Филозоф Жељко Радинковић за БУКУ: Академска слобода је присутна само у оној мјери у којој је држава толерише

Власт се изједначава са државом и друштвом. У таквим условима, не постоји јавна сфера отвореног дијалога и критике, него само вертикала којом се надоле просљеђују задаци које треба испунити.

Maja Isović Dobrijević / 06. март 2020

Foto: BUKA

 

Жељко Радинковић виши је научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду. Рођен је у Бањалуци. Студирао и докторирао филозофију на Универзитету Штутгарт, а претежно се бави феноменологијом, херменеутиком, филозофијом технике и медија.

Са Радинковићем за БУКУ говоримо о академским слободама, академском ангажману, јавној критици, утицају политике на универзитет и другим темама.

Живимо у времену у којем су академски радници уљуљкани на својим радним мјестима и у кабинетима, промишља се о универзалним темама, али не и о ономе шта се дешава у самом друштву. Колико је важно да управо ти универзитетски професори, академски радници јавно иступе указујући на проблеме друштва?

Морамо бити опрезни када имамо у виду интелектуални рад, јер се из неких разлога олако подлијеже антиинтелектуалистичком импулсу и предрасудама. Нека од интелектуалних достигнућа која су била и јесу од највеће важности за друштво настала су изван онога што подразумијевамо под директним бављењем друштвеним проблемима. Дакле, интелектуални рад се не може напросто ставити под уске императиве друштвено-политичког активизма и ангажовања истраживачког новинарства и сличних дјелатности. С друге стране, нико не спори да постоји знатан степен конформизма међу интелектуалцима, поготово међу онима са сигурнијим и привилегованим статусом. Њихови приоритети се тичу очувању стечених привилегија, очувању сигурних и добрих примања. Дакле, овдје је потребно направити разлику.

Колико је академска слобода важна за интелектуално промишљање, а не да се та слобода органичава аутоцензуром, размишљањем како би те ријечи утицале на одређене политичке структуре које владају овим друштвом?

Сматрам да је потребно прије свега на институционалном нивоу створити механизме који дјелотворно штите академске слободе од директног уплитања актуелних владајућих структура. Ако пажљивије погледамо испод наноса идеолошког наклапања, видјећемо грчевиту борбу владајућих структура да се одрже или појачају инструменти директног уплитања у рад универзитета и школства. Притом се академске слободе налазе изложене двоструком удару. С једне стране, успон нових ауторитарних режима са собом носи пошасти партиократије, односно пре свега појачан притисак да се на руководећа мјеста на факултетима и институтима постављају људи који ће директно спроводити вољу партијске централе. И не само руководећа мјеста, јавне институције, па и универзитет постаје плијен који служи удомљавању партијских кадрова. С друге стране, све израженији је моменат економизације. Академски и интелектуални рад се све више излаже тржишним императивима. Новитет и додатни проблем јесте спрега та два вида патернализма.

У медијској сфери као аналитичаре друштва из академске сфере имамо неколико истих имена, то су професори који су већ у пензији или су пред пензијом. Зашто млађа генерација универзитетких радника остаје нијема за оно што нам се дешава, а неупитно је да су друштвени проблеми проблеми свих људи?

Мислим да су млађи универзитетски радници још рањивији од осталих. Сваки излазак у медије може да значи губитак ионако несигурног статуса на универзитету. Велики број академских радника се устручава од јавног ангажмана због клијентелистичког система, гдје се неподобнима/непослушнима кочи напредовање. Опет живимо вријеме када није пожељно говорити. Мада, недавно смо на нашем институту свједочили храбрости управо млађих истраживача и докторанада који су предњачили у захтјевима да се Институт за филозофију и друштвену теорију сачува од директног уплитања власти. Импресивна храброст на коју се многи могу угледати и која буди наду да ћемо из ове борбе изаћи као побједници.

