Едхем Чустовић зна како запослити и задржати младе људе у БиХ. То ради већ четири године

Тузлак Едхем Еддие Чустовић, одавно је познато име у свијету науке, инжењерства и иновација на свјетском нивоу.

Tatjana Čalić / 07. август 2019

Са седам година, избјегао је са породицом из ратом погођене БиХ, прво у Швајцарску, потом у Мелбурн у Аустралију, гдје и данас живи. У овом граду је завршио Ла Тробе универзитет, гдје и ради као координатор пројеката за академију и индустрију.


Његово име у фокус бх. јавности први пут доспијева због револуционарних изума које је осмислио заједно са колегама и студентима, од којих је један доприњео смањењу стопе смртности аустралских беба, док се ТИГЕР-3 радарски систем користи на Универзитету Цамбридге, те у америчкој војсци.

Од 2015. године, Едхема Чустовића почиње упознавати цјелокупна бх. јавност. јер почиње помагати младим људима да покрену посао и себи створе предуслове за бољи живот у нашој земљи. 


Са братом је покренуо Фондацију "Босниа & Херзеговина Футурес Фоундатион", у оквиру које су стотине младих људи, захваљујући њиховом програму стипендирања и подршке, научили нове вјештине, започели самосталне бизнисе, отишли студирати на неке од најпрестижнијих свјетских универзитета, те добили послове у најбољим компанијама у држави.


Покренули су и виртуални научно-истраживачки лабораториј, гдје помажу студентентима из свих крајева БиХ да се укључие у најсавременије научне токове.


Већ годинама анимира и успјешне људе из дијаспоре, инвеститоре, пословну заједницу, а на његову иницијативу дошло је и до сарадње са амбасадом Швајцарске у БиХ, која финансијски подржава пројекте младих људи који желе да покрену старт-уп компаније.


Прије неколико дана, отворио је  и Футуре Макерспаце центар у Сребреници. Ријеч је о мјесту опремљеном рачунарима, информатичким технологијама, 3Д принтерима, електронским развојним плочама, дроновима и разним другим алатима помоћу којих млади из Сребренице и околине могу да развијају пројекте, уче и помажу локалну заједницу.


А за све што је БиХ добила од Едхема Чустовића и што ће тек добити, “кривац” је силна негативност и негативни контексти који се вежу за нашу земљу: “Ја волим ову земљу и све што она нуди и једноставно више нисам хтио да слушам све те негативне приче, да их читам по другим друштвеним мрежама и себи сам рекао 'или ћу бити дио рјешења или ћу се тотално искључити и више нећу пратити што се овдје дешава'. Одлучио сам се укључити, заврнути рукаве и бити примјер другима како се може помоћи једном граду, једној држави, како се може направити један квалитетан однос са сусједним државама, отворити дијалог на сваку тему, како треба разбијати неке предрасуде, умрежавати људе.  И ево сада је август 2019. и нема стајања.”

Недавно сте боравили у САД, а познато је да свако своје путовање искористите за сусрете са нашим успјешним људима у дијаспори и обично након тога услиједи неки нови пројекат у БиХ?


У праву сте, боравак у САД искористио сам, између осталог, и за сусрет са Алмасом Басс, родом из Доњег Вакуфа, која има више оф 15 година искуства у здравственом сектору. Том приликом се изњедрила идеја да покренемо  један нови велики пројекат у њеном родном граду, Доњем Вакуфу, који ће бити реализован наредне године. Поред овог града, имам план и за Сански Мост, Бањалуку и Широки Бријег. Отворени смо за све средине, битно је да нам се људи јављају, пишу, износе идеје и ми долазимо.


Едхеме, упознати сте са стањем у БиХ, како друштвеним, тако и политичким, радите са младима људима, дијаспором, пословном заједницом, и свједочите одласку људи са ових простора.  Понекада стичем дојам да људи одлазе, а да нису ни покушали  живјети и радити овдје. Какав  је ваш утисак?


Има заиста доста тога и ја такве приче превише често слушам или им свједочим. Превише је негативности међу људима и прича да је тамо негдје пуно боље.  Медији тако пишу, људи из дијаспоре тако причају, политичко стање је такво какво јесте, а млади људи имају осјећај да нема ко да их саслуша, усмјери, да им пружи прилику. Неки су одмах окренути према Западу, план је 'идем тамо' и то је крај приче. Доста њих одлази јер су исфрустрирани неправдом, мањком прилика које су нуде, јер политика има утицај на послове, на едукацију и добар дио живота овдје. Један дио младих људи је опет изгубио самопоуздање и прије него што се нека прилика отвори. Због тога смо ми ту за њих, да им дамо прилике које изостају, да их саслушамо, да их посавјетујемо и ако они и након свега тога одлуче да иду према Западу, то је већином због тога што желе додатно знање, желе се усавршавати и вратити овдје.
Ја сам упркос цјелокупној ситуацији у друштву и држави задовољан, јер се наша мрежа шири,  јављају нам се млади људи из цијеле БиХ са жељом да се укључе у наш рад, јер виде да на тај начин могу да стекну додатно знање и запосле се овдје.  Доста смо фокусурани и водимо се идејом да је неформално образовање једнако вриједно као формално,  да се кроз њега може стећи нешто што се није стекло у школи, И да ће потом имати веће прилике да се запосле. Доста им показујемо како се могу отворити према западном тржишту, да раде „аутсорсинг“, односно послове и услуге за страна тржишта, а то је уједно и једно од рјешења како да се млади људи задрже овдје.


