Феминизам у БиХ: Неке наше баке биле су пуно напредније од данашњих генерација жена

Промјена долази једино образовањем, како жена, тако и мушкараца и да напокон одбацимо коначно те "мушке снаге" и "женске лукавости", ту одвратну "он да брани, она да рађа" перспективу, која запосједа све сегменте нашег живота.

Maja Isović Dobrijević / 30. јул 2019

Foto: Ilustracija

 

Феминизам је покрет који је настао у западним земљама у XИX вијеку као једна од посљедица индустријске револуције. Развој машина је почео отклањати потребу за људском радном снагом, постепено елиминирајући једну од предности коју су мушкарци имали над женама. То је омогућило женама да постану све значајнији дио радне снаге, поготово за вријеме првог свјетског рата када су замјењивале мушкарце на фронту.

Данас постоје многе струје у оквиру феминизма, а он се изучава са различитих позиција друштвене науке. У овом тексту доносимо осврт на присутност феминистичких идеја код нас и како се феминизам тумачи у друштву које је и даље остало у традиционалним оквирима.

Дијана Гајић, професорица српског језика и књижевности која је завршила и мастер Родне студије, каже да су феминизам и фреминистичке идеје код нас дуго присутни. Жене у Југославији послије Другог свјетског рата, каже она, почеле су да се афирмишу у друштву на разним нивоима. Споменула је како је у магазину „Практична жена“, у броју из 1963. године, интервјуисана политичарка Винка Томић, која каже: „Савезу омладине би се могло донекле замерити што има мање девојака у својој организацији [...] Док смо омладинке, много чешће смо друштвено и политички активне него када се удамо”. Додаје да је у многим другим стварима овај магазин стављао жене у јасно одређене патријархалне улоге, али поента је да су се жене увијек бориле и увијек ће се борити, а данас су неке ствари незамисливе, док су некад су биле стандард.

„Феминизам је код нас присутан, али дјелује се некако из прикрајка. Више је присутан у оквиру организација, удружења и институција које се баве правима жена, а мање у медијима и у свакодневном дискурсу. Он, на неки начин, није јаван, него је тајан. Он није начин тумачења свијета око нас, него засебна тема о којој се прича кад се укаже потреба за тим, било да је то Осми март или нека друга пригода“, каже за БУКУ Дијана Гајић и додаје да већина људи сматра да је феминизам нешто што је усмјерено против мушкараца, што иде на њихову штету, а истина је, наравно, сасвим супротна, али до тог закључка се дође ако се само мало удубимо у ову тему.

„Могуће је да сама чињеница да су се жене, како би оствариле своја права, морале удружити, наступити заједнички против система, којим углавном управљају мушкарци, изазива зазор. У исто вријеме, ријеч је о опресији која је најприсутнија, а најмање видљива. Када причамо о расизму, или у локалном контексту више присутној међуетничкој нетрпељивости, јасније се уочава кршење права особа које припадају некој од групација. Исти је случај када говоримо, на примјер, о особама са инвалидитетом или правима дјеце. У овим ситуацијама већина људи ће врло лако препознати коју страну треба да заузму – страну права и правде. Међутим, кад је ријеч о женама, њихов подређен положај је у тој мјери нормализован да ћемо неријетко жену окривити у случају кад се крше њена права. У случају насиља у породици многи ће рећи како је жена изазвала/наљутила мужа, па је он зато реаговао насиљем. Ако жена жели боље услове у породилишту, онда се каже да је она размажена, никако да су услови можда стварно лоши, а не морају бити такви. Ако је ријеч о сексуалном насиљу, у питање ће се прво довести морал жене. По овом принципу понашају се и мушкарци и жене, јер је патријархат у нашем друштву врло укоријењена идеологија и научили смо да мислимо углавном само у оквирима које нам он нуди. Кад неко каже нешто што се не уклапа у свјетоназор већине, онда долази до сукоба“, објашњава наша саговорница.

На питање шта на нашим просторима значи бити феминиста/киња Дијана каже да се дијелови свијета разликују по томе у којој мјери жене, и друге скупине у друштву, могу да остваре своја права, па то одређује и у којем правцу ће се развијати феминистичка борба.

