Дубравка Стојановић: Нација – тај мрачни предмет жеља

Национализам говори искључиво великим речима: Идентитет, Историја, Традиција, Језик, Писмо, Симболи…Он са тих висина не силази – он не види народ. Њега „прави народ“ и не занима, не спушта се он на тај ниво.

Dubravka Stojanović / 28. мај 2021

 

Често се може чути да је национализам скроз у реду. Јер, као, шта није у реду са тим да волиш свој народ? Е, па проблем је у томе што национализам није љубав према свом народу и што се националистичка политика управо народу обије о главу, што он плати најскупљу цену.

Зашто то кажем? Кажем зато што национализам говори искључиво великим речима: Идентитет, Историја, Традиција, Језик, Писмо, Симболи… Он са тих висина не силази. Он не види затроване реке, загађен ваздух, болесне и сиромашне људе, незапослене, депоније на сваком кораку, осакаћене шуме, разваљене болнице, необразовану омладину… Другим речима – он не види народ. Њега „прави народ“ и не занима, не спушта се он на тај ниво. Омађијан великим речима национализам исцртава замишљене границе и повлачи своје црвене линије, исписује заветне мисли, будућност жртвује славној прошлости. Нација је за националисте испред и изнад народа, замишљени великодржавни интереси важнији су од интереса грађана. Зашто кажем великодржавни? Па управо зато што се национализам никада не мири са постојећим границама, он их увек види много даље, тамо где су некада биле, где би једном требало да буду. Свуда само не тамо где су сада. Зато национализам не занима оно што је овде и ту, зато он то не може ни да види, његови су погледи уперени у будућности, његови су циљеви тамо далеко.

Националистички виђена нација је зато не само испред и изнад, него и против народа. Јер, за остварење националистичких циљева нису потребни снажна економија и висок животни стандард, слобода штампе, снажне институције, независно судство, аутономни универзитет, критички интелектуалци, опозиција… Све се то види као препрека, све то срећу квари, буди из сна. Зато национализам у опозицији види издајника, у слободној штампи злонамерно закерало, у подели власти слабост, у институцијама и законима проблем, у критичким интелектуалцима „аутошовинисте“, ма шта то значило. Да би своје циљеве остварио, национализам тражи све супротно од тога – јаког вођу, послушан народ, потпуну контрола и сталну борбену готовост да се нешто брани, а, богами, и да се нешто заузме. И зато су, у коначници, националистички интереси супротстављени интересима народа, држава је ту против друштва.

Још већи проблем је стање свести које национализам исијава. Јер, идентитет се гради уз помоћ слике другог, нема представе о себи без представе о ономе који је тобоже потпуно другачији од нас. Најлакше је да то буде суседни народ или, још боље, национална мањина. Ту су, знамо их добро и сигурно су за нешто криви. Да бисмо националистима МИ изгледали боље, веће, старије и лепше неопходно је да ти други буду гори, мањи, млађи и ружнији од нас. Одатле тај осећај супериорности код националиста. А чим смо супериорни имамо и већа права. А кад имамо већа права ред је да их тим другима одузмемо. И тако, у троскоку, стижемо до психолошке основе за конфликт. Уз то, стално се ствара утисак да нам тај други стално прети, да је он извор свих наших проблема, због њега смо у сталној параноји… Е, кад само њега не би било… Зато је злочин последњи стадијум национализма, нужно из њега извире, он је његово коначно остварење. И зато национализам уопште није у реду, он једе своју децу.

Извор: Окружење.нет


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.