су кандидати за ратиште. Пажљиво читајте, можда је и ваше име испод.

Сукоб три велике армије Већина радно способног мушког живља је, ако нисте знали, већ распоређена на три фронта. И не, нису то српски, хрватски и бошњачки фронт. Они најспреминији отишли су у радничко робље на Запад. Једни са дипломом да перу задњице подалпским бабама, а други без школских папира, да возе камионе 23 сата дневно по бановима и аутострадама. Они спремно остављају своје очи, бубреге, простату и ревносно сакупљају хемороиде, док им родбина «оздо», попут гладних птића само виче-Шаљи још и још и још еура, а на одмор не долази, трошак је. Голема је то армија рођаци. Армија, која сваки дан постаје све већа и већа. Пријава за ратну службу једног оваквог војака, значила би кастрацију или одрицање од стране фамилије. Губитак посла се подразумијева. И на крају крајева, нису ти од сједења деформисани пршљенови и од бауштела искрвављене руке нити кадре држати више пушку у рукама. Мање способни, пак, диринче као робље у својих домаћих БИХ робовласника, па не могу стићи ока отворити, а камо ли ратовати. Сваки изостанак са посла значио би и тренутни отказ, а стан, кола и остатак живота све са женом и ситном дјецом је на кредит. Хоћу вам рећи, ратовали би они, ма отрчали би добровољно на ратиште, само да се не јављају досадној фамилији, која иште оно нешто домаће цркавице од 500 марака мјесечно. Сами би копали ровове и траншее у замјену за губитак комуникације са злодухом шефом и банкарским радником, који зову у подне, у поноћ, изјутра, недјељама, бајрамима, празницима и славама. Да напомену. Да укажу. Да ставе до знања. Једном ријечју, да подсјете роба домаћег и товарно магаре да је роб и кењац. И радо би тај наш домаћи ћутук голорук јуришао на оне друге, на четнике, усташе и балије само да се курталише шефа. Трчао би под нож, на мину, на гранату, на метак, кад није отрчао за колегом у Марибор, па касније у Дизлдорф, да вози комби за неког Турчина. Бацао би се под тенкове, изводио акробације ала Бошко Буха, Мика Боснић и Марија Бурсаћ, само да не мора слушати свакодневне придике жене своје, која га на минутној бази напомиње, како је олош и ништарија безмуда, који ни до Марибора није могао добацити. Ма, предао би се и другој страни, остао заробљеник колико треба, само да не мора кући својој, фирми својој, свом вјечном затвору. Ал' не бива! Не да њега директор његов мили. Јебо рат, кад ова марва може риљати 12 сати за 250 евра, 7 дана седмично. Рат је за њега чист губитак, ако није у талу са овим одозго. Причам о директору, не о безмудом јунаку нашем. Он нит' шта мисли, нит' се шта пита. А, велика је то армија. Називају је у БИХ “срећковићима који имају посао”. Сад, што би се ти “срећковићи” и буквално објесили због “прелијепог посла”, то је посве друга ствар. Трећи контингент првобораца живи своје златне четрдесете на релацији кафана-кладионица-родитељско топло гнијездо-психијатрија. Погађате, ријеч је о армији незапослених. Они су најбројнији. Маштају како ће дезертирати и придружити се гастарбајтерској војсци, али најчешће не могу добацити, нити до домаћих бригада “срећковића на босанском хљебу”. Е, њима би родитељи били пресрећни, када би их држава, ентитет или каква (пара)војна формација узела под своје. Платили би од цркавне пензије каквом новом команданту да им потомка униформише и одведе га у неку припиздину. Само, неће генерал неспособно, болесно и већ полумртво кљусе од четрдесет и кусур љета у својим јединицама. Јер, најскуплљи војник је рањен војник. А,  ово, злохудо чељаде је дејтонски мир толико израњавао да није способно ни мањерку носити, а камо ли у акције ићи. Јебо рат, шта је њему мир урадио. И то су вам три армије, људи са личним картама, првопозиваца, на које свака озбиљна земља може рачунати. Али, нити смо ми озбиљна земља, самим тим што се између себе глођемо, нити је ратнохушкачки тон домаћих политичара нормалан, ако знамо да су успјели упропастити готово све од 25 до 55 година.

Дјед и унук у истом рову Е, пријатељи моји, као што видите, круг добрих људи, спремних, да као увијек поштено за туђе интересе гину и крв пролијевају се сузио. Заправо, толико се сузио да је остала она кризна, «злу не требало» популација. А, то су голобради југенди и старе пробехарале пензионерске главе. Једни ионако немају појма какав је рат, а другима је Алцхајмер нагризао сјећања на сјајне војничке и цивилне жртве које су, као то и бива, најчешће убудале пале. Има још проблема у процесу мобилизације. Срамота је рећи, али нема доољно оружја. Па нећемо се од срамоте праћкама и камењем гађати, док се поштени и напредни свијет дроновима убија?! Оно, додуше, остало је по кућама нешто калаша, бомби и зоља. Али смо са муницијом лоши. Није да је нема, чак је и производимо, али јаки уговори са ино партнетима, сунце им пољубим. Нема к'о некад самопослуживања. Јок. Сад морамо гледати и од муке завидјети, како се добри и препоштени народи Сирије, Ирака, те држава субсахарског појаса убијају нашим мецима. Тужно, али истинито. И шта ћемо сад? Ништа. Нужда закон мијења. Правићемо селфи армије најмлађих, који ће са неке чуке мобителима удрарати по инстаграму, твитеру и фејсбуку. Па ко буде имао више лајкова, шерова и срдашца, побјеђује. Подршку ће им пружати дједови са својим шаховским бригадама, који би се могли, ако затреба и зубним протезма гађати. Тако устројене јединице, по систему «Ја враголан и мој деда», биће убитачне формације на све три стране. Злобници кажу да ће будући рат у БиХ бити попут парења мачака. Нигдје неће бити већег драња, а мање оне ствари. Мобилизација је, дакле, увелико почела. Смјестите се за своје лаптопе, упалите телевизоре, донесите топле напитке и ледено пиво, па да на миру започне тај рат. Него, у којој си ти групи за будућег ратника?

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.