„За мене бити феминисткиња подразумијева и развијање личних квалитета. Рецимо, не могу се залагати за права жена, а игнорисати права других скупина људи у друштву. Не могу бити феминисткиња, а истовремено газити преко других да бих дошла до неког положаја. За мене прихватити феминизам значи измјестити се, или дистанцирати се од идеологија које промовишу опресију, чак и кад можда немам могућност да дјелујем у то име. То тражи и много интроспекције. На овим просторима бити феминиста/киња могло би да значи, као и у другим срединама, пропитивати оно што се нуди или захтијева у политичком, пословном, приватном или неком другом окружењу у контексту родних разлика – доводити то у питање свакодневно и истицати све оно што умањује слободе“, каже Дијана Гајић и додаје да би то конкретније значило борбу против насиља над женама, за веће учешће жена у политици, за изједначавање плата мушкараца и жена за исти рад, јачи пробој жена на боље позиције.

„Ту је и врло битна борба за враћање у функцију 'сервисâ' који ће смањити бесплатан репродуктивни рад жена (брига за старије и немоћне особе у породици, брига за дјецу, брига о кућанству и слично), као што су веће надокнаде за туђу његу и помоћ, већа доступност вртића, усклађивање радног времена са радним временом вртића, укључивање оца у бригу о дјеци и домаћинству и слично. И што је врло битно – потребно је мијењати дискурсе у којима се нормализује подређен положај жена у друштву јер се тако мијења и наша свијест о томе шта је могуће“, објашњава.

Када је ријеч о информисању о феминизму, Дијана каже да данас у регији постоји јако много интернет страница посвећених феминизму.

„С обзиром на то да технологија мијења начин на који конзумирамо информације, те да имамо мало времена да се посветимо самосталном истраживању тема које нас интересују, није лоше пратити неке од ових страница и тако стећи увид у то шта је заиста феминизам и како изгледа свакодневно пропитивање свијета око нас. Феминизам је јако широко поље за истраживање – он се бави свим областима људског дјеловања и улогом жена у њима. Чиме год да се иначе бавите – вјерујте, феминисткиње и феминисти су већ одавно истражили, објаснили и препоручили шта би ту требало да се уради како би се побољшао положај жена у тој области. Воx феминае, Жене са интернета, Женскапосла.ба, Либела.орг – крените овдје. Прочитајте и књигу 'Сопствена соба' Вирджиније Вулф, или рецимо 'Тхе Беаутy Мyтх' Наоми Wолф и 'Неко је рекао феминизам' Адриане Захаријевић“, истиче Гајић Д.

Када је ријеч о мушкарцима феминистима, Дијана каже да се мушкарци не морају декларисати као феминисти, али могу заговарати једнакост.

„Залагањем за женска права и феминистичке вриједности, залажете се за то да изградимо боље мјесто за све. Није ријеч само о женама, патријархат је идеологија која 'упошљава' све људе, ставља их у одређене улоге и не допушта им да из њих изађу. Али ми смо ти који без поговора пристају на то, ми смо носиоци ових норми, јер тешко доводимо у питање оно што нам се сервира као здраворазумско. Зашто мушкарац мора да буде хранитељ породице? Зашто је табу када жена зарађује више од свог партнера? Зашто се углавном сматра да само жена треба да се брине о дјеци – да мушкарац није у стању да се емотивно веже за дјецу као жена и да их равноправно с њом одгаја? Зашто сматрамо да свако мора да има потомство? Можемо пристати да играмо те улоге, али морамо и допустити да неки од нас то не желе и потрудити се да то разумијемо. Овдје је већ ријеч и о толеранцији различитости“, истиче Дијана.

Код нас се често дешава да особа која одлучи да експлицитно изрази своје феминистичке ставове у друштву или на друштвеним мрежама ризикује да буде исмијана, вријеђана или да доживи вербално насиље, а особе које се на вишем нивоу баве залагањем за права жена вјероватно свакодневно наилазе на неразумијевање представника/ца власти и институција, али то не треба никога да спријечи да изрази своје ставове и настави рад.