Учите их и да се суочавају са проблемима друштва које они сами могу ријешити.

Да, мислим да је то јако битно. Јер ако размишљамо о политичком систему, не може једна особа имати директни утицај на промјену система, али може индиректно у својој локалној заједници учинити много основних ствари, почевши од најбаналније - чишћења смећа које свакодневно гледамо и жалимо се,  али нисмо спремни засукати рукаве и по том питању нешто учинити. Ми смо то урадили у мају мјесецу када смо отишли у Благај, скупили смо се из свих крајева БиХ, очистили један дио своје земље, дали свој допринос и хтјели поручити 'ок, иако не живимо у Благају, дајем свој допринос, јер се и у другим мјестима суочавамо са истим проблемом, и што је твој проблем, то је и мој проблем, хајдемо га заједно подијелити и ријешити на неки начин'. То је тај глобални покрет више друштвено одговорних, који треба да заживи и код нас.  

Када сте рекли да се наши млади људи осјећају изгубљено, јер немају коме да се обрате, можете ли  повућите паралелу како то изгледа у неким уређеним државама и друштвима. Да ли је то системски ријешено?


Из искуства која имам из Аустралије, из САД-а и неких европских земаља, могу рећи да је ово питање ситемски рјешено,  јер су развијене земље свјесне да је њихова будућност у младима, у њих улажу и не дозвољавају тако лако да одлазе из земље. Вјеровали или не, и Аустралија, која је јако уређена земља, има велики проблем са младим људима који је напуштају. Њима је САД и Велика Британија увијек наредни циљ. Међутим, у Аустралији постоји нешто друго што у БиХ не постоји, а то је да, колико год младих људи напушта Аустралију, толико их у ову земљу и долази. У граду Мелбурну имамо 200 000 страних студената, а то је за град који има 5 милиона становника огроман број. Велики дио њих остаје и запошљава се, односно враћа се у економију. Ја вјерујем да би и Аустралија имала великих проблема са радном снагом да нема страних студената и да се није фокусирала на то да, ако већ не може да задржи локалне младе људе, повећа и потом запосли стране студенте.

 


 

Како видите тржиште рада у БиХ у скоријој будућности?


Ми ћемо почети увозити радну снагу, и то не само БиХ, већ све земље бивше Југославије. То већ донекле и радимо са аутопутевима, са градњом лука у Хрватској, јер немамо више тих инжењера који су у бившој држави ту врсту инджењерства завршавали у Сплиту. Ако се не фокусирамо на развој младих људи и њихово задржавање и усмјеравање на потребе тржишта, ми ћемо морати да увозимо радну снаги из Кине и Индије и њима неће бити проблем радити ни за 500 КМ, ни за 1000 КМ. Њима је плата тамо много мања него што је овдје, а и безбједност им је пуно већа овдје него у њиховим земљама. Ако нешто ускоро не предузмемо, то је будућност.


Постоје сигурно и сектори гдје је ситуација задовољавајућа?


То дефинитивно могу рећи за ИТ сектор, који  доживљава невјероватне резултате у пословним приликама, а запосленици су задовољни и имају високе плате. Такође, ситуација је добра у свим фирмамам које су покренуте са утицајем некога из иностранства, јер оне на наше тржиште улазе са високим нивоом транспарентности. Приликом скорашњег боравка у Мостару, упознао сам привреднике који јако квалитетно послују, али њима је проблем што немају квалитетну стручну радну снагу, примјерице, Дрво кластер Херцеговине, гдје сам упознао неколико квалитетних фирми које раде невјероватне ствари за страно тржиште,  али су ми навели да млади људи једноставно нису заинтересовани за ту индустрију. Тај дрвни сектор више није 'идемо у шуму да насјечемо дрва'. Сада је фокус на ЦНЦ машинама, оператерима,  користе се различити софтвери да се дизајнирају ствари, сада је то врло модерна индустрија. Сазнао сам и да су плате јако квалитетне, али једноставно проблем је што млади људи нису заинтересовани за овај сектор и овакве врсте послова.  У Мостару је на иницијативу једног господина из кластера и настала идеја да се по угледу на Сребреницу отвори један центар у Широком Бријегу, гдје би фокус био на дрвној индустрији.


Када сте кренули у цијелу ову причу рекли сте да желите неку добру промјену. Има ли те промјене, да ли вам је видљива?


Морам признати да сам јако задовољан и испуњен, наравно, увијек то може боље, брже и отворено примам све врсте критика. Промјена је и те како видљива, јер је наша мрежа младих људи који желе промјену  из дана у дан већа, и морам рећи да без њих ја не бих ништа ни постигао, а ја сам једна од више особа које нешто позитивно покушавају да ураде у БиХ. Придружују нам се и људи из различитих привредних сектора, из региона, свијета, и све оне предрасуде које људи овдје углавном имају да се не може сарађивати, ја у свом раду свакодневно демантујем.  То је само стављено људима да тако мисле. Стога, може се овдје радити, битно је само да желите. 


У пословном свијету су вас издвојиле неколике револуционарне иновације, на чему тренутно радите?


Толико сам се дао у неке пројекте овдје да људи забораве да се бавим привредом и науком. Тренутно је мој највећи иновативни научни пројекат рад око биљака, да разумијемо како биљке расту у одређеним околностима и како да их створимо да су више отпорне на ствари које данас уништавају природу. Имамо пар уређаја које тренутно стварамо и то ми је тренутно највећи изазов, јер  ако не помогнемо човјечанству по овом питању, до 2050. године нећемо имати довољно хране и нећемо моћи да преживимо на овој планети.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.