Дубравка Стојановић за БУКУ: Рат се данас води у сећањима и то је врло опасно!

Ја често историју и наставу историје називам предвојничком обуком, јер је она код нас чешће то него наука.

Maja Isović Dobrijević / 04. јун 2019

Foto: BUKA

 

Дубравка Стојановић, угледна историчарка из Србије и професорица историје на Филозофском факултету у Београду, боравила је у петак у Бањалуци поводом промоције књиге "Јасеновац" аутора Иве Голдстеина и Хистори феста, који је по први пут одржан у овом граду.
Са професорицом Стојановић разговарали смо на тему Јасеновца и суочавања са историјом и оним што се десило.

Професорице Стојановић, у данашњем контексту, шта је Јасеновац прије свега Србима на овим просторима?

Јасеновац је страшно стратиште и, у великој конкуренцији, један од најстрашнијих логора из Другог светског рата, тако да је разумљиво да је он једна врло снажна историјска траума. Јасеновац је нешто са чим би било који народ имао велики проблем у смислу превладавања, да на исправан начин историјски постави и покуша да рационализује то што се десило, као и да види како са тим сећањем даље, како га обрадити да оно не би изазивало потребу за реваншом - то је кључно питање. Питање је како се поставити према тако једном трауматичном догађају и масовним жртвама, а да то не буде позив на вечни рат до последњег Хрвата из освете. То је једно врло тешко питање, а такви проблеми присутни су и у многим другим народима, почевши од јеврејског па надаље. Многи су се стручњаци бавили питањем како у школи учити и како јавности представљати један такав ужасан догађај, а да он не производи нове страхоте. Код нас се јавио проблем што су Јасеновац, али и други усташки злочини, на тај начин употријебљени. То је, заправо, постала психолошка основа рата деведесетих, у томе је проблем. Велико је питање како се уопште према томе односити, а оно што је урађено осамдесетих је сигурно најпогрешније, а то је да се помоћу прича о Јасеновцу и доданих прича о Јасеновцу и доданих бројева са којима се ту располагало, како је коме пало на памет, стварала прича за разбијање Југославије, за рат у Хрватској, као и позив на реванш.

То сам управо и хтјела да Вас питам – како се Јасеновцем манипулише у политичке сврхе?

Важно је истаћи да ми врло мало знамо о Јасеновцу и то је генерално случај са већином ситуација из наше историје које се после користе за политичке сврхе. Врло мало је урађено да се људи попишу по именима, то се радило тек много касније, али то се није радило осамдесетих. До осамдесетих је врло мало урађено и на тачном утврђивању броја мртвих, на ширењу јавности тих реалних бројева, што не значи умањивање - довољно је да је један човек убијен на тај начин. Ту остаје и питање разумевања читавог контекста у коме се то десило, једног ужасног злочина и једне расправе о томе како је то уопште било могуће, што би онда помогло и хрватском друштву да оно изађе из својих кругова национализма и да оно такође Јасеновац прихвати као своју одговорност и да престане са тим умањивањем његовог значаја или његовим потпуним ниподаштавањем.

Ви сте једна од најцјењених историчарки са ових простора, шта нам Ви можете рећи о најбитнијим чињеницама о Јасеновцу?

Можемо данас да кажемо да је ту било око 100 до 120 хиљада убијених људи, што је страшно, знамо да су они бацани у јаме. И сад, захваљући књизи професора Голдстеина, која се промовише по регији, па тако и у Бањалуци, знамо и неке детаље из свакодневног живота, како је изгледала та исхрана, ако уопште можемо говорити о исхрани, на које све начине су људе мучили. Он је направио једну нову анализу на основу више-мање познатих података, дневника и исповести. Али, он је написао, захваљући својим знањима и разумевањима контекста, једну заиста потресну причу о томе како је стварно изгледао живот у том логору, и живот и смрт.

Колико је важно данас да се на прави начин односимо према том времену, али и да учимо из тог времена, да се такве ствари не понове, иако су се на неки начин поновиле током рата деведесетих? Можда је боље рећи - учити да се опет не понови.

Ми се овим и бавимо и са Хистори фестом идемо по БиХ зато што верујемо да један рационални однос према прошлости може да доведе до рационалног односа у садашњости и будућности. Јасно видимо да наше политичке елите користе прошлост да би развијали емоције, а данас су најдраматичнији односи према државама управо у датумима у којима се сећамо, или сећају, обележавају одређени догађаји из Другог светског рата или рата деведесетих. Другим речима, рат деведесетих или Други светски рат померен је на план сећања, на план историје и тај рат се данас води у сећањима и то је ужасно опасно. Ревизија историје је претходила ратовима деведесетих. Дакле, ми смо прво променили однос према Југославији, па смо променили однос према Другом светском рату, па смо мењајући те односе променили односе према свим југословенским народима да би рат постао могућ, а онда се тај рат преселио у сферу историје који је још увек активан као на некој рингли која стоји на блажој ватри и као да та историја има улогу да припреми нове сукобе. Ја често историју и наставу историје називам предвојничком обуком, јер је она код нас чешће то него наука.

Управо се историја користи да би распламсавала националистичке и религијске антагонизме међу народима. Како се изборити са том улогом историје?

То је врло тешко, јер су за историју везане емоције и ви најлакше можете да их изазовете управо причама из прошлости. Ту чак порази и изгубљене битке имају већи психолошки и емотивни значај него победа, зато што жртве имају већи значај него хероји и то је оно што је занимљиво у тим студијама сећања. Ви ћете се као народ, као колектив или као друштвена група пре везати за жртве сопствене нације него за неког хероја који вам и онако делује недостижно и сигурно никада то херојство нећете моћи да постигнете, али ви можете да се идентификујете са националним жртвама и можете према њима да развијете саосећање и емпатију и због тога се оне користе у политичке сврхе и сваки пут смо показали да нам те жртве као жртве нису важне, нисмо утврдили имена тих људи, не желимо да утврдимо њихове бројеве, не желимо ни да утврдимо бројеве ни за деведесете, само желимо њима да манипулишемо. Из тога се види да нама заиста људски живот ништа не значи, да он има само сврху како је то говорио Стојан Церовић „добровољних давалаца туђе крви“, а ми не ценимо људски живот, већ га употребљавамо у најбаналнијој дневној политици.

И на крају да Вас питамо како да људи, који то искрено желе, дођу до правих информација из историје, да не буду жртве политичке манипулације?

То је врло тешко. Требало би поћи од првих разреда основних школа и историју учити на други начин, учити је кроз мултиперспективност, да чујемо шта друга страна мисли о неком догађају, да поредите аргументе, да дискутујете о томе, зашто на пример Хрвати мисле ово о Олуји, а Срби мисле нешто потпуно супротно, како је могуће да један или сваки догађај има толико различитих тумачења. То би било право образовање у области историје, да се прихвати да су потпуно различите интерпретације неминовне, јер ви интерпретирате догађај из контекста или из перспективе из које га гледате. То би било право образовање за будућност, за мир, за нормалан живот, без конфликта међу народима. Док се то не деси, једино што могу увек да саветујем јесте да се паралелно читају различити аутори, да се пореде њихови аргументи, да се види на основу чега они нешто сазнају, ако немате фусноту и архивску јединицу која доказује то што ви говорите, ако причате нешто, а не зна се на основу чега ви то причате, то је сигурно злоупотреба науке.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.