Фатма Булић, супер жена из Тузле: Причам умјесто оних чији глас се не чује!

Активизам подразумјева изаћи из куће, увидјети проблем, ради на рјешавању тог проблема. Активизам подразумјева пробудити се у 7 ујутро и изаћи вани, не спавати до подне и након тога испијати кафу два сата. Колико нас је то спремно направити?

Maja Isović Dobrijević / 03. децембар 2019

Foto: Privatna arhiva

 

Међународни дан особа са инвалидитетом, широм свијета обиљежава се 3. децембра, а овај дан има за циљ да промовише разумијевање проблема инвалидитета и мобилише подршку за достојанство, права и добробит особа са инвалидитетом.

Циљ је потпуно и једнако уживање људских права и учешћа у друштву особа са инвалидитетом. Овај циљ је постављен од стране Свјетског програма акције у вези са особама са инвалидитетом, а усвојен  је од стране Генералне скупштине Уједињених Нација 1982. године.

Поводом данашњег дана доносимо причу о Фатми Булић, која има 22 године и већ четири године ради у Информативном центру за особе са инвалидитетом "Лотос" у Тузли.

Тренутно ради као пројектни службеник на пројектима за младе с инвалидитетом као и за жене с инвалидитетом. Завршила је средњу школу машинску школу те стекла звање машинског техничара за компјутерско пројектовање напредне технологије. Студира право, али планира да се преквалификује и упише међународне односе и дипломатију.

Објавила је три књиге поезије, а 2016. године проглашена је за супер жену године. Поред тога завршила је обуку за АутоЦад програмирање, web дизајна, графичког дизајна. Једно вријеме радила је на дизајнирању и управљању web страницама, као и на интернет и фацебоок маркетинг, те на промоцији оглашавања путем друштвених мрежа.

Фатма се бавила разним спортовима као што су куглање, атлетика, пливање, столни тенис, стрељаштво...

Са Фатмом за БУКУ разговарамо о њеним књигама, образовању, раду, животу особа са инвалидитетом и другим темама.

Фатма, ауторка си неколико књига поезије. Можеш ли нам рећи нешто више о свом књижевном раду, о којим темама највише пишеш, шта је оно о чему промишљаш кроз своју поезију?

Да. Ауторица сам три књиге које сам написала кроз свој процес одрастања и образовања. У мојим књигама налази се све оно о чему једна млада особа сања, машта и жели. Пошто сам почела писати као дјевојчица са девет године, мој почетак се заснива на описивању ствари око мене и мој доживљај истих. Касније то прелази у прве љубави и неке озбиљније теме које један тинејджер може да има.Пошто сам тренутно запослена особа са јако мало слободног времена, нисам у могућности посветити се писању као раније, међутим уз све обавезе, још увијек се нађе понека минута да своје мисли преточим на папир.

 

Активна си у многим спортовима, колико ти је спорт значајан у животу?

Мислим да је битно поменути да сам “била” активна у многим спортовима. Као што сам рекла и за писање, уз сав посао који носи одређене одговорности и добар дио дана, углавном не стижем бити активна као раније. Морам такође рећи да спорт, као један од друштвено корисних активности за особе са инвалидитетом представља одличан начин за укључивање у заједницу. Бављење спортом у раном добу један је од главних фактора успјешног психо-физичког развоја дјетета. Када су у питању дјеца и млади са инвалидитетом спорт доприноси развоју особина и вјештина код усвајања моторичких покрета и вјештина.

Према твом мишљењу какав је живот особа са инвалидитетом у БиХ, на које проблем би овом приликом указала?

Живот особа са инвалидитетом у Босни И Херцеговини узимајући у обзир западне земље, када поредимо оно шта они имају, а ми немамо. Међутим, на моју не/срећу имам прилику видјети и ширу слику свијета у којем живимо. Пошто имам прилику јако чешто путовати и успостављати контакте са различитим људима широм свијета, морам рећи да у Босни и Херцеговини ситуација за особе са инвалидитетом је различита. Неки људи попут мене и неколицине који имају више информација и могућности могу искористити више прилика које се нуде, међутим за већину младих људи са инвалидитетом у Босни и Херцеговини ситуација није толико сјајна, поготво за оне који живе у руралним срединама без могућности образовања и кретања. Већина њих нажалост још увијек цијели свој живот проведе у породичном окружењу без могућности одлучивања, права на глас, а често и трпе  одређене облике насиља. Али због тога ми смо ту и радимо то што радимо. Ми смо ту како бисмо промјенили свијет, како бисмо били снажни, поносни и видљиви, како би причали умјесто оних чији се глас не чује.

Каква је ситуација у Тузли, посебно када су архитектонске баријере у питању. На шта би апеловала да се што прије прилагоди особама са инвалидитетом?

Тузла је један од градова који се у посљедње вријеме јако пуно гради, па морам признати и похвалити да смо у великом прогресу. Живјети самосталан живот у Тузли као особа са инвалидитетом није немогућ. Не кажем да је лагано, зависно о врсти и степену инвалидитета, међутим, много је лакше него у осталим градовима који имају више проблема са инфраструктуром. Што се тиче додатне прилагодбе, мислим да би се требало порадити на приступачности одређеним јавним институацијама које још увијек нису ријешиле то питање, те наравно оно главно, приступачност основим и средњим школама на подручју цијелог кантона. Нажалост, што се тиче ове области још увијек каскамо и као продукт тога имамо неинклузивне заједнице које не подржавају и не раде на едукацији оних који су будућност ове државе.

