Филм "Тома": Сретни људи не пишу пјесме

Slađan Tomić / 27. септембар 2021


Свјетска премијера филма “Тома” Драгана Бјелогрлића уприличена је на затварању овогодишњег издања Сарајево филм фестивал. Већ тада је било јасно – филм ће бити велики хит. Однедавно се приказује и у кинима широм регије, а пуне сале потврђују да је “Тома” овогодишњи филмски хит. 

Филм прати живот једног од најпопуларнијих пјевача с подручја Балкана Томе Здравковића. За многе је Тома краљ кафане и синоним за боема. 

Бјелогрић филм почиње приказивањем Томе као сиромашног младића са села који је дошао у чаршију у потрази за послом, али је посао пронашао њега. 
Радња филма смјештена је добрим дијелом и у БиХ, на Илиджи, гдје је награђен, и у Тузли, гдје је наступао. Није, стога, чудно што филм обилује босанским хумором. Бјелогрић емоцију преноси јаким порукама, крупним кадровима, те фантастичним прелазима. Често мијења кадрове, не задржава се много у простору и времену. Такав је био и живот Томе Здравковића. Брз и непредвидљив. 

Филм обилује и успореним кадровима, у којима стаје дах, сузе крећу, а публика аплаудира. Тома је, очигледно, култ, јер га публика гледа са сјетом у очима, као другара којег више нема. А можда је Тома свима нама друг. Оставио нам је пјесме уз које можемо да тугујемо, али никако да одустајемо. 

Ликови у филму, у жељи за успјехом, која је најмање била присутна код Томе, покушавају доспјети на телевизију. Сматрају да без телевизије нема ни успјеха, што је остало скоро па правило и до данас, мада је, са појавом друштвених мрежа, то сада мало, али не у потпуности, другачије. 

Борба на естради постојала је и у вријеме Томе Здравковића, а он је битке добијао, а  да није ни улазио у њих. Начини на који тугује Тома и начин на који тугује његов доктор посве су различити, иако би туга требало да буде иста. Тужни тугују у кафани, али има и оних тужних који презиру кафану. Ти ваљда себи нису признали да су тужни. 
Реплика из филма “сретни људи не пишу пјесме”, најбољи је одговор на питање јесу ли пјесници несретни људи. 

И када је био на врхунцу каријере, неки су оспоравали Томину музику. На питање да ли пјева народну музику, Тома одговара: “Нема народ ништа с тим. То је моја музика.”
“Ја сам само тужан човек", одговорио је Тома када су га питали да ли је религиозан.

Бјелогрлић је успио представити Тому као особу која је неодвојива од кафане, као особу која не зна и не може без музике. Тврдњу доказује сценом у болници када доктор Томи, због угроженог здравља и метастазе, забрањује наступе, а Тома, не обазирући се на ризике, одговара:
“Ја морам да певам. Мени душа тражи да певам.”  

Редитељ је користио кратке, али снажне дијалоге. Реплике из филма полако већ улазе у колоквијални говор, а већ сада најпопуларнија реплика из филма је горе поменута “сретни људи не пишу пјесме”.

Иако су међу публиком били и млади рођени након Томине смрти, нису ништа мање плакали од гледалаца који су можда одрастали или боловали уз Тому. Томина пјесма остала је да живи, а бол и емоција с којом је пјевао остала је уклесана у сјећањима као урнек који деценијама касније ниједан интерпретатор није могао копирати или учинити бољим. 

Сатанизација Силване Арменулић

Потписници сценарија и редитељ наводе како је Томин таленат заправо открила СИлвана Арменулић. Тома можда никада не би запјевао на микрофону да Силвана није чула његов таленат, несебично му нудећи мјесто на сцени на којој је пјевала. Сценаристи филма јасно приказују да је Тома у Силвану заљубљен од првог до посљедњег дана, иако му је приликом првог сусрета рекла “неће бити љубљења Томо, само пјесма”.

И поред оваквог става Силване Арменулић, поједини критичари искористили су приказ Томине боли да Силвану сатанизују, назову нискоморалном пјеваљком, која је Тому искористила. Дио јавности је филм о емоцији, стваралаштву, боемском животу схватио као терен за сијање сексистичких и патријархалних ставова. Као да је жена обавезна ступити у емотивну везу са сваким мушакрцем којем се свиђа. Додатно, псеудоаргумент против Силване је њен каснији одабир – удала се за тенисера. Ваљда јер би НЕ које је рекла Томи било прихватљивије да је остала сама или да се удала за некога ко није био познат јавности. 

Није лако, али Бјелогрлићу је итекако успјело, испричати тешку причу уз пуно смијеха. Најчешћи контрааргумент овом врхунском остварењу је “нос који су налијепили Милану Марићу као да су набацали пластелина”. Ако је сва штета у носу, штете нема. 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.