 

 

„Међу десет особа које вас слушају, наћи ће се једна која ће се барем запитати. Најтеже је мијењати свијест људи. Можда ћете је успјети барем дијелом промијенити у једној генерацији, можда ћете обезбиједити да жене имају право на породиљски допуст од годину дана, право на абортус, право на једнаку плату и слично… Онда ће се систем промијенити и укинути ова права, и нека сљедећа генерација мораће кренути из почетка. Зато данас причамо о ретрадиционализацији друштва у БиХ. То значи да смо се деведесетих година почели враћати уназад кад је ријеч о правима жена ‒ жена се вратила у кућу, буквално и фигуративно“, истиче наша саговорница и додаје да статус феминизма зависи од много фактора и зато се непрестано мијења.

„Као што сам рекла, кад нам се учини да смо напредовали, може се појавити неки фактор који ће у секунди преокренути ствари. Али историја борбе и феминистичка оставштина остају, на њих се можемо позвати. Неке наше баке биле су можда пуно напредније од данашњих генерација жена. О томе треба стално причати да се не би бацило под тепих. Морамо градити свијест о континууму борбе за бољи положај жена на овим просторима“, каже Дијана Гајић.

Новинарка Гордана Катана каже да се боји да су идеје феминизма, али и елементарна знања о томе што он уистину јесте, веома мало присутне, а то се нарочито односи на шири јавни простор, јер феминизам није, нити смије бити, било каква врста елитизма, затворен у уске кругове грађанских удружења, ативистица/ активиста, ријетких професорица унутар академске заједнице.

Сама ријеч „феминизам“ код нас често носи погрдно значење, а Гордана Катана каже да код нас сваки излазак из оквира које је задала спрега ретроградне политике, вјере и патријархата носи погрдно значење.

„Но феминизам, бојим се, на првом је мјесту и то је оно што је поражавајуће. БиХ је, једнако као и остале државе бивше Југославије, досегла почетком 90-тих година прошлог вијека висок степен еманципације и остварених женских права. На папиру, у законодавству које данас имамо, многа од тих права и даље су неупитна, но реалност је нешто сасвим друго. Али и до жена је самих. Мене и жалости и забрињава колико младих жена прихвата наратив идеала жене мајке, домаћице, па тек онда особе, раднице, који  су прескочиле њихове мајке и пристају да буду не актерице, него статистице у  властитим животима. Ми смо се једноставно као друштво вратили, не корак, него цијели маратон унатраг и поново у питање довели истинску једнакост жена и мушкараца“, каже за БУКУ Гордана Катана.

Када је у питању феминизам, Гордану смо замолили да упореди прошли друштвени систем са садашњим. Она каже да је Соња Локар, словенска политичарка, професорица и грађанска активистица која је недавно била у Бањалуци на Феминистичкој кафи у Басоцу, истакла да је социјализам, онај какав се живио у Југославији, жене, по први пут у историји ових простора, ослободио од приватног патријархата.  

„По томе феминизма је било више него га је данас.  Књижевница  и новинарка Славенка Дракулић, ауторка 'Смртних гријеха феминизма' писаних 80. година вјероватно се не би с тим сложила, јер се упорно и тврдоглаво борила против питања 'Шта те жене хоће?'. Али, да, када данас видимо гдје живимо, било је без сумње више и феминисткиња/феминиста него их данас има“, каже Гордана Катана.

Ирина Ракита, активистица из Удружења грађана „Оштра нула“, на питање колико су феминистичке идеје код нас присутне, каже да су оне присутне у смислу да смо коначно почели да говоримо о томе и схватамо важност истих, мада још увијек не као друштво у цјелини, али каже да је добро што почињемо да схватамо да нам је феминизам потребан. Она напомиње да су код нас присутни велики раскораци између личног свиђања и подржавања идеје, јавног иступања и говорења о тој идеји и начина живота у складу са идејом.

 

 

Када је ријеч о друштву у којем живимо, Ирина каже да људи код нас углавном неће да се образују и неће да се мијењају.

