Епидемије су рушиле царства и поретке... Шта чека БиХ у којој политичари нису у стању једну сједницу до краја дочекати будни

О томе шта су нас епидемије из прошлости научиле, шта нам је открила пандемија са којом се суочавамо, те какве промјене можемо очекивати у политици, али и у свакодневном животу, више нам је рекао историчар Хуснија Камберовић.

Tatjana Čalić / 26. април 2020

О корона вирусу до сада су своје мишљење дали многи научници и медицински стручњаци, али занимљиву перспективу даје нам и историја, јер су овакви преломни догађаји мијењали њен ток, обликовали људе и свијет. Поред огромних демографских и економских губитака, са собом су доносили и социјалне преврате, реформе у друштвеним односима, подстицале су развој науке и медицине, али и доносиле нека нова размишљања попут оног да су људи на власти одговорни за здравље грађана.

О томе шта су нас епидемије из прошлости научиле, шта нам је открила пандемија са којом се суочавамо, те какве промјене можемо очекивати у политици, али и у свакодневном животу, више нам је рекао историчар Хуснија Камберовић.

На самом почетку разговора за БУКУ, прокоментарисали смо нашу скорију историју и епидемије које су оставиле значајан траг:  „У посљедње вријеме најчешће се спомиње шпанска грипа с почетка 20. стољећа и успоређује са овом пандемијом коју ми проживљавамо. Доиста, то је била огромна пандемија која је, према неким процјенама, убила између 50 и 100 милиона људи у свијету, што је износило између 3 и 5% тадашње свјетске популације. Али је допринијела и бржем завршетку Првог свјетског рата. Наиме, неки сматрају да је грипа 'била посљедња кап за посрнулу Аустро-Угарску Монархију', те знатно утицала на капитулацију Њемачке. Код нас је најпознатија била појава великих богиња 1972. године. Шта смо тада имали? У невјероватно кратком року вирус се брзо проширио на Сарајево, Власеницу, Братунац, Зворник, Брчко, Соколац, Кисељак, Зеницу, Дувно, Калиновик, Рогатицу, Дрвар, Босански Шамац, Бањалуку и друге градове. Одговор државе је био ефикасан: тада је вакцинисано 3.158.450 становника, што износи 84,44% укупног становништва Босне и Херцеговине. Тада је било могуће на тај начин зауставити ширење вируса, јер је медицина прије тога јасно знала о којем вирусу је ријеч и како се у таквим случајевима дјелује. Мислим да данас нема никога ко је рођен барем почетком 1960-их, а да се не сјећа тих масовних вакцинација по нашим градовима и селима.

Шта смо научили из ових епидемија када је ријеч о мијењању свијета, друштва, економије, обликовању политичких преференција? Да ли имамо примјера да су биле угрожене или пак промијењене до тада постојеће хијерархије?

Свака епидемија, а посебно пандемије, доводиле су у питање постојеће друштвене односе, изазивале сумње, страхове, неповјерење, посебно ако је то трајало дуже вријеме, а друштва се тешко носила са изазовима пандемија. Тражили су се кривци, али и алтернативе, не само у начину лијечења од заразе, него и политичке и друштвене алтернативе. У вријеме тих епидемија се лакше уочавају све друштвене неједнакости, што је често доводило до бунта и стављало под знак питања сигурност владајућих елита. Ако би политичке околности ишле на руку – онда су се знали дешавати и преврати: концем Првог свјетског рата, под утицајем Октобарске револуције, а потакнута и великом економском кризом и посљедицама шпанске грипе, у Њемачкој је, на примјер, изведена револуција, проглашена краткотрајна република, коју су водили радикални љевичари. 

Да ли, по вашем мишљењу, ова пандемија отвара могућност за битне социјалне промјене у нашој земљи, али и ставове о улози државе, економији и људским правима?

