Естетика револуције

Роса Луxембург дубоко је била повезана са судбином њемачког радничког покрета, а у култури фасцинирана феноменом заостатка.

Srećko Pulig / 01. април 2021

 

На неки начин Роса Луxембург је стално присутна на маргини коју лијева мисао данас заузима. Актуални повод је 150. годишњица њезина рођења која се у свијету обиљежава низом скупова, а захваљујући Заклади Роса Луxембург која дјелује и у нас посредно је и данас присутна на простору бивше Југославије, иако је пријеводни корпус из доба Југославије још увијек пуно већи од нове продукције. Но постоји нови интерес за дјело те револуционарке, филозофкиње, критичарке политичке економије, а видјет ћемо у овом приказу и теоретичарке културе и књижевности.

И баш је по томе недавно објављен избор њезиних чланака "О умјетности и књижевности" (у избору и пријеводу Весне Вуковић те издању загребачког БЛОК-а) драгоцјен, јер говори колику су важност феномену надградње као што је књижевност придавали марксисти прије стотињак година. Постоји база и надградња, постоји економска основа и духовна надградња једног друштва, али оне су у дијалектичком односу, а не у једноставном односу непосредне увјетованости према којем би база једнозначно одређивала надградњу, па би нпр. увид у економију неког времена био достатан да схватимо и умјетничке изразе те епохе, као њезин пуки одраз.

Мање апстрактно речено, Роса Луxембург, рођењем Пољакиња, дубоко је била повезана са судбином њемачког радничког покрета, а у култури фасцинирана феноменом заостатка. У објављеном избору говори се о интернационалним књижевним величинама попут Толстоја и Сцхиллера, али и о данас у нас маргинално познатим ауторима као што су Глеб Успенски и Владимир Короленко.

Какав је приступ Росе Луxембург књижевницима о којима пише у својим чланцима и богатој кореспонденцији, а неке од њих, попут Короленка, и преводи у затвору? Она се не држи саморазумијевања појединих умјетника, него гледа, како би и Марx рекао, не толико што они сами о себи мисле, већ што стварно чине. То је смјешта у ону традицију марксистичке мисли која у књижевним класицима налази одлучне потицаје за пролетерско питање. У том смислу њезин књижевни укус сличнији је Лењинову јер је он у више наврата писао о Толстоју као о "грофу с душом мужика", а не о револуционарима који су били отворенији за авангардне тенденције. Значи ли то да су ти аутори били естетски конзервативни? Или само да су у класицима успјели пронаћи дубље револуционарно значење "искористиво" и у политичким борбама њихове сувремености?

У сваком случају, нема ту фетишизирања велике традиције, па се Луxембург чак позива на писање Лава Толстоја, да би у тексту "Толстој као друштвени мислилац" дала за право његовом увиду да је сва постојећа умјетност – уз неколико врло ријетких изнимака – великој друштвеној маси, наиме радном народу, неразумљива. И сад умјесто да просвјетитељски инзистира на томе како се радне масе морају образовати, да би се уздигле до присвајања свјетске баштине умјетности човјечанства, она с поштовањем слиједи Толстојеву мисао по којој ће он сву постојећу умјетност прогласити "кривом умјетношћу". Толстојев приступ том питању у потпуности је идеалистички, па и вјерски обојен. У митском почетку, ономе грчких епова или кршћанских еванђеља, умјетност и народ били су наводно сједињени. Отуђење и раздвајање десило се касније, а ту слиједи добра анализа на погрешним премисама: оно се догодило када је друштво подијељено на голему експлоатирану масу и малобројну владајућу мањину. У тој ситуацији, парафразира Луxембург, "умјетност служи само томе да изрази осјећаје богате и доконе мањине". Требамо поновно доћи до народне умјетности, а то можемо само уз помоћ (само)критике која у ропотарницу хисторије баца сва наводно велика књижевна дјела, укључујући и романе и приповјетке самог Толстоја. Тај аутор удара на прави проблем, на могућност постојања једне истински социјалистичке умјетности, које до њега није било, али с погрешном аргументацијом о "застрањењу" као путу класног друштва. Тиме он, велики критичар насиља, у ствари, како генијално примјећује Роса Луxембург, вјерује у свемоћ силе, јер "читаву класну организацију друштва проглашава пуким производом дугога ланца чистих насилних чинова".

Док развија своју протосоциологију књижевности, донекле слично Луxембург пише о Фриедрицху Сцхиллеру у поводу чије је стогодишњице смрти Франз Мехринг написао брошуру "Сцхиллер. Портрет за њемачког радника". У поплави панегирика Сцхиллера је требало обранити од њега самог, тј. од схваћања да он као "бунтовник" заступа све класе и странке у Њемачкој. Насупрот томе, Мехринг је покушао показати да Сцхиллер не припада пролетаријату зато што је радничка класа дјело тог умјетника претворила у објект култа, него зато што је умјетников "моћни слободарски патос тек у масовним борбама нашао свој хисторијски одјек". Јер, пише Луxембург, "нема никакве сумње да Сцхиллерова улога у духовном расту револуционарног пролетаријата у Њемачкој није укоријењена само у ономе што је Сцхиллер садржајем својих дјела унио у еманципацијску борбу радништва, већ и обратно, у ономе што је револуционарно радништво од властитих тежњи и искустава уложило у његова дјела".

Роса Луxембург је у затвору Бреслау превела и аутобиографски роман Владимира Короленка "Повијест мога сувременика" те за њега написала и поговор под насловом "Душа руске књижевности" који се може читати и као самостално дјело. У том раду она оцртава своју фасцинацију руском литературом која, по њезину мишљењу, након сто година заостатка, у 19. стољећу стиже и престиже ону западну. Короленковљева пјесничка природа није га спријечила да буде готово активистичким борцем против царистичких неправди, иако је живио све само не сређеним грађанским животом. Затваран и протјериван више пута није се зачахурио у улогу жртве, него је живо описивао живот руских људи. У руској књижевности тога времена тешко је разликовати границу између белетристике и публицистике јер се једно прелијева у друго. У атмосфери апатије и малодушности, када се 1860-их јавља и Соловјевљева мистика, а велики писци попут Достојевског и Толстоја одбијају идеју непосредног друштвеног ангажмана пропагирајући "неопирање злу", Короленко се залаже за обрамбену, оружану мржњу и снажан отпор. Ријечима Росе Луxембург, "на Толстојеве легенде, параболе и приповијетке у стилу еванђеља Короленко је одговорио 'Легендом о Флорусу'". Смјештено у доба Римског Царства, то књижевно дјело кроз лик Менахема проговара о револуционарном насиљу: "Насиље није ни добро ни зло, оно је насиље. Добра или лоша је једино његова примјена. Насиље је зло онда кад се рука диже да пљачка или да угњетава слабе. Ако се рука подигне на рад или на обрану ближњега, онда је такво насиље добро дјело. Истина, вода се не суши водом, а ватра не гаси ватром. Али камен се разбија каменом, оружје се одбија оружјем, а сила силом."

Као што у предговору овом избору из чланака Росе Луxембург о умјетности и књижевности каже Весна Вуковић, он није мишљен пригодничарски или пуко архиварски, већ да као хисторијски документ буде прилог изучавању марксистичко-естетске идеје.

 

Портал Новости


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.