Емил Сиоран: Да сам послушао своје импулсе, данас бих био луд или објешен

Што више старимо, то нам карактер више слаби. Сваки пут кад нам пође за руком да будемо карактерни то нам смета и попримамо извјештачен израз лица. Отуда нелагода пред оним који осјећају убјеђење.

Emil Sioran / 03. децембар 2019

 

У искушење ме доводи још само оно што је с оне стране… крајности.

*

Да сам послушао свој први потицај, живот бих провео пишући увредљива и опроштајна писма.

*

Било му је незгодно да умре. Заиста, име нешто неприлично у смрти. Разумије се, ова страна смрти посљедње јешто нам падне на памет.

*

Улудо сам трошио сате и сате мозгајући о томе што ми се чинило посебно вриједним подробног пропитивања: о испразности свега, о ономе што не заслужује ни секунд размишљања, пошто није јасно шта се има још рећи за или против саме очигледности.

*

Ако више волим жене него мушкарце, то је стога што оне имају ту предност да су неуравнотеженије, дакле, компликованије, проницљивије и циничније, да и не рачунамо ону загонетну надмоћност коју доноси хиљадугодишње ропство.

*

Ахматова, као и Гогољ, није вољела ништа да посједује. Раздијелила би све поклоне којим су је даривали и након неколико дана налазили су их код других. Ова особина подсјећа на обичаје номада које нужност и склоност присиљавају на привременост. Жозеф де Местр наводи случај свог пријатеља, руског принца, који је у својој палати спавао на најразличитијим мјестима и који тако рећи није имао сталног кревета живећи са осјећајем да је ту само у пролазу и да кампује очекујући да некуд побјегне. Кад Исток Европе пружа такве моделе равнодушности, чему их тражити у Индији или другдје?

*

Писма која примамо и у којима се ради само о интерним расправама и метафизичким испитивањима брзо постају заморна. У свему је потребна гнусност да бисмо стекли утисак истинитог. Да су се анђели дали на писање, били би – изузимајући оне пале – нечитљиви. Чистота тешко пролази јер је неспојива са надахнућем.

*

Насред улице, изненада обухваћен “мистеријом” времена, рекао сам себи да је свети Августин имао добар разлог да начне такву тему обраћајући се директно Богу: с ким другим расправљати о времену?

*

Могао бих изразити све оно што ме прожима да сам поштеђен понижења што нисам музичар.

*

По јеврејској предаји, Тора – Божје дјело – претходи свијету двије хиљаде година. Никад ниједан народ није себе толико цијенио. Приписати својој светој књизи такву старост, вјеровати да датира прије Фиат Луx! Тако се кроји судбина!

*

Отворивши једну антологију религиозних текстова, смјеста сам наишао на Будину изреку: “Ниједан предмет који желимо не вриједи” – одмах сам склопио књигу јер, потом – чему још читати?

*

Што више старимо, то нам карактер више слаби. Сваки пут кад нам пође за руком да будемо карактерни то нам смета и попримамо извјештачен израз лица. Отуда нелагода пред оним који осјећају убјеђење.

*

Имао сам среће да упознам правог Гаскоњца. Овог на којег ја мислим никад нису видјели утученог. Све своје несреће, које су биле велике, обзнанио ми је као велике побједе. Разлика између њега и Дон Кихота бијаше сасвим незнатна. Ипак, с времена на вријеме, настојао је да ствари види исправно, но његови напори нису уродили плодом. Он ће остати до краја колебљивац обмане.

*

Да сам послушао своје импулсе, данас бих био луд или објешен.

*

Примијетио сам да послије било каквог унутрашњег потреса моја размишљања након кратког узлета попримају жалостан и чак гротескан облик. Тако је било увијек у мојим кризама, без обзира да ли су биле одсудне или не. Чим искорачимо из живота, живот се свети и своди нас на свој ниво.

*

Немогуће ми је да сазнам схватам ли себе озбиљно или не. Драма равнодушности је у томе што се њено напредовање не може мјерити. Напредујемо кроз пустињу а никад не знамо гдје смо.

