Психолози из Приједора истражили на који је начин ратно искуство родитеља утицало на понашање њихове дјеце

Како трауме наших родитеља постају дио нашег генетског кода

Tatjana Čalić / 26. јануар 2021

Иако је од завршетка ратних дешавања у БИХ прошло 25 година, посљедице истих се и даље осјете. Директни учесници, особе које су напустиле своје домове или су изгубили неког ближњег о својим искуствима ријетко причају или пак причају о томе до те мјере да штете себи самима али и својим потомцима. На тај начин иако су већина дјеце ратних учесника рођена послије рата, терет траумом условљених очекивања, емоција и понашања наслиједили су током година одрастања и носе га кроз живот. То увелико одређује начин на који она мисле, осјећају, воле И дјелују. Траума се тако преноси с генерације на генерацију.

То је био разлог да Психолошко савјетовалиште из Приједора „Психолуминис“ прошле године реализује јединствен пројекат на овим просторима и изради методологије која ће се на један системски начин бавити питањима секундарне трауматизације, њеним трансгенерацијским преносом и свим попратним потешкоћама, а тичу се предрасуда, међукултуралне и међунационалне нетрпељивости.

Пројекат је успјешно завршен, а управо креће и његов наставак о чему смо детаљније разговарали са координаторицом пројекта, Мајом Зорић, дипломираним психологом и системским породичним психотерапеутом.

„Како смо колегиница и ја по вокацији системски породични психотерапеути, трансгенерацијски пренос образаца понашања и утицај породичних односа на обликовање понашања је нешто чим се ми свакодневно у нашем раду сусрећемо и о чему интензивно размишљамо. Из тога се родила идеја да се управо кроз пројекат бавимо питањем трансгенерацијског преноса трауматског искуства, те његовим утицајем на потоње генерације које нису биле у контакту са било каквим ратним дешавањима, јер су рођене након 1995. године”, прича за Буку Зорић подсјећајући да је у пројекат било укључено 10 младих особа са подручја града Приједора, који су рођени након завршетка ратних збивања и у својој породичној историји су имали искуства везана за ратну прошлост. 

Оно што су кроз пројекат примијетили јесте да је једна од значајнијих промјена стварање потребе код младих особа да боље истраже своју породичну историју која је везана за ратна дешавања. Почели су да размишљају у правцу која ће им боље разјаснити одакле потичу увјерења, емоције и њихово властито понашање када су у питању припадници других народности у БИХ, али и да разумију понашање својих родитеља.

“Један од учесника је рекао да му је пројекат омогућио бољу комуникацију с оцем, разговор о очевом ратном искуству и на који начин је он утицао на породичне односе и очеву употребу алкохола.  Још један учесник је почео да мијења ставове о припадницима другог народа, да разумије родитељско трауматско искуство, тачније губитак великог броја чланова породице и на који начин оно обликује његову личност. Помак ка посматрању особе не кроз национални идентитет већ кроз друге карактеристике је по његовим ријечима непроцјењива промјена”, говори о искуствима учесника Зорић.

Иако се код нас појам трансгенерацијског преноса трауме углавном веже за ратна страдања, механизми који посредују у овом преносу су једнаки и за све остале трауме или тешка искуства са којима се особе током живота суочавају.

Стога су пандемија изазвана корона вирусом као и земљотреси који су погодили регион били додатни мотиватори да са пројектом наставе.

Појачан број особа, истиче наша саговорница, навело је тегобе везано за пријашња искуства која су се појавила у протеклој години, а то је само знак да потиснуте трауме нису разријешене и као такве пријете да се кроз будуће генерације јављају и онемогуће нормалан раст и развој потомака учесника ратних дешавања.

„На нашим просторима се након ратних дешавања веома мало причало о ПТСП и трауми те су исти феномени код већине људи остали неразријешени и и у психолошком смислу непрерађени. Новонастала ситуација по много чему подсјећа на ратно стање - пријетња, неизвјесност, ширење страха и панике. Такво стање може бити окидач за потиснута сјећања, болна и трагична искуства те да у садашњости  изазову низ потешкоћа на плану менталног и емоционалног функционисања. Свејдочанства неколицине људи који кажу да их тренутно стање у много чему враћа на ратна искуства су додатна „лампица“ да је траума присутма, да још увијек није разријешена и као таква пријети да кроји будуност потоњих генерација“, појашњава Зорић.

Програмом је планирано оспособљавање укупно 90 стручних лица са подручја цијеле БиХ у раду са секундарно трауматизованим младим особама. Пројекат ће, напомиње, свој пуни потенцијал остварити када они стечена знања почну користити у раду са младима али и члановима њихових породица. На карају разговора за Буку истиче  да се у Психолуминис-у надају да ће пројекат дожвијети свој наставак у које ћемо моћи радити и директно са трауматизованим особама. 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.