Филип Давид: Националистичке страсти нису иживљене, поједини још сањају о Великој Србији

Филип Давид, угледни београдски књижевник који памти два повијесна преврата праћена разорним ратовима, изнио је у интервјуу за Клиx.ба своје виђење тренутног стања у земљама насталим распадом Југославије

BUKA portal / 07. јун 2019

Интервју смо почели управо од Другог свјетског рата, када се дјечак од двије-три године у сремском селу Манђелос лажно представљао као Фића Калинић, да би уз помоћ своје мајке и комшилука преживио нацистичку окупацију. Сцене из раног дјетињства увелико су предодредиле животни пут и борбу Филипа Давида, због чега су га деведесетих година злочинци, још увијек активни у политичком животу Србије, стављали на своје листе издајника.

Због оснивања "Београдског круга", групе интелектуалаца који су се противили Милошевићевом и великосрпском лудилу, одузета му је пропусница и забрањен улаз на радно мјесто. Након свих невоља поново поручује како нема двојбе о томе да ли се вриједило борити против режима заснованог на мржњи, јер би, како каже, у противном био саучесник. 

Осим тога говори о Косову као потенцијалном жаришту, претензијама Србије према Босни и Херцеговини и повлачењу паралела између Босне и Косова, Вучићу и Додику, антифашизму, ревизији прошлости и другим темама.

Господине Давид, као дјечак од двије-три године сте се представљали као Фића Калинић да би вас заобишла звјерства Другог свјетског рата. Имајући у виду данашњу ситуацију у Србији и околним земљама, сматрате ли да би то име неком дјетету поново могло бити од користи?

Јадна су, ружна или како их ја зовем мрачна та времена када одраслог човјека, или дијете, може угрозити, довести у смртну опасност, његово име и презиме. То зло мржње, прогона оних који су припадници других народа и вјера постоји на срамоту људског рода још увијек у многим земљама свијета, али се нисмо ни ми у овим нашим новим државама излијечили од тога. 

Антифашистичка заоставштина на овдашњим географијама заслужна је што смо, ипак, имали прилику да баштинимо међународни углед и симпатије. Је ли флерт с мрачним странама повијести од деведесетих година отишао предалеко да би се ишта из тих бољих времена могло спасити?

Антифашизам је покопан трагичним распадом Југославије. Многи се данас стиде антифашизма. Савремена Европа израсла је на темељима антифашизма. Ако слушамо шта се говори, ако прелиставамо уджбенике историје, све се више пажње посвећује сарадницима окупатора, оправдању злочина усташа, четника, љотићеваца него партизанској борби. То је један велеисторијски обрт који драстично мијења поглед на прошлост. Историја која се данас учи у нашим школама или чита у новинским фељтонима добрим дијелом је неистинита и накнадно исконструисана.
 



Је ли, усљед све интензивније политике ревизионизма и релативизације прошлости, уопште могуће сачувати истину?

Која истина? Истина се негдје загубила и све је релативизовано. Уопште, људско памћење је краткотрајно, искуство не значи много. Послије Првог свјетског рата владало је увјерење да се таква свјетска катастрофа више не може поновити. Само двадесетак година касније свијет је задесио нови велики рат. Генерација или двије памте страхоте онога што се збивало, а онда се историја у једнако лошем облику понавља. Изгледа да је та врста заборавности, амнезије, нека врста опасне болести, пандемије. Свака нова генерација понавља грешке својих очева и дједова. Када међу блиским народима нема сарадње, пријатељских договора и заједничких интереса, онда је све могуће па и то понављање у најгрубљем облику онога што је донијело толико страхота и што се никада не би смјело поновити. 

Има ли напретка за Србију, па и друге државе настале распадом Југославије, без лустрације одговорних за политику злочина који су деведесетих година почињени?

Закон о лустрацији постоји, али никада није примијењен. Тако се догодио парадокс: многи од оних који су нас увели у трагичне сукобе деведесетих не само да нису одговарали, него су данас поново у извршној власти. Како они могу Србију извести из кризе и хаотичног стања у којем се налази? Србија је у лошим односима са својим сусједима Црном Гором, Босном, Македонијом, Хрватском, а у Европи има подршку екстремно десних и популистичких странака као што су Национални фронт Мерине Ле Пен, Страцхеова Слободарска партија, Орбанови популисти, ултрадесничарска Лига за Сјевер Италијана Матеа Салвинија... Немогуће је с таквим властима и таквим савезницима градити неку нову, бољу и другачију Србију. 

