Феђа Исовић: Држава Црна Гора Вс Српска православна црква

На чију страну стати? За кога навијати?

Feđa Isović / 14. фебруар 2020

 

Када игра ФК Леотар, онда немам дилему. Али када је у питању борба у којој свјетовну власт представља предсједник Црне Горе Мило Ђукановић, а интересе религијске заједнице митрополит Амфилохије Радовић, онда се, уистину, тешко опредијелити.

Имам другарицу, моју Требињку, која живи у Америци двадесет и кусур година, али је упућена у овдашња збивања, па се с њом есемесах око ове ситуације у Црној Гори. Зашто баш са њом? Зато што је она била међу ријетким мојим пријатељима који се противе новом Закону о слободи вјероисповијести, а ако човјек хоће да прочисти лични став, да га искристалише, онда расправу води са неистомишљеником. Расправа са истомишљеником је узалудна као досољавање мора и ефикасна као пишање уз вјетар.

Није тајна да сам присталица изреке: „Ходже и попови, највећи лопови“. Као такав, очекиван је мој став да, у овом случају, будем на страни свјетовне власти.

То зна и моја другарица, па ми одмах есемеса:

-Ти мрзиш религију, па си заузео став и прије него што си ишта истраживао о теми.

Да бих ријечи рекао, у праву је. Али како да станем на страну свјетовне власти када њу предводи профанисани, вјечити, неуништиви, дуговјечнији од Путина, један и једини, Мило Ђукановић. Безбројне су криминалне афере које се вежу за овог политичара, бесправни милионски кредити, шверц цигаретама, тајни рачуни на Кипру, дугови сумњивим особама, протузаконито финансирање изборне кампање... Због његовог изузетно лошег имиджа, понекад стварно звучи оправдано поређење државе са криминалном организацијом.

Ипак, мора се признати, под Миловим лидерством Црна Гора је ушла у НАТО, што јој је дало кишобран сигурности и омогућило снажне стране инвестиције, а и довео је земљу до прага Европске уније. Чланство и приступ ЕУ фондовима су ствар формалности.

Заговорници новог закона кажу како СПЦ изврће тезу, зато што је ријеч о некретнинама које су, басправним декретом краља Александра Карађорђевића, додијељене Српској православној цркви, а игноришући интересе државе Црне Горе. Мада је несумњиво, нико то ни не покушава оспорити, да су до 1918. године манастири били у власништву црногорске државе, која их сада хоће назад у своју културну баштину. Када о овоме говори Мило, човјек који је распродао најљепше дијелове земље странцима, онда човјек мора све да узме са одређеном дозом резерве.

Са друге стране, када видим како ову црквену револуцију, поетично називану литијом, предводи неугледни поп Амфилохије Радовић, тешко се приклонити тој страни.

За оне који су заборавили, или им је промакло, Амфилохије је ратно-хушкачко свештено лице које је благосиљало убице прије извршавања многих ратних злочина, а поједине злочинце глорификовао и проглашавао свецима.

Александра Јерков каже:

-Сви Амфилохијеви циљеви за које је туђу дјецу слао у смрт су пропали. Историја његовог ратовања у мантији је историја константних губитака туђих живота за узалудне циљеве.

Некако, имам осјећај да Амфилохије и овај пут води битку коју не може добити.

Амфилохије Радовић је био близак другар са Радованом Караджићем и Жељком Ражњатовићем Арканом, снажно је подржавао политику Коштунице, а раније и политку чувеног хашког миротворца Милошевића. Данас је јасно да и Вучић, мада прикривено, подржава Амфилохија, чије читаво политичко дјеловање дефинише милитантна активност негирања црногорског народа и државности, али и реафирмација четничког покрета.

Дакле, стварно је тешко стати на страну идеја које предводи овај злоћудни човјек маскиран у доброћудну мантију православног свештеника.

Хистерија против Црне Горе у српским медијима неодољиво подсјећа на хушкачку методологију са почетка деведестих. Заборављена новинарка Милина

Балетић, која је била лидер ратно-хушкачког новинарства деведестих година, ускрснула је ових дана и, као по задатку, изјављује:

-Србима је тренутно у Црној Гори горе него што им је било у НДХ.

Јеси ли сигурна Милина? Је ли баш као у НДХ? Спрема се ваљда неки нови Јасеновац у околици Цетиња, шта ли?

У црногорском парламенту Марина Јочић каже:

-Ми Срби у Црној Гори се осјећамо као Јевреји тридесетих година у Њемачкој. Ми смо прогоњени.

Народ који демонстрира, блокира државу, цесте и институције, тако се осјећа? Прије свега, овакве изјаве су потпуна релативизација страшних злочина које су урадили Нијемци у Другом свјетском рату.

Врховни поглавар Српске православне Цркве патријарх Иринеј је завапио:

-Србима је горе него под Османлијама!

Е нек’ сам и овакву констатацију чуо.

Дакле, ријеч је о шизофреном лудилу које није нимало безопасно, поготово када се зна дај е положај мањина у Црној Гори најбољи у историји, а по оцјенама страних институција, можда и најбољи у региону.  

Дакле, овдје човјек мора одлучити уз кога ће стати. Уз Милу или Амфилохија? Тежак избор. Мада ме чека есемес негодовање моје другарице из Америке, ја ћу ево покушати вјеровати венецијанској комисији и суду у Стразбуру. Њихову непристрасност је глупо доводити у питање, а обје институције су стале уз државу Црну Гору и потврдиле да је Закон о слободи вјероисповијести урађен у складу са свим европским тековинама људских права.

Ипак, с обзиром на како лошем гласу је судска власт у Црној Гори, оправданим се чини страх вјерника да манастири сутра не заврше као неки приватни хотелски комплекси.

У међувремену, Амфилохије је извео људе на улице, али сумњам да се може обистинити она народна: „Прво иду попови, па дођу топови.“ Нису ово деведесете, а и Црна Гора је чланица НАТО. Срећом по њу.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.