Дубравка Стојановић: Кад бисте први пут видели Борку

Ништа није могло да ме припреми за први сусрет с њом у СКЦ-у, на оснивачкој скупштини Европског покрета. Имала је дугу хипи хаљину и довикивала нешто с места.

Dubravka Stojanović / 30. јун 2020

Borka Pavićević 2018, foto: CZKD

 

Не знам да напишем текст о Борки. Борка не стаје у текст. Ни када бих само набрајала не би се њена биографија могла сабити у овај број карактера, ни у слова којима располажемо. Не смем ни да помислим на неку анализу свега што је Борка радила и урадила. Колико је књига и текстова написала, позоришних представа осмислила, драматизовала, организовала, омогућила. Колико је институција основала и водила, побуна предводила… Све барикаде биле су њене од кад се на њих попела с 20 година, па све до ових последњих, против актуелног режима. Борила се за слободу, за правду, за социјалну једнакост, за жртве, за жене, за мањине, за Хрвате, Бошњаке, Црногорце, Албанце… И све време – за бољу Србију. Да је овај текст књига ни у њу то све не би стало.

Зато нећу писати текст ни као историчарка, ни као лични биограф. Ни као пријатељица. Пробаћу да га пишем за некога ко би Борку видео први пут, да бих пробала да ухватим оно што је за њом остајало у ваздуху кад би протутњала двориштем ЦЗКД.

А да је видите – морали сте. Она је изгледала другачије, ходала другачије, говорила другачије, гестикулирала другачије. Кад би вам прошла иза леђа нешто би вас натерало да се осврнете, да бисте видели шта је то? А и да се не окренете, по понашању других знали бисте да се у дворишту нешто десило. Јер, кад би она прошла одједном би се атмосфера променила, малодушност би се преокренула у уверење да ће се све некако решити, учмалост заменила осећањем да се ипак све може.

Кад бисте Борку видели први пут то би искуство сасвим одударало од очекиваног, чак и ако сте се добро припремили за тај први сусрет и добро проучили њену биографију. Ако сте долазећи у ЦЗКД знали, на пример, да је Борка Павићевић његова директорка били бисте изненађени што видите једну готово анархичну појаву, неформалног понашања, која галами и љути се на посетиоце, али која би вам одмах постала пријатељ и примила вас у своју кућу. Ако сте знали да је била једна од вођа студентске побуне 1968. године збунила би вас њена вечно присутна бисерна огрлица која је само на њој могла да изгледа авангардно. Ако сте нашли податак да је била стуб југословенске позоришне авангарде, драматуршкиња Атељеа 212, оснивачица позоришта Нова осећајности и покрета Казалиште Позориште Гледалишче Театар, директорка Београдског драмског позоришта и један од стубова БИТЕФ-а, зачудиле би вас њене хаљине од тешког плиша ближе некаквим историјским драмама и класичној театарској сцени. Њена старинска пунђа би се тешко уклопила у замишљени лик те ходајуће револуције, једне од водећих личности цивилног друштва, београдског антиратног покрета, покретачице скоро целе невладине сцене, од Европског покрета у Србији и Београдског круга до њеног Центра за културну деконтаминацију. Њене беле чарапе и црвене ципеле тешко бисте могли да замислите како стоје на свечаним подијумима на којима је примила неке од највиших светских признања за свој миротворни рад, од француске Легије части, преко награде за мир и културе фондације Хирошима и награде Европске културне фондације до, наравно, домаће награде Освајање слободе. А тек њени поступци? На пример оно кад викне на оне који у Центру седе тако да заузму два-три места, па на оне који не искључе телефон, да не говорим о онима који причају док траје представа! Такво спонтано и сасвим нестандардно понашање не би вам указало да се ради о жени-институцији, која не само да је радила у званичним културним установама и била чак и њихова директорка, него је оснивала нове, верујући да уметност треба да има и институционални оквир да би оставила што дубљи и трајнији траг.

Ништа што сам знала о Борки није могло да ме припреми за први сусрет с њом. Врло се јасно сећам кад је то било, једном у СКЦ-у, на оснивачкој скупштини Европског покрета. Имала је неку дугу шарену хипи хаљину и, наравно, довикивала је нешто с места. Пре тога сам чула и знала много о њој, али баш такву Борку нисам очекивала. Из мог студентског угла она је изгледала као неки врло далеки свет. Сад знам да је тај „далеки свет“, та Борка коју сам тад видела била слобода. Слобода звана Борка.

 

Преузмите књиге Борке Павићевић:
„Мода“ (Београдски круг, 1994)
На еx – Постдејтонска мода 1997/8 (Данас, 1999)
„Глава у торби“ (ЦЗКД, 2017)
Ускоро нова књига: „Глава у торби ИИ“, колумне писане за Данас до маја 2019.

Данас, 27.06.2020.

Пешчаник.нет, 30.06.2020.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.