Друштво у којем нико код куће нема калашњиков

Екстремизам је по дефиницији дјело или идеологија која излази из оквира друштвено прихватљивог, било из прагматичних било из моралних разлога. Екстремизам је отворити рафал из калашњикова према згради Владе и ранити полицајца.

Lana Bobić / 15. октобар 2020

 

То није догађај за који бисмо требали тражити оправдање или, још горе, славити као херојски чин. Није ни догађај који је могуће занемарити. Ипак, намјесто сензационалистичког извјештавања које крши етички кодекст новинарске струке, дизања моралне панике и зазивања снажнијег репресивног апарата, ваљало би стати на лопту. Прихватити да се ради о изолираном инциденту, али да је тај изолирани инцидент поприлично симптоматичан. Већина коментара добро замјећује како овај инцидент открива јако пуно о стању у друштву.

Намјесто сигурносних мјера које би могле довести до ерозије демокрације, ограђивања Маркова трга или онемогућавања новинарима_кама приступ министрима_цама, концентрирајмо се на поприлично забрињавајуће стање нашег друштва. Стање у којем се људи не чуде што се овакав инцидент уопће догодио, него се чуде што се није догодио раније и што се не догађа чешће. 

Стање у којем намјесто свјетски признатог мировног пројекта мирне реинтеграције славимо Херцег-босну срце поносно док нам оптуженици за ратне злочине покоља над цивилима (међу којима је и тромјесечна беба), као угледни грађани и фришко дипломирани теолози шећу у поворкама “за живот”.

Стање у којем “друга страна приче” сасвим легитимно и без посљедица тврди како је Јасеновац био радни логор, а Лоборград малтене хуманитарни пројект Анте Павелића, и гдје се потом чудимо када на школској фасади свану усташки симболи, а усред бијела дана појави се транспрарент “силоват ћемо српске жене и дјецу”. Стање у којем се ствари ефикасно рјешавају постављањем плинских боца на једну од прометнијих цеста у главном граду.

Ми живимо у друштву које је као нормално прихватило чињеницу да држава није уложила атома снаге да пружи озбиљну и пријеко потребну подршку и помоћ бранитељима и њиховим обитељима након рата, али уредно експлоатира жртву тих људи за своје политичке циљеве и одржавање позиција моћи.

У друштву које се никада није рехабилитирало од рата, које је изграђено на ратној митологији и вјечитом положају жртве, гдје управо они који се позивају на светост рата који је обранио нашу најљепшу земљу и невиђене патње хрватског народа, ту исту земљу и тај исти народ краду и варају с руком на срцу док свира химна.

Док се хушкамо гдје су нам дједови били четрдесетпрве и четрдесетпете, а очеви деведесетпрве, свједочимо потпуној девастацији те исте државе за коју су се наводно сви они борили. Изједена корупцијом и клијентелизмом, суставно уништеног господарства и правосуђа на свим разинама, распродана, Лијепа наша, рече једном давно ТБФ, силована.

Стога, не, не чуди нас екстремизам. Читамо како је починитељ двадесетдвогодишњак, син бранитеља који се наводно сликао у ХОС-овој мајици, и не чуди нас то. Знамо да је изолирани инцидент, али знамо и да је било питање времена да се деси неки такав екстремистички случај.

Радикализација се догађа у одређеном контексту, постоје одређени фактори, друштвено-економски, психолошки и институционални, који воде насилном екстремизму.

Неки од тих фактора су маргинализација, неједнакост, прогон, ограничен приступ квалитетном и релевантном образовању, негирање права и грађанских слобода, осјећај неправде и дискриминације, особна криза и трагедије, фрустрација, отуђење, фасцинација насиљем, тражење одговора на значење живота, криза идентитета, социјална искљученост, отуђење, разочарање демократским процесима, поларизација, али и крхка држава, недостатак владавине права, висока стопа корупције и висок криминалитет.

Фактори у Хрватској, видимо, погодују развоју насилног екстремизма. Зато нас не чуди. Јер знамо колико смо фрустрирани и изједени осјећајем неправде, колико је наших суграђана_ки социјално искључено и колико изолација и физичка дистанца због корона кризе доприносе већ ионако присутној отуђености. Колико смо свјесни недостатка владавине права и високе стопе корупције и колико смо разочарани демократским процесима и наводно правном државом.

И што ћемо сад?

Хоћемо ли оградити Марков трг, боље опремити полицију, можда им повећати овласти? Па онда бити згрожени, али не и зачуђени када се опет деси неки инцидент. Ни полиција ни казнени сустав не спречавају овакве инциденте, нагласио је социолог и криминолог Валерио Баћак у свом гостовању на Н1, то могу чинити образовање и друге институције. И у праву је, узроци овог догађаја су комплексни и суставни и неће се рјешити козметичким захватима.

Хоће ли институције правне државе ојачати и хоће ли напокон почети намјесто политичких елита служити грађанима_кама ове земље? Хоћемо ли дјецу у вртићима учити емпатији и емоционалној интелигенцији, а у основне и средње школе као обвезне предмете увести ненасиље и ненасилну комуникацију и грађански одгој и образовање?

Сумњам. Али се надам.

Надам се друштву у којем ће неко двадесетдвогодишње дијете бранитеља кроз одгојно-образовни сустав научити повијесне чињенице и носити се са својом ситуацијом и својим емоцијама. Друштву у којем ће то дијете имати повјерења обратити се институцијама земље за коју му се отац борио и намјесто за калашњиковом посегнути за оловком. На крају крајева, односно на самом почетку, друштву у којем нитко код куће нема калашњиков.

воxфеминае.нет


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.