Кад већ причамо о академским слободама у том контексту, Институт за филозофију и друштвену теорију Београд на којем радите нашао се у проблему управо на том пољу. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Ријеч је о покушају да се Институту за филозофију и друштвену теорију практично наметне нови директор кроз подобан управни одбор. Сама функција директора омогућава да се суштински утиче на смјер којим ће се водити политика запошљавања, пројеката и других централних активности на институту. О постављању директора одлучује Управни одбор Института који се гласањем изјашњава о кандидатима који се пријаве на конкурс за избор директора. Управни одбор се састоји од 7 чланова, од којих су 3 из редова запослених на Институту, а 4 су спољна и њих одређује Влада Србије. Увиђате у чему је могући проблем. Четири спољна члана могу да надгласају три члана из Института. Прије непуних годину дана именован је нови Управни одбор чији састав је упућивао на то да воља запослених на Институту неће бити испоштована и да ће по први пут у историји Института бити изабран директор који није из редова запослених на Институту. Или да будем прецизнији: постојале су јаке индиције да неће бити испоштовано мишљење Научног већа Института у вези кандидата за директора које су и неформално потврђене у речима актуелног в.д. директора да никада нећемо добити директора из института. Управни одбор не би требао да се коси са начином рада и истраживачким приоритетима. Ако у Управни одбор именујете и за предсједника тог тијела поставите особу која је 1998. била замјеник министра када је укинута аутономија универзитета, те у својим научним радовима оперише са појмовима „родољупци“ и „родомрсци“ као централним категоријама, онда је јасно који су циљеви таквог Управног одбора и политике која стоји иза њега. Укратко: све што се чини, подређено је циљу дисциплиновања или у перспективи чак потпуне преоријентације Института који је препознат као могући извор критике тренутне политике у Србији. Желим да нагласим да је ова пракса преузимања контроле захватила не само универзитете, него и цијело школство. Институт за филозофију и друштвену теорију представља изузетак утолико што се у том случају примјењује тактика „кувања жабе“. Наиме, чини се да смо препознати као прилично јединствен колектив са извјесним протестним потенцијалом који би, ако се мобилише у одређеном моменту, мога да нанесе одређену политичку штету властима, поготово у вријеме предизборне кампање. То је вјероватно једини разлог зашто нам напросто није наметнут Управни одбор, односно зашто се до сада није конституисао у поменутом саставу, него су вођени разговори и преговори о његовој промјени. Ти разговори и преговори су се показали као привидни, јер су промјене у Управном одбору, које су у међувремену предузете, само још додатно погоршале ситуацију увођењем особа које се налазе у директном сукобу интереса са некима од запослених на Институту. Ништа не указује на било какву вољу да се заиста узму у обзир приједлози запослених Института у вези спољних чланова Управног одбора и отвори могућност да Управни одбор озбиљно размотри избор кандидата за функцију директора кога ће предложити Научно веће Института. Ако је и постојала нека нада да ће доћи до неког помака, она је дефинитивно угашена крајем јануара постављањем вршиоца дужности директора који такође долази са стране. С друге стране, изгледа да се потцјењује заједничка воља велике већине запослених на Институту да истраје у својим захтјевима. Сигуран сам да говорим и у њихово име када кажем да смо итекако спремни да те захтјеве изнесемо у медије, домаће и стране, да веома брзо организујемо штрајк запослених (у међувремену је основан синдикат), такође, постоји велики број значајних имена у области друштвених наука који су спремни да се јавно заузму за наше аргументе. У нашим контактима са представницима страних медија и нашим партнерима на страним универзитетима, Србија се већ увелико повезује са оним што се подрзумијева под „мађарским“ или чак „турским сценаријем“ гушења јавних и академских слобода. Такође, оно што се дешавало у протеклих годину дана додатно је консолидовало колектив у намјери да заштити свој рад, али и пробудило и мобилисало оне који су до сада по питању друштвеног и политичког ангажмана били резервисани. Ако је намјера власи била да нас овим методама дисциплинују, а ми мислимо да јесте, онда су постигли управо супротан ефекат.

Колико је важно одвојити универзитет од политичког утицаја?

Као што сам већ нагласио, потребно је предузети конкретне мјере у том смјеру. Суштински проблем је у томе што је тај утицај веома директан, а асиметрија моћи огромна. Имајући то у виду, држава се у најбољем случају појављује као добронамјерни апсолутиста. Академска слобода је присутна само у оној мјери у којој је држава толерише. Случај Института за филозофију и друштвену теорију, то јест наша искуства са представницима државе то јасно потврђују. Умјесто да се преко састава Управног одбора институционално осигура одређени степен аутономије који захтјевамо, добијамо само обећања да ће она у пракси бити испоштована. Чини се да о односу универзитета и државе одлучују управо они који фундаментално погрешно разумију суштину свог политичког мандата. Власт се изједначава са државом и друштвом. У таквим условима, не постоји јавна сфера отвореног дијалога и критике, него само вертикала којом се надоле просљеђују задаци које треба испунити. Такође, давање већег утицаја институтима и факултетима на састављање управних одбора и савјете факултета не значи да они постају „држава у држави“, нити се на било који начин изузимају из правног поретка. Влада и ресорна министарства и даље имају могућност контроле и надзора. Ствар је у томе да о важним позицијама, као што је директорска, које се непосредно тичу истраживачког и наставног рада више одлучују сами актери, то јест истраживачи и доценти.

