Експлозија у граду на самрти

У среду је осванула потпуно измењена стварност. Већи део источног Бејрута више није подесан за живот, прећутно признају малобројни становници и власници радњи који чепркају по разореним грађевинама. „Не знам како ћемо ово преживети“

Guardian / 09. август 2020

Читавом дужином хоризонта којим се некада простирала лука у Бејруту, штрчи искривљен, искидан челик. С леве стране, као погурени од пораза, стоје разлупани небодери одакле се кроз врелу измаглицу ка другој страни луке протеже опустели аутопут са разбацаним олупинама аутомобила. Саобраћајна баријера умазана је крвавим отисцима руку оних који су некако успели да преживе стравичну експлозију и отетурају се с оне стране апокалипсе. Нулта тачка експлозије која је уништила велики део либанске престонице, некада је била пространа зона складишта, ресторана, домова и радњи. Све до уторка 4. августа увече, било је то још увек живо срце умирућег града.

У среду је осванула потпуно измењена стварност. Већи део источног Бејрута више није подесан за живот, прећутно признају малобројни становници и власници радњи који чепркају по разореним грађевинама. „Не знам како ћемо ово преживети“, каже Исам Насир, управник продавнице аутомобилских гума која се налазила поред зграде са путничком агенцијом, пицеријом и скупим кафићем; све је уништено.

С друге стране пута види се оштећена продавница мртвачких сандука. Неки су попадали, други су разваљени. Обустављен је чак и тај посао за којим сад влада велика тражња. Читавог јутра мештани утврђују где се шта налазило по кварту Жамејзи, познатом по кафићима, баровима и ресторанима, а који се развијао и пропадао у складу са променљивим послератним приликама у Бејруту. „Тамо је седело шесторо старијих људи“, каже Малик, 36, ирачки радник мигрант из Мосула. „Свега ми, смрт ме прати где год да одем.“

Уништен је и Ле Шеф, један од последњих јефтиних ресторана у граду. Један од сувласника, Шарбел Басил, ћутљиви угоститељ са готово 40 година стажа, повређен је у експлозији и сада се опоравља код куће. Рањени гости кафане прво су пребачени у најближу болницу Сен Жорж која се налази на брду, директно изложена луци. Тамо су затекли тешко оштећену зграду, мртво и рањено медицинско особље. Управа је донела одлуку, незамисливу у свакој другој прилици, да одбије пријем рањених.

„Нисам могао никоме да пружим помоћ”, каже један доктор који није желео да се представи. „Остали смо без струје. Неке колеге су лежале под рушевинама. Делови плафона још увек отпадају… Преминула је већина наших пацијената са интензивне. Били су ту пре него што се ово десило и треба их убројити у жртве експлозије. Њихова смрт ће ме дуго прогањати.“

Оближња болница Дију претворена је у један од централних градских прихвата за жртве. Доктор Фади Хадад, професор интерне медицине и имунологије, регрутован је као специјалиста за трауме. „Било је пуно случајева пуцања слезине, тешких повреда од ударног таласа. Сигурно не мање од 400. То су тешки случајеви. Нисмо имали довољно ни људи ни опреме. Морали смо да зовемо студенте и специјализанте. Много наших колега је повређено. Сви имамо понеког од породице или пријатеља који су рањени… Раније сам радио у Црвеном крсту и виђао сам такве догађаје, али ни близу оволиких размера. На хитном пријему по први пут нисмо били у стању да се побринемо за све. Били смо принуђени да заузмемо 60 соба са других одељења за хитне случајеве. Десет операционих сала радило је истовремено, а хирурзи су оперисали читаву ноћ без престанка. Изгубио сам двоје пријатеља.“

Здравствени радници у Бејруту су бесни на либанску владу и с неповерењем прате шта ће се даље дешавати. У држави коју је већ опустошио економски слом, услед деценија неконтролисане корупције власти, апели политичара за међународну помоћ дочекани су са дубоком скепсом. „Ако нека земља жели да нам помогне, молимо вас да шаљете помоћ институцијама којима се може веровати“, каже Хадад. „Не преко владе.“

У једном од најтежих дана у бурној историји Бејрута осећај неправде прожима све. „Сутра долази Макрон и власти ће мислити да су се извукли,“ каже Бутрос Фарис, продавац. „Ништа нису урадили од реформи и сад мисле да неће ни морати. Биће као некад кад су разне државе исписивале чекове за помоћ, а новац овде нестајао. Надам се да француски председник то схвата.“

Као непосредан узрок експлозије власти су идентификовале джиновски товар од око 2.750 тона хемикалије амонијум нитрат који је пре шест година са руског брода истоварен у неколико лучких складишта. Сада се расправља о томе како је могуће да ова опасна смеса стоји у близини градског центра и ко је то одобрио. „Биће врло занимљиво чути како ће то да оправдају“, каже Макрам Хадађ, 41, правник. „Ако испадне да је то наредио неко из власти, све ће се заташкати. Или ће оптужити неког нижег бирократу.“

Либански званичници су обећали петодневну истрагу током које ће сваки службеник повезан са спорном одлуком бити стављен у кућни притвор, а по потреби и оптужен. Бивши лучки радник Јусуф Шехади каже за Гардиан да је либанска војска наредила њему и осталим лучким радницима да складиште хемикалије, упркос честим протестима других владиних служби. „Жалили смо се због тога свих ових година. Сваке недеље долазили су људи са царине и улагали жалбе, као и други службеници. Војска је стално говорила да нема где другде да држи товар. Сви су хтели да буду главни, а нико није хтео да донесе одлуку. Било је пуно свађе око тога. Сви званични захтеви су завршили у фиоци. Нико није ништа предузео.“

Хватање у коштац са узроцима овакве катастрофе указује се као још један тест за владу која није успела да убеди многе Либанце да је у стању да оствари прокламовани циљ успостављања одговорности. „Ако сад не буде резултата, многи ће заувек отићи из земље“, каже Сара Мансур. „Ја идем чим будем могла“. Гувернер Бејрута каже да је 300.000 људи већ напустило град и прешло негде у унутрашњост. Многи од њих неће имати где да се врате, што потврђују инспектори који су у среду већ кренули да многе рушевине обележавају као ненастањиве.

По тротоарима се гомилају разбијени прозори и врата, док комадићи стакла покривају улице као снег. До краја дана, возила која се пробијају закрченим улицама раздробила су стакло у прах. Делови Бејрута изгледали су као после пешчане олује. Ипак, тај призор није потрајао. Општински службеници и комшијски тимови са лопатама и кофама читавог дана су рашчишћавали рушевине, док се нису указале структуре којима ће бити лакше управљати ако новац икада стигне да поново покрене живот.

Вода се дели свима који су дошли у помоћ у Жамејзију и оближњем Мар Михаелу. Из разрушених барова базди просути алкохол. Конвој УН провлачи се кроз део града са ноћним клубовима – далеко од њихове уобичајене руте на граници са Израелом. Уморни радници Црвеног крста перу импровизовану хитну помоћ на паркингу, који је претходне ноћи био натопљен крвљу.

Једино што је ублажило последице експлозије било је то што је већина ноћних барова затворена због короне. „Нисмо радили“, каже Нијам Флеминг Фарел, сувласник кафића Алија у Жамејзију. „То је срећа у несрећи. Не знам како бих поднео да смо имали погинуле. На срећу, имамо само материјалну штету.“

April u Bejrutu, procvetalo drveće
Април у Бејруту, фото: Хассан Аммар/АП

Тхе Гуардиан, Мартин Цхулов, 06.08.2020.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 07.08.2020.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.