Филмска критика: Дно ендерсова опуса

им ендерс, ‘До дна’ (2017): Велики критичар америчког културног империјализма под старе дане постао је његов плаћеник

Damir Radić / 12. јул 2018

Некада давно им ендерс био је занимљив и битан синеаст. Један од првака тзв. новог њемачког филма 1970-их, кад је получио дивну ‘Алице у градовима’, један од најистакнутијих арт филмаша 1980-их, кад је његов ‘Парис, Теас’ очарао свијет, потентан и у 1990-има кад снима један од врхова свог опуса, острањени ‘Насиљу је крај’. Велики поклоник америчке културе и истовремено велики критичар америчког културног империјализма направио је низ филмова с америчким копродукцијским учешћем, од којих су неки креативно добацили далеко (споменути ‘Парис, Теас’ и ‘Насиљу је крај’, а није за одбацити ни ‘Не долази куцајући’ из средине нултих година новог стољећа, на којем је сценаристички и глумачки сурађивао са Самом Схепардом), а некима се доиста није прославио (‘Хотел од милијун долара’, гдје је покушао повезати мегазвијезду Мела Гибсона и помакнуту поетику с јасним траговима Давида Лнцха, урадак који се обично сматра почетком његова великог пада и дефинитивног губљења статуса креативно битног филмаша). Ипак, томе да ће му се догодити такав погрешан корак какав му се десио са задњим играним филмом америчке копродукције и ненамјерно ироничног хрватског дистрибуцијског наслова ‘До дна’, мало се тко могао надати.

Снимљен према роману Ј. М. Ледгарда, филм се бави односом британског тајног агента и оцеанографске биоматематичарке које повезује што метафорички што дословни зарон у велике дубине, цонрадовски речено у срце таме. Он је у заточеништву сомалијског огранка Ал Каиде, она у процесу истраживања најдубљих дијелова (Атлантског) оцеана, а у подужој ретроспекцији открива се како су се упознали и заљубили у отмјено-старинском хотелу на француској обали. Интересантно је притом што је он, иако шпијун и бивши војни специјалац-падобранац, некако плах у њиховој интеракцији, а она потпуно еманципирана, одлучна, независна, чак можда до те мјере да би лакше њу било замислити као човјека од акције него њега. Тај ретроспекцијски дио филма, иако ни по чему нарочито потицајан, његов је увјерљиво најсвјежији дио, ако ни због чега другог, а онда због експресивне сценографије ослоњене на косо положен остатак некадашњег бункера на пјешчаној морској обали, те због неочекиваног призора свлачења оцеанографкиње дражесног облика (утјеловљује је оскаровка Алициа Викандер, једна од најслађих глумица данашњице) у црно доње рубље како би се бацила у прљаве јесенске (или можда ипак ранопрољетне) валове.

Доминантан дио филма, међутим, збива се у садашњости и не доноси ништа друго доли низања стереотипа, баналних бинарних опрека и јефтине симболике. Гледатеље се експлицитно, па и дидактички, упозорава на танку границу и релативност живог и неживог, живота и смрти, опозицију дубина – висина, земља – небо, напосљетку и идеологијски отворено и поједностављено супротстављају се кршћанство и ислам на начин да је кршћанство заступљено у својој толерантној варијанти и имплицитно повезано с либералном демокрацијом, а ислам, наравно, у агресивној фундаменталистичкој иначици. Фундаменталисти не само да организирају каменовање жене-мајке него и пуцају на њезина синчића који је каменовање покушао зауставити, док је с друге стране кршћански шпијун (његову вјеру филм итекако истиче) осјетљива душа која ће се напосљетку, у кич завршници, повезати с вољеном оцеанографкињом која ће му се осмјехивати с неба док он плута у мору коначно слободан, жив или мртав скоро да је свеједно, од експонената мрака.

‘До дна’ не само да је идејно-значењски плошан, него је и обликовно посве медиокритетски филм, само дно опуса има ендерса. Велики критичар америчког културног империјализма под старе дане постао је његов плаћеник.

 

Портал Новости

 


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.