Чини ми се да свакодневно свједочимо незадовољству људи у нашој земљи, које произилази не само због ограничавања неких слобода, што се намеће као вид борбе против заразе, него више због тога што видимо како се у том амбијенту ограничених слобода за обичне људе, вјешто широм отварају врата за свакојака мешетарења са тендерима наштиманим за оне који су или дио или барем блиски владајућим политичким круговима. Свједочимо срамном односу послодаваца према радницима, отпуштању радника са посла, чак и новинара који су у овом времену важна карика у функционирању друштва. Поједини хотелијери настављају градити неке објекте, али нису спремни из досад акумулиране добити нити један мјесец исплаћивати плате својим запосленицима, него их „као крпу“ избацују на улицу и пребацују на терет државе, која узима кредите, а да не знамо нити колике, са коликим каматама, начином отплате, да би то санирала и слично. Свједочимо кабадахијском односу према запосленицима, смањивању плата, поједини страначки тајкуни, који се називају бизнисменима, користе прилику да увећају свој капитал и тако даље. То јесте подлога за социјални бунт, уколико се људи ослободе страха и уколико израсту покрети који би то могли организирати и водити.

Оно што сада сви примјећујемо јесте да су за функционисање једног друштва најпотребнији они који су у “редовном” стању невидљиви и који се већ годинама боре за боље плате - трговци, медицинске сестре, техничари, љекари, возачи... Никада као сада није се цијенила ријеч струке. 

Опет се показало да они који се у мирно доба боре за пуко преживљавање, попут медицинских радника, у овим временима пандемије се боре да омогуће нама осталима да преживимо. Али ми видимо и како политичари то користе, покушавају се наметнути као најважнија карика у систему, често се заклањајући иза струке. Примијетно је то, не само у Босни и Херцеговини, него и у нашем сусједству. Погледајмо стање у Србији, па чак и у свијету – САД је ту добар примјер. С друге стране, оно што ради њемачка канцеларка Ангела Меркел је добар примјер како се државе успјешно могу носити са пандемијом ако ствари препусте стручњацима. Ово што наши медицински радници сада раде у борби против ЦОВИДА -19 је далеко изнад могућности које им држава пружа. А неки наши парламентарци, који и у овом времену изигравају неке важне факторе, нису у стању нити једну он лине сједницу до краја дочекати будни, него утону у дубоки сан, заваљени у своје посланичке фотеље. 

Учи ли нас историја и солидарности, али и крајњој себичности којој смо свједочили протеклих мјесец дана?

Несреће обично највише зближавају људе, што су код нас најбоље показале поплаве 2014. године. Међутим, на почетку ове пандемије смо свједочили невјероватној себичности, не само појединаца, него и држава. У повијести су забиљежене појаве себичности појединаца у вријеме епидемија - чување хране и воде само за себе, како би се преживјело, али себичност коју су неке државе показале на почетку ове пандемије - присјетимо се забране извоза медицинске опреме и хране изван властитих држава, просто је била незамислива у глобалном свијету. Иако смо брзо из тога изашли, поруке су остале болно урезане у нашу свијест. Видимо, такођер, да неки попут Русије и Кине на глобалном нивоу те почетне слабости западних земаља покушавају искористити за креирање неких нових односа у свијету. То је сасвим разумљиво. 

Вјерујете ли да ће свијет какав познајемо послије пандемије бити исти?

Без обзира што многи најављују да послије Цовида-19 свијет неће бити исти, те да се сада већ чини да се моћ са Запада помјера ка Истоку, мислим да, на глобалном политичком нивоу, неће доћи до драматичних заокрета у политичким односима у свијету, али би на локалном нивоу то могло отворити могућности за нову врсту разумијевања међу обичним људима. Наиме, бјелоданим се показује колико се прича о колективним идентитетима и колективним интересима само користи за интересе малих, елитних политичких скупина, док интереси, па чак и животи обичних људи остају по страни. Чини ми се да су и политичке елите тога свјесне, и зато не пропуштају прилику да и у овом времену политизирају стање пандемије и воде бесмислене политичке ратове, који нису ни у чијем интересу, осим у интересу њих самих, како би сачували своју политичку позицију и свој врло често нечасно стечени капитал. Да ли ћемо ми, обични људи, бити у стању то препознати и окренути се једни другима и градити властите животе ослањајући се на оне који су нам најближи, или ћемо опет допустити да останемо жртве наратива које нам политичари и њихове интелектуалне, економске и културне агентуре стално намећу у нашим животима - видјет ћемо. Добро би било послати позитивне поруке, али ваља имати и осјећај за реалност. Ипак – све је до нас!


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.