„У првом случају, нисмо отишли даље од асоцијације 'фрустриране жене коју нико неће, па је феминисткиња', а у другом нам не одговара промјена устаљених односа. Оно на чему се јако и дуготрајно инсистира су разлике. Од мушкарца и жене су направљена два сасвим супротна бића (све што он јесте, она није и обрнуто) и убијеђени смо да се због тога никад нећемо разумијети и, још горе, да тако и треба да буде. Зато због ријечи 'равноправност' крваре уши, јер се одмах замишљају жене које желе да буду мушкарци. И ту мислим на уши и жена и мушкараца, јер без обзира на различите калупе, исте су нам приче причали. Некако смо заборавили да имамо много више сличности, него разлика“, каже за БУКУ Ирина Ракита.

Ирина каже да бити феминиста/киња значи исто код нас и на било којем другом простору, с тим да сваки простор носи своје изазове и реакције.

„Али не требамо занемарити чињеницу да ми говоримо о простору у којем се 8.март (Борбени Дан жена) обиљежава куповином цвијећа и организовањем кич прослава;  о простору гдје, ако сједимо саме, свако осјећа да има право да приђе (јер не треба и не смијемо да сједимо или живимо саме); о простору у којем се жене доживљавају као ирационална бића и оне које никад не знају шта хоће; о простору у којем нам говоре како су нам се баке порађале на сред ливаде и одмах настављале са радом, а ми тражимо боље услове и односе у породилиштима; о простору у којем је абортус (иако је, срећом, легалан) табоо тема; о простору у којем се праве љигаве претпоставке на основу изгледа жена. У којем се збијају шале на тему силовања. У којем су жене криве ако су силоване. У којем женско "не" углавном значи "да"; о простору у којем је најбитније да смо лијепе, њежне, саосјећајне и збуњене, јер је то тако женствено. Да не правимо радикалне потезе и изборе и не доносимо чврсте одлуке, јер нам то није у природи. Говоримо о простору у којем су од матернице изведене све карактерне особине и направљена животна мисија. Шта значи у таквом простору бити феминиста/киња? Прво, препознати погрешност такве поставке ствари, а онда упорно и истрајно дјеловати против тога. Својим ставом, говором и животним изборима“, истиче наша саговорница.

На питање зашто је важно да и мушкарци буду феминисти и да се боре да права жена, Ирина каже да живимо у истом свијету, заједно га креирамо и утичемо једни на друге.

„Женска борба треба бити заједничка борба, као што и све остале борбе (против дискриминације, доминације, подјела по било којој основи неправде уопштено) требају бити заједничке. Зато мени која имам могућност да се школујем требају бити битне жене које ту могућност немају. Зато особама без инвалидитета треба бити битан положај особа са инвалидитетом. Ако желим да се са својим партнером љубим у јавности, хоћу ли да захтјевам да то други раде у своја четири зида? Проблем је што прогрес других доживљамо као лични напад. Када то промијенимо, ово питање ће бити сувишно“, објашњава Ракита Ирина.

Она додаје да смо ми као друштво оптерећени традицијом и традиционалним.

„Живимо то небулозно мишљење да не изневјеримо и не осрамотимо очеве, дједове и прадједове (преткиње намјерно не спомињем, јер их и иначе не спомињемо) и то на штету побољшања сопствених живота и садашњости. Стално смо у том неком 'отплаћивању дуга' прецима. Зато нас промјене и плаше. Све што је непознато и ново, наметнуто је са стране са циљем да нам уништи вриједности, јер смо ми очигледно све спознали. Тако се унапријед и зна ко шта треба и смије да ради, а нарушавање тог укошталог поретка је дирање у осињак. Феминизам се 'дрзнуо' да та традиционална (многи ће у незнању рећи 'природна') мишљења преиспитује, а и одбаци“, истиче Ирина.

На крају је важно напоменути да одбацивање друштвених норми са собом носи разне нападе. Исмијавање, нападање, потцјењивање, често и директне пријетње - то су начини у којима се, нажалост, скоро сви добро сналазе. Промјена долази једино образовањем, како жена, тако и мушкараца и да напокон одбацимо коначно те "мушке снаге" и "женске лукавости", ту одвратну "он да брани, она да рађа" перспективу, која запосједа све сегменте нашег живота.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.