Имајући у виду да сте доста времена провели у Њемачкој на усавршавању, како бисте упоредили високо образовања тамо и код нас, је ли то уопште упоредиво?

У Њемачкој нисам био само на усавршавању, него сам завршио комплетан студиј и докторат. То ми је уједно омогућило да искусим и сагледам све фазе тамошњег високошколског образовања. Истакао бих неколико момената. Као прво, однос наставника, односно професора и студената у правилу је прилично неформалан и неоптерећен хијерархијама и ауторитетима. Једини ауторитет је неузурпирани ауторитет бољег аргумента. На семинарима се слободно дискутује о дотичним садржајима, наставник је један од учесника у расправи који повремено коригује неке елементарне грешке и усмјерава ток семинара. То су моја искуства. Даље, њемачко образовање је већим дијелом у надлежности покрајина. То није само одраз федералног уређења њемачке државе, него уједно представља важан коректив могућем неадекватном и претјераном уплитању државе у образовни систем. Рецимо, када се прије петнаестак година водила расправа о повећању такси за студирање, неке покрајине су се одлучиле на тај корак аргументујући да ће на тај начин створити услове за стварање елитних универзитета у свјетским размјерама. Одлив студената у друге покрајине које нису повећале таксе прислио их је да коригују своје одлуке и да потраже друге моделе додатног финансирања. За разлику од тога, на нашим факултетима се исувише инсистира на традиционалним образовним обрасцима и начелима, неријетко у име наводне борбе за опстанак културе и нације, не увиђајући да је и условно речено класични модел образовања увезен, односно претежно западњачког поријекла. Критика „болоњског процеса“ у Њемачкој, која се такође заузимала за класични модел, имала је ипак сасвим друго полазиште и њен конзервативизам није био есенцијалистичке природе. Док, рецимо, у Србији још увијек донекле постоји отворен простор за интернационализацију високошколских установа, ситуација у Републици Српској, али и цијелој Босни и Херцеговини, је прилично алармантна. Говорим то као неко ко је својевремено из прве руке искусио отпоре и инертност одговорних када је ријеч о успостављању сарадње са страним универзитетима. С једне стране, постоји идеолошки мотивисани отпор од стране параноидне ултраконзервативне клике професора-проповједника, које је неко једном сасвим исправно назвао парасвештенством и чије су акције дјелимично прожете скандалозним дилетантизмом. Маниром непогрешивих аугура они су у стању да из малих узорака ишчитају надолазеће непогоде западњачке асимилације и подривања. С друге стране, у вези с тим поменутим отпором, још битнији је отпор оних који грчевито чувају своја привилеговане позиције и релативно добро плаћена радна мјеста на универзитету, не увиђајући да овај инцестуозни систем неповратно нагриза и своју сопствену основу. Имајући у виду оно што сам рекао о ситуацији са Институтом за филозофију и друштвену теорију, бојим се да ни тамо нисмо далеко од сличног епилога.

Шта по Вама значи бавити се филозофијом у данашње вријеме, филозофија опстаје више од двије хиљаде година, али који су њени данашњи највећи изазови? Може ли данас филозофија постојати без интеракције са медијима, са публиком, са околином? Колико је у филозофији важан разговор, дијалог?

Сматрам да се већ дуже времена највриједнији филозофски садржаји могу наћи у сјенци великих, помпезних и медијски попраћених дебата. Знате, те актуелне расправе и обрачуни наводних представника непомирљивих филозофских парадигми развијају одређену агоналну динамику која у правилу резултира дуализмима који су непримјерени сложености проблема и питања. Рецимо, у филозофији технике и медија, која ме посебно интересује, постоји тенденција да се супротстављају технопесимистичке и технооптимистичке позиције, што више представља одраз одређених свјетоназора, а не оно што би требало да буде: њихово критичко пропитивање у погледу односа према техници и медијима. Дакле, критички „рад на појму“ је много неатрактивнији, анонимнији и мукотрпнији него што нам то у ретроспективи сугерише импресивна историја великих филозофских система и класика. Он је то одувијек био, само што сада постаје још мање видљив, јер и у академском пољу ишчезава тај моменат стварања великих филозофских школа. Ја не сматрам да је то нужно лоше и само посљедица немогућности да се институционално осигура одређени континуитет. Нестајање теоретских монокултура је у тијесној вези са новим захтјевима и изазовима свијета у којем живимо и који се убрзано мијења.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.