Драган Марковина: Јесу ли Босна и Херцеговина у истој држави?

Дио јавности који се побунио због најаве блеибуршке мисе у сарајевској катедрали подноси много горе ствари које се догађају у Херцеговини, од Широког Бријега, преко Мостара до Гацка и Стоца.

Dragan Markovina / 12. мај 2020

Partizansko groblje u Mostaru, foto: Ines Tanović Sijerčić

 

Прије него ишта напишем о теми одржавању мисе за жртве Блеибурга у сарајевској катедрали, морам рећи да нитко не би био сретнији од мене да барем расправе о догађајима из Другог свјетског рата, кад већ не могу оне о ратовима деведесетих година, престану бити погонско гориво за подгријавање национализма, потицање новог неповјерења међу овдашњим народима и хистерију у јавном простору. Међутим, то ће нажалост бити могуће тек када сви кључни политички актери и вјерске заједнице једноставно прихвате антифашистичко опредијељење као темељну цивилизацијску одредницу и престану релативизирати злочиначке режиме и покрете, покушавајући их у најмању руку изједначити са социјалистичким раздобљем кроз причу о два тоталитаризма. То је, на крају крајева, што год нетко мислио о социјалистичком раздобљу и комунистима, дубоко људски непоштено јер та власт, не само што није отварала логоре смрти, нити убијала људе због њиховог поријекла, него је и пропагирала братство међу југославенским народима и јединство радничке класе, а поред тога је индустријализирала и урбанизирала земљу те образовала генерације дјеце из радничких обитељи и дала им шансу за бољи живот. Уосталом, практично сви лидери националних странака и вјерских заједница родили су се, школовали и имали нормалан живот и дјетињство у том раздобљу. Но, рачунати на било какво поштење овдашњих лидера очито је илузорно. Тек кад се антифашизам усвоји као неупитно и аутентично насљеђе ових простора, можемо, па чак и морамо разговарати о свим промашајима тог раздобља, његовом недемократском карактеру и о злочину одмазде над колаборационистичким војницима на крају рата. То није, нити би требала бити табу-тема, али још би мање требао бити параван за то да се усташка држава рехабилитира или да на прошлост гледамо као да је почела у мају 1945., а прије тога се ништа посебно није догађало.

Јасно је свима да миса коју кардинал Пуљић планира одржати за жртве Блеибурга није вјерски, него политички чин. Којег још увијек нисмо од стране Католичке цркве на тој разини кардинала или бискупа видјели нити у Јасеновцу, нити у Доњој Градини нити на Козари. То је тужно, али на то они који не припадају тој заједници не могу утјецати.

Исто тако мислим да никакав просвјед антифашистичке јавности, која је у Сарајеву још увијек значајна, нема претјераног смисла, посебно у ситуацији гдје се није указао никакав масовни просвјед против чињенице да је усташки сурадник Мустафа Бусуладжић постао особа вриједна службеног сјећања у том граду, као што није организиран никакав масовни просвјед против идеје да 6. април не буде више ексклузивни Дан града. Овдје је, колико год била иритантна, чак и небитна чињеница да се нити кардинал Бозанић није одважио блеибуршку мису одржати у загребачкој катедрали, али им се сарајевска учинила згодном. Небитна је из разлога што је јасно да већинско Сарајево има проблем с релативизирањем усташтва и што је то сасвим јасно показало протеклих дана.

Оно што је, међутим тужно и због чега заправо пишем овај текст јесте чињеница да се највећи дио јавности коју је већ и сама најава овог догађаја подигла на ноге, посве опуштено односи према чињеници да се у Херцеговини већ десетљећима догађају и пуно горе ствари по овом питању. И то не у једној изолираној средини, него практично свугдје, од Широког Бријега, преко Мостара, па до Гацка и Стоца. Ове године је тако уочи 14. фебруара, дана ослобођења Мостара од фашизма, као и сваке године на исти датум Партизанско гробље, генијални споменик Богдана Богдановића под заштитом државе, оштећено и изграфитирано. На улазу у спомен гробље, од тада до данас, ево сад већ точно три мјесеца стоје исписана два графита: ‘Смрт комунизму’ и ‘Гази балије’, украшена кукастим крижем и усташким симболом. Такођер, кроз читав овај тромјесечни период опет су периодички разбијане плоче с именима погинулих партизана, а све зато што локалне власти не желе поставити камере и чуваре на споменик. Кад већ оне то из политичких разлога не желе, нитко не спречава федералну владу и министарство под чијом је заштитом споменик, да осигура надзор и чување те уклањање графита. На дан док пишем овај текст, партизански споменик у Стоцу је такођер девастиран и на њему је исписан графит ‘Кољем крмад’. Кад сада погледамо ширу слику, оно што видимо је то да се нитко посебно не узрујава што у осјетљивим срединама, попут Мостара и Стоца упорно буја ревизионизам без икакве реакције, посебно у виду барем уклањања графита. Човјеку доиста дође да се запита јесу ли Босна и Херцеговина у истој држави и по чему то конкретно видимо? Јасно је да су и национализам и хисторијски ревизионизам структуралне чињенице и побједници рата у Босни и Херцеговини, али то нипошто не би требало значити да им треба препустити креирање друштвене атмосфере у срединама у којима су доминантни.

 

Partizansko groblje u Mostaru, foto: Ines Tanović Sijerčić
Партизанско гробље у Мостару, фото: Инес Тановић Сијерчић

Пешчаник.нет, 12.05.2020.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.