Је ли Косово Србија?

Наравно да није, нити ће то више икада бити. Иако то сви знају и у Србији, наравно, још увијек је богохулно такво нешто јавно рећи. Такозвани "замрзнути конфликт" највише штети самој Србији, јер угрожава пут ка чланству у Европској унији, српске интересе на Косову и стално пријети новим ратом. Неки се, што је сумануто, надају војном рјешењу, као да је могуће оружјем вратити Косово у састав Србије. Добар споразум с Косовом заштитио би српску мањину, заштитио српске културне споменике, донио стабилност и био примјер рјешавања отворених питања. Алтернатива је рат до истребљења, макар до посљедњег Србина и Албанца, што прижељују овдашње патриоте не признајући ни под каквим околностима независност Косова. Никада нисам схватао и разумијевао ту врсту самоубилачког родољубља, тог патриотизма који ликује над рушевинама. Србија, нажалост, нема политичара спремног да начини историјски споразум с Албанцима. То могу само велики државници. Вучић то свакако није. Медији под његовом контролом свакодневно призивају оружани сукоб, трују народ полуистинама и лажима, квазиродољубљем. Ако каткад Вучић и спомене потребу договора, његови медији то одмах демантују, што се не би усудили да то није с његовим знањем и одобравањем. Зато се та политика, разапета између демагогије и лажи, често називана шизофреном политиком.

Протеклих дана су због акције косовске полиције сијевале варнице између руководстава Србије и Косова. Могу ли те и такве варнице произвести озбиљнију штету од оне која је већ начињена?

Нерјешавањем статуса Косова опасност и општа штета се само увећавају. И стално смо на ивици великог сукоба, што не може проћи без увлачења великих сила у сукоб. 

Је ли Србија одустала од претензија према Босни и Херцеговини и зашто није?

Република Српска требало би да представља посљедњи бедем у одбрани непризнавања Косова. "Ако Косово постане независно, онда ће то бити и Република Српска". Ова пријетња има призвук опомене и уцјене. Један дио српског политичког естаблишмента још увијек сања о Великој Србији. На другим странама остали су снови о Великој Албанији, Великој Хрватској. На овом нашем не тако великом простору немогуће је остварити све те велике жеље. Али већ то што још увијек постоје и што се уписују у програме неких политичких партија и у главе обичних људи опомиње да националистичке страсти још нису иживљене.

Односи Александра Вучића и Милорада Додика, рекло би се, никад нису били бољи. Слажете ли се с том оцјеном и шта можемо очекивати од њихове узајамне "љубави"?

Ко још вјерује у неке велике љубави између политичара? Све је подређено очувању власти, очувању привилегија. Није то само наш проблем. Како који предсједник у свијету падне са власти открива се застрашујућа количина корупције, самовоље и кршења закона. Зато се такви грчевито држе власти. Пад с власти за њих је једнак тоталној пропасти.



Националистичке поруке које су се претходних мјесеци могле чути испод бијелих шатора у градовима широм Србије навеле су ме да се запитам каква је алтернатива у Србији с Бошком Обрадовићем, Вуком Јеремићем, Драганом Ђиласом и(ли) Сергејом Трифуновићем. Можда ви имате одговор?

Подржавао сам почетне протесте у Београду, грађански бунт. Када су протесте преузели опозициони политичари, међу њима и екстремно десни, та подршка се гасила. Политички захтјеви опозиције су конфузни, компромисерски, нејасан је њихов став о Косову, о Европској унији. Протести су ојачали српску десницу која је наметнула своје водство. Када би оваква опозиција неким чудом и освојила власт, тешко да би то ријешило многобројне проблеме српског друштва. 

С обзиром на то да имате богато искуство у борби с вјетрењачама у Србији, због чега вам је тамошњи полусвијет још почетком деведесетих година налијепио етикету издајника, морам да питам: вриједи ли?

Код нас је издајником називан свако ко се супротставио владајућем злочиначком режиму. Бити издајник таквог политичког система заснованог на мржњи, обманама и злочинима најмање је што може и мора учинити свако ко држи до части и морала, ко не прихвата државу безакоња и насиља. У супротном, постаје саучесник такве државе.

Преузето са Клиx.ба


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.