Драган Марковина: Српски свијет у Херцеговини

Пуно прије него је постала актуална забрињавајућа синтагма, српски свијет је за мене представљао оне ријетке Србе који су одлучили остати живјети у оним дијеловима Херцеговине који су припали Федерацији.

Dragan Markovina / 07. октобар 2021

foto: Mister No/Wikimedia Commons

Пуно прије него је постала актуална забрињавајућа синтагма о ‘српском свету’, са свим симболичким и политичким значењима која јој се учитавају, српски свијет је за мене представљао оне ријетке Србе који су одлучили остати живјети у оним дијеловима Херцеговине који су припали Федерацији, након повлачења ЈНА и пратећих паравојних снага. Тих пар постотака људи, можда максимално једна петина од предратног броја, који су остали живјети у Мостару, Чапљини и опћенито у долини Неретве, прошли су тежак пут у посљедњих 29 година. С једне стране, одбили су бити дио националистичког пројекта и одлучили остати у својим градовима и у завичају, а с друге су без обзира на то, представљали идеалне сумњивце за многе с којима су остали живјети у Херцеговини. Ужасавајући други рат који је услиједио 1993. утолико им је олакшао што више нису били идеални непријатељи, примарно хрватском национализму, али им то није помогло нити у једном животно битном питању. Остављени су на миру, али потпуно декласирани, до те мјере да су номиналну конститутивност у Херцеговачко-неретванској жупанији добили тек прије пар мјесеци. Додатно, њихова одлука да остану живјети заједно са својим суграђанима, Хрватима и Бошњацима произвела их је у недовољно поуздане Србе из визуре српских националиста и политике која је тај национализам заступала, а то је практично свака службена политика у РС-у. Тако је тај свијет животарио и животари свих ових година, покушавајући на било који начин ријешити егзистенцију, што ми је савршено познато и на примјеру бакине породице из Чапљине.

На све то надовезао се рат који је у Херцеговини био посебно бруталан, па је тако након што је ЈНА под командом Момчила Перишића гранатирањем срушила све мостарске джамије и запалила фрањевачку цркву Светог Петра и Павла, у шестом мјесецу 1992. минирана и комплетно срушена Саборна црква у Мостару, док је манастир у Житомислићима запаљен.

И онда се након дуго година десило нешто што није уобичајено у Босни и Херцеговини, а то је одлука СПЦ-а, у изведби тадашњег владике Григорија, да врати сједиште епархије из Требиња у Мостар, што је покренуло обнову манастира у Житомислићима и Саборне цркве у Мостару те нешто примјетнији повратак људи. Данас, након свега, Срба је службено у Мостару око 4,5%, а СНСД има једног градског вијећника. Добро је, наравно што је до тог повратка дошло и било би лијепо кад би он био озбиљнији и кад би постао правило са свим заједницама на простору цијеле земље, но јасно је да је то немогуће очекивати. За обнову Саборне цркве у Мостару прилог су дали и многи угледни Мостарци свих националности, сам Град Мостар, али и Влада Србије па је с те стране посјет Ане Брнабић Мостару и Херцеговини ових дана логичан корак. Као што је познато, посјетила је Мостар, Невесиње и Пребиловце, одржала мање-више коректне говоре и отворила Шантићеве вечери поезије.

Но, у читавој причи постоји једна тужна ствар, а то је чињеница да све то што се догађа на погон СПЦ-а и Владе Србије, није претјерано помогло оном српском свијету с почетка текста, који је читав рат остао живјети ту. Штовише, не само да му није помогло, него су и институције које су ти људи сачували у рату, попут мостарске Просвјете покушале бити преузете, па су када то није успјело, основане паралелне, услијед чега данас у Мостару имамо двије Просвјете. Прву која је срасла с градом и остала у њему и другу која уз богато покровитељство измишља традицију, па организира ове године 102. Шантићеве пјесничке вечери, унаточ томе што манифестација постоји од 1969. године. Сам Шантић је изгубио дио улице која се сада зове по усташком министру Мили Будаку, као и име гимназије, док је његов споменик својевремено био изрешетан и бачен у Неретву, да би га они до којих је на крају дошао однијели до предсједника градске Просвјете, након чега је обновљен и враћен на мјесто.

Подјела међу градским Србима је очито политичка, а њене посљедице су такве да се они Срби који су накачени на институције СПЦ-а и Додикову странку одлично котирају у градској управи и јавним институцијама, док преостали декласирани српски свијет живи једнако сиромашно и скрајнуто, као што је живио читаво вријеме од 1992. до данас. Што наравно нимало не узнемирује ни Ану Брнабић, нити било кога унутар новопокренутих институција.

Пешчаник.нет, 06.10.2021.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.