Форин полиси: Нетањахуа би ваљало упоредити са Вучићем. Њихова политика изигравања жртве је опасна

Они који критикују израелског премијера Бењамина Нетањахуа дуго су га упоређивали са нелибералним националистима попут Доналда Трампа и Жаира Болсонара и “стронгменима” Виктором Орбаном и Ердоганом.

BUKA portal / 09. јул 2019

Али да би се у потпуности схватила Нетањахуова способност да преживи и у ситуацијама у којима му ништа не иде у прилог и све је против њега ваљало би упоредити га са другим лидером, Александром Вучићем, председником Србије, пише Форин Полиси (Фореигн Полицy).

Аутор овог текста је Далија Шајндлин, политички консултант, у чијој биографији се између осталог наводи да је до 2014. године била у прилици да у различитим периодима ради на истраживањима и за Српску напредну странку и за Демократску странку у Србији.

У тексту се наводи да и Нетањаху