Драган Марковина: 30 година од почетка рата у Хрватској

На Плитвицама се тог Ускрса оцртала стварност тог рата и његовог насљеђа. Видјели смо ирационалност српског национализма, спремност хрватских власти да не допусте такав развој ствари и на крају по

Dragan Markovina / 01. април 2021

Plitvice, foto: Carlo Columba/Wikimedia Commons

 

Тридесета годишњица тзв. Крвавог Ускрса на Плитвицама, који се води као службени почетак никад проглашеног рата у Хрватској, власти су обиљежиле у сред трећег вала пандемије. Посве уобичајено, с пар пригодних говора, с медијима који су били пуно заинтересиранији за сукоб између предсједника и премијера око тога тко ће бити на челу Врховног суда и с добацивањем радикалних националиста који су премијера вријеђали због коалиције с СДСС-ом, персонифицираним у лику Милорада Пуповца. Истовремено, дан раније у Аржану, родном мјесту Јосипа Јовића којег службена хисториографија води као првог погинулог бранитеља свечано је обиљежен почетак градње меморијалног центра који ће носити његово име.

Јосип Јовић је, уз седморицу рањених, био једини човјек који је погинуо тог Ускрса на Плитвицама у униформи специјалне полиције МУП-а Хрватске, док је с друге стране на страни побуњених Срба, погинуо Рајко Вукадиновић. Иако краткотрајан сукоб, он се логично обиљежава као почетак рата у Хрватској, а у свему што се око њега догађало и догађа можемо видјети комплетну ратну и поратну стварност Хрватске. С једне стране, митинг истине на Плитвицама, одлука да се тамошњи национални парк припоји самопроглашеној САО Крајини, упад паравојске у хотеле и управу Националног парка и то у вријеме док се тамо одмарају туристи, покушај хрватских власти да врате отуђени дио територија под своју контролу, балвани на цести, засједа, окршај и на концу побједа хрватских власти те успостава полицијске станице Републике Хрватске на Плитвицама, све уз неколико људи који ће касније одиграти битне улоге у рату и пораћу. И након свега митологија.

Укратко, на Плитвицама се тог Ускрса оцртала комплетна стварност тог рата и његовог насљеђа. Видјели смо ирационалност српског национализма, спремност хрватских власти да не допусте такав развој ствари и на крају посљедице. Аутобус хрватске полиције у који је упала неексплодирана мина возио је Љубо Ћесић Ројс, човјек који је из рата изишао као прилично богат човјек и каснији аутор култне изјаве у хрватском Сабору, о томе како је вријеме да се подвуче црта и крене даље у економском смислу, уз херцеговачку узречицу: ‘Ко је јамио, јамио’. Ово је инспирирало мостарски бенд Зостер за настанак истоименог хита. С друге стране, тада су ухапшени па пуштени наоружани Горан Хаджић и Боривоје Савић, који су као функционери СДС-а очито ишли потицати побуну.

Данас можемо само нагађати како би се повијест касније одвила да Хаджић није одмах пуштен. Јосип Јовић је тако постао прва службена жртва рата у Хрватској, иако су пар мјесеци раније крај Бенковца, у патролном полицијском ауту хрватске полиције, изрешетани Горан Алавања, Стево Букарица и Јово Граовац, при чему је Алавања погинуо. Чињеница да је Горан Алавања био заправо први човјек који је убијен од стране побуњеника, у униформи хрватске полиције, суставно се прешућује искључиво из разлога што је Алавања Србин, иако посљедњих година националистички повјесничари раде све да конструирају причу о томе како је на властити захтјев премјештен из биоградске полиције у бенковачку, што би ваљда имало свједочити о томе како је престао бити лојалан службеним властима. Но, то напросто није точно.

Човјек је убијен од стране побуњеника у униформи хрватске полиције и води се на службеном попису страдалих бранитеља. Ова мала цртица свједочи о снажно израженој потреби за утемељитељским митом о Домовинском рату, који неће трпити критички приступ. И сам тај термин, којег су у јавност пустили новинари Глобуса и који је дослован пријевод руског именовања Другог свјетског рата, заживио је тек након што је пригрљен од Фрање Туђмана, а данас функционира на исти начин на који је Народноослобилачка борба функционирала у социјалистичкој Југославији.

Од рата је створен мит који се с једне стране не смије пропитивати, док га се с друге стране непрестано одржава на животу, као да је рат јучер завршио. И потпуно идентично као некада, што се више временски одмичемо од рата, обиљежавања битних догађаја су све интензивнија и помпознија, све је већи број споменика и меморијалних центара, а дошли смо и до захтјева да излет у Вуковар постане обавезан за основношколце, па и до тога да заслужни борци држе предавања по школама. Парадокс је тим већи што је Хрватска изишла из рата као побједница, али се стално перпетиура култ жртве. То нас доводи до кључног проблема о којем је ријеч, а у којем се крије битна разлика у односу на социјалистичко раздобље.

Док се у СФРЈ НОБ митологизирао до крајности, зато да би јавно послао поруку о потреби за братством и јединством југославенских народа и превенирао евентуалне будуће сукобе, односно с циљем да се лоше сјећање и трауме потисну, у сувременој Хрватској митологизација Домовинског рата служи томе да се трауме стално појачавају и да национализам усмјерен према српској заједници никад не изгуби погонско гориво.

Приступ је дакле исти, али су поруке сасвим различите. То је најбоље описао Дејан Јовић у својој књизи ‘Рат и мит’, која је отворено написана као апел за надилажење ратне реторике, да би логично наишла на бројна одбацивања и оспоравања од стране националистичке хисториографије. Истина је да је актуална Пленковићева влада коначно направила тај искорак и помирујућом реториком укључила и политичке представнике Срба у службени програм обиљежавања Олује, након чега је министар бранитеља обишао мјеста постолујних злочина над српским цивилима који су остали у својим кућама, али проћи ће још пуно времена док рат не постане далека прошлост. Основни предувјет за то је изградња модерног и успјешног друштва, у чему су све владе подбациле, а ХДЗ-ове у идеолошком смислу и одбацују модерност као концепт.

Мимо свега тога, Крвави Ускрс свједочи о почетку безумља и братоубилачког рата те погубностима националистичке идеологије која је донијела несрећу свима на овим просторима, а највише чак припадницима властитог народа који је сведен на трећину предратног броја у Хрватској.

Пешчаник.нет, 31.03.2021.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.