*

Пошао сам далеко да нађем сунце, а кад сам га напокон нашао, било је против мене. А шта да сам пошао да се бацим с врха хридине? Док сам се бавио овим првенствено туробним размишљашима, помно гледајући ту боровину, те литице, те валове, изненада осјетих до које мјере сам прикован за тај прелијепи проклети универзум.

*

Сасвим неоправдано, туговању приписујемо само миноран статус, много нижи него тјескоби. У ствари, туговање је много погубније од тјескобе, али оно се опире испољавањима које тјескоба нарочито воли. Скромније и зато разорније оно може искрснути у сваком часу, док се тјескоба – поносита – чува за велике прилике.

*

Дошао је као туриста и случајно бих га увијек сретао. Овај пут, посебно срдачан, повјерава ми де се осјећа изванредно и да не престаје бити свјестан осјећаја угодности. Одговарам му да ми његово здравље изгледа сумњиво и да није нормално стално бити свјестан свог здравља јер се истинско здравље никад не осјећа. Чувајте се свог доброг здравља – рекох на растанку. Нема потребе додати да га отада нисам више срео.

*

При најмањој зловољи, а тим прије при најмањој тузи треба одјурити на најближе гробље које нам изненада подјељује мир који бисмо узалуд тражили негдје другдје. Чудотворан лијек за једнократну употребу.

*

Кајање – сеоба у обрнутом правцу – препорађајући и претварајући у задовољство наш живот, даје нам привид да смо проживјели више живота.

*

Моја слабост према Таљерену. – Кад цинизам упражњавамо ријечима, онда смо пуни дивљења за неког ко га је мајсторски спровео у дјело.

*

Да нека влада изда декрет усред љета да се распуст неограничено продужава и да, под пријетњом смртне казне, нико не смије напустити рај у којем борави, услиједила би масовна самоубиства и крвопролића без преседана.

*

Срећа и несрећа чине ме подједнако несрећним. Зашто ми се онда понекад дешава да више волим срећу?

*

Дубина неке страсти мјери се ниским осјећајима које она у себи садржи и који јој јамче жестину и трајање.

*

ЛаКамард – по Гетеовим ријечима – лош портретиста, додавао би лицима нешто лажно, неистинито, што он поуздано није хтио изједначити, као Новалис, са принципом који “романтизира” живот. Узмимо му као олакшавајућу околност то да је, поживјевши педесет година више од аутора Химни ноћи, имао на располагању довољно времена да изгуби илузије о смрти.

*

У возу сједи жена средњих година и средњег угледа, а преко пута ње, један идиот, њен син од тридесетак година, који јој с времена на вријеме узима руку, на њу полаже устрајан пољубац а потом мајку блажено гледа. Она је блистала од среће и смјешила се. Нисам знаошта значи окамењена жудња. Сад знам пошто сам то искусио у том призору. Открила ми се једна нова врста ужаса.

*

Музика траје онолико колико и слушање, као што Бог траје колико и екстаза. Најузвишенијој умјетности и најузвишенијем бићу заједничко је то да у потпуности зависе од нас. За неке, у ствари за већину, музика је потицајна и утјешна; за друге, она је прижељкивани лијек, неочекивано средство помоћу ког се губимо.

*

Раскинути са својим боговима, прецима, језиком и земљом, укратко, раскинути сигурно је страховито искушење, али исто тако и заносно – искушење које тако незасито тражи отпадника и, штавише, издајника.

*

Од свега што нам доноси патњу, ништа нам тако добро не даје осјећај да смо коначно дотакли истину.

*

Кад почнемо пропадати, умјесто да због тога очајавамо, морали бисмо се позвати на право да не будемо увијек исти.

*

Добијамо готово све осим оног што потајно прижељкујемо. Несумњиво, право је да оно за чим највише жудимо буде недостижно, да суштина нас самих и нашег пута остаје скривена и неостварена: Провиђење је добро удесило ствари: свак црпи корист и охолост из успјеха прикованог за интимни пораз.

 

Феномени


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.