Феђа Штукан: Не могу се сврстати у Бошњаке, Србе и Хрвате, јер ми је то једноставно премало у односу на читав свемир

Уредник Бука магазина Александар Трифуновић разговарао је за ТВ БУКА са глумцем и аутором Феђом Штуканом, поводом објављивања романа "Бланк", који је уједно и издавачки првенац БУКА магазина. О животу, изборима, активизму, помирењу, али и самој књизи.

BUKA portal / 17. јануар 2020

foto: BUKA

 

Написао си књигу на тако искрен начин, ако узмемо у обзир постратни период ниједна књига није тако искрено причала о догађајима. Зашто си изабрао тако искрен начин?

"Зато што ова књига није требала никад бити објављена. Писао сам је као да је пишем сам себи. Записивао сам догађаје у нади да то неће нико прочитати. Дошао сам на идеју да то објавим када ме је мој колега пилот замолио да прочита записе. Прочитао је два три пута заредом и није могао вјеровати шта чита. Онда ме замолио да то објавим. Ствар се одиграла тако брзо. Написао сам још 200 страна, нашао уредника с којим сам урадио један радикални штрих. Избацили смо сто и нешто страница. Затезали смо радњу да се људи не опуштају и да у ниједном случају не оставе књигу са стране и кажу: „Наставићу сутра“. Онда си упао ти и рекао да ћеш то објавити."

Колико те подсјећање на те догађаје вратило у њих?

"Мора те вратити потпуно. Постоји мали отклон, јер је прошло много времена, али мораш се вратити у сваки детаљ. Учили су нас на академији да имамо емотивну банку у коју складиштимо све и враћамо се у догађаје.  Кад сам говорио о рату, давао сам свој лични став о томе. А шта је тачно било то не могу да кажем. Нпр о Ћели који је убио свата, ја не знам да ли је био плаћен, али то је моје виђење тога. Али не могу се заклети, јер нисам директно видио трансакције. Али с обзиром на то да није завршио у затвору након тешког убиства, могу повезати да је био везан за државу и да је зато то било наручено плаћено убиство."

Кроз роман "Бланк" покушаваш објаснити сву грозоту рата, кроз један антиратни алгоритам и код. Идеш до даске у приче о рату

"У том патриотизму и свему томе нема заправо никакве романтике. Рат је рат. Кад падне граната раскомада те и крај приче. Сад неко вјерује да ће негдје ићи послије, неко не, али небитно је, није пријатна слика за доживјети.  Прича о Мирни је дуго чекала и мислио сам чак да је не спомињем, али једноставно то је толико значајан дио мог живота да књига не би била то без ње. Проживјети рат је било тешко, али рат није гори од хероина. То искуство са хероином ми је било много горе."

Да ли си имао мотив да та твоја прича помогне људима да се на сличан начин суоче или уопште никад не суоче са таквим стварима?

"Мој пријатељ који је алкохоличар прочитао је књигу и престао је пити.  Да сам само то постигао за 8 година писања, исплатило се. Ипак људи који би требали прочитати ову књигу и престати размишљати о рату, они не читају књиге. Зато и размишљају о рату. Сумњам да ће неко од њих прочитати књигу и постати љевичар послије тога."

 

Дио књиге и твог живота је и активизам. Ми смо се и упознали тако што смо се као мала група огранизовали за ЈМБГ протесте. Десетине хиљада људи су се активирале. Ти си се прилично активирао, а онда си отишао

"Шест година сам био потпуно мртав за медије. Нисам дао ниједну изјаву ни интервју. Сматрам ЈБМГ догађај најјачим догађајем икад у послијератној БиХ. И најплеменитијим и најрепрезентативнијим. Ту су људи видјели послије рата да ми овдје нисмо само дивљаци који се убијамо него да имамо и људскости. И стварно ћу бити поносан до краја живота на то. Било је различитих људи са различитим мотивима у тој групи, али за себе и за људе из ове групе у којој си био и ти, могу рећи да су мотиви били чисти као суза. Други људи који су се укључили и на крају уништили те протесте су донијели ту негативну националистичку енергију и онда се то кренуло распадати. Ипак мој први активистички ангажман је био када сам отишао у касарну војске Републике Српске послије самог рата.

Отишао сам славити Нову годину на Јахорини у непријатељску касарну. Ушао сам у командни састав међу генерале РС-а и рекао како сам пуцао по њима, чекао снајпер. Толика мржња је у мени била. Имао сам 18 година, а сад схватам и зашто 18годишњаци и иду у рат, јер им можете напумпати главу било чим, угурати било коју матрицу. Ни ја нисам био паметнији. Био сам ограничени мајмун. Хомо сапиенс, врста мајмуна, која је са убаченом матрицом била спремна за богате да убија. Ограничен једном глупом линијом коју је неко слободном руком нацртао и рекао: „До ове линије волиш све, преко ове линије мрзиш све. 

Та граница ме ограничила и био сам ограничен лик. Тад сам ипак хтио сам да одем и да видим ко је тај лик који убија снајпером дијете. И отишао сам горе и упознао нормалне људе с којима сам сједио и пио и који су дошли да ми честитају Нову годину и да ми кажу: „Јебига. И ми смо заведени и ми смо глупи били и све је тако било." Нисам поносан на ратно искуство и тога ме стид. Сама чињеница да сам пуцао кроз снајпер са идејом и жељом да убијем некога је довољно да прекине нешто у глави да ја кажем стани. Сад знам потпуно сигурно да могу и са најтврђим људима са непријатељске стране сјести и најнормалније разговарати и можемо се и помирити и заједно живјети, сједити. Не може ме нико убиједити да су те разлике непомирљиве."

Иако је смрт саставни дио твоје књиге, изабрао си живот и твоја књига је прича о животу и прича да се исплати живјети и да се треба борити за живот. Данас живиш свој дјечачки сан, бавиш се пилотирањем и обилазиш све те ратне линије. Људи комуницирају сад. Ситуација је и даље лоша, али твој примјер је добар у контексту мира, разговора и помирења..

"Моји пријатељи пилоти су апсолутно са свих страна свијета. Код нас нема апсолутно никакве приче о томе. Сваки викенд идемо својим приватним авионима код неког другог на роштиљ. Један викенд на Сокоцу, други викенд овамо и апсолутно никада се таква прича не потеже код нас. То је земаљска прича, а ми смо изнад тога. Горе је апсолутно отворено и нема тих граница. Чак и не видимо одозго те људе доле, тако да схватиш како је ситан тај проблем, али и колико је сам човјекмали из те перспективе да би био важан уопште. Не могу се сврстати у Бошњаке, Србе и Хрвате, јер ми је то једноставно премало у односу на читав свемир од којег сам настао."

Твоја ћерка ће у једном моменту прочитати ову књигу. Да ли си размишљао о томе?

"Много сам размишљао о томе и волио бих да је не прочита до 23. године. Ако баш буде морала раније нек прочита, али ја морам с њом почети озбиљније разговарати. Лакше ми је да јој кажем ја све те ствари о себи, него да сазнаје около. Али мислим да нема чега да се стиди. Мислим да ће схватити, јер је веома паметна. Активна је у спорту јако и надам се да ће тако и остати, барем током пубертета кад су те ствари занимљиве.  А ја јој желим објаснити само то да постоје два пута. Један је живот, други је смрт. Изабери живот!"

Књгу можете купити у Књижарама Буyбоок, Мyбоок и Рамајана

Погледајте цијели разговор:

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.