 

По занимању си машински техничар за компјутерско пројектовање, да ли си успјела да се запослиш у струци?

Да, по струци и занимању сам машински техничар за компјутерско пројектовање напредне технологије. Машинску школу сам завршила чисто из разлога, јер је у то вријеме била једина школа која је одлучила прихватили дијете са инвалидитетом у свој образовни процес. То је било оно што сам морала завршити јер нисам имала друге опције. Што се тиче школе, стварно морам рећи да су сви били предивни, од директора, професора па до осталог особља и ученика. Међутим, ја као особа са инвалидитетом имам пуно право да бирам шта желим да будем, или да не будем. То право ми је било ускраћено, тако што нисам имала додатних опција.

Наравно, не радим у струци.

Већ четри године радим у невладином сектору, тачније у Информативном центру за особе са инвалидитетом “Лотос” Тузла. Радим на пословима пројектног службеника и координатора на пројектима за младе.

Колико је особама са инвалидитетом тешко наћи посао, да ли послодавци имају предрасуде према особама са инвалидитетом?

Нажалост, овдје још увијек постоји много проблема. Послодавци још увијек нису свјесни да и особе са инвалидитетом могу допринијети њиховој организацији/фирми на пуноправан и адекватан начин као и сви други. Мислим да је јако битно пробудити њихову свијест о томе, јер тржиште рада је предвиђено за све.

Још увијек постоје предрасуде као што су: “На који начин он/а мисли да ради?” “Како?” “Представљати ће само сметњу!” “Неће стићи завршити.” “Потрошићу више новца на прилагодбу радног мјеста него што ће ми та особа допринијети.” итд, итд…

Уколико будемо радили на поправљану формалног и неформалног учења за све младе људе, поготово за младе особе са инвалидитетом, уколико будемо подржавали и разумјели различитости као универзалну вриједност свих нас, сви ћемо бити у стању доприносити заједници и цијелој Босни и Херцеговини на начин да сви будемо корисници бенефита које можемо имати.

Колико је важан грађански активизам да би се кроз њега указало на одређене друштвене проблем?

Везано за грађански активизам у нашој држави има подјељених мишљења.  50% становништа ради све да промјене тренутну ситуацију у којој се налазимо, док друга половица сједи скрштених руку и чека чудо да падне с неба. Када виде да чуда ипак не падају с неба, одлазе. Мислим да глобално становништво треба бити свјесно да су они заправо држава, да смо сви ми тај систем који толико бојкотујемо. Ми смо промјена коју требамо и желимо видјети. Лако је кривити државу, систем, родитеље, пријатеље, послодавце… и то све из удобности и топлине свог дома. Шта мислите да умјесто тога преузмемо одговорност? Да умјесто тихог протеста на све около, кажемо шта нам треба и шта захтјевамо?

Активизам подразумјева изаћи из куће, увидјети проблем, ради на рјешавању тог проблема. Активизам подразумјева пробудити се у 7 ујутро и изаћи вани, не спавати до подне и након тога испијати кафу два сата. Колико нас је то спремно направити? Активизам значи радити за друге, са другима, тимски рад. Активизам значи изборити се да буде сутра боље првобитно мени, а уколико је добро мени… биће добро и свима око мене.

 

Колико је важно разбијати стигма, да се особе са инвалидитетом не гледају само кроз њихов инвалидитет што се често ради?

Стигма, предрасуде, дискриминација, табуи… све су то ствари које су непотребне, међутим дубоко усађене у људску подсвјест. Уколико се нешто не уклапа у наше стандард, који су такође наметнути, наравно да ћемо гледати чудно. Међутим, ако је нешто другачије, не мора значити да је мање вриједно. Сви смо ми само људи! Мислим да је непотребно уопште разговарати о томе колико је важно разбијати стигму и прерасуде, према свима, а поготово према особама са инвалидитетом. Шта мислите да ли је потребно разбијати стигму према женама са плавом или црном косом? Према људима без косе? Гојазним особама? Можда се неко чешља искључиво на десну страну. Хајде да га мало дискриминишемо? Шта он тако почешљан има да иде у школу? Мислим да не треба шетати градом и отићи на кафу! Посао? Ма дајте, ми никако не можемо да примимо особу чија коса иде на десну страну. Да ли видите и схватате небулозу ствари?

Како гледаш на све већи одлив младих људи са наших простора? Много одлазе у потрагу за бољим животом?

Дискутабилно! Одлазе они који желе отићи и то је сасвим уреду. Људи имају право кретања и слободу одлучивања гдје желе бити, с ким желе бити и шта желе радити. Тачно је да држава Босна и Херцеговина не пружа довољно могућности за младе људе и за њихов останак, но већи проблем је што већина њих (част појединим) и не покушају направити нешто овдје.

Колико је важно радити на повезивању младих у цијелој БиХ?

Повезивање младих је главна карика у прављену промјена. Ми као појединци не можемо пуно тога направити, међутим уколико се сви заједно повежемо и радимо на проблемима који постоје, нема шансе да се наш глас не чује.

Везан текст:

Милица Ијачић, студенткиња и одборница из Требиња: Желим да рјешавам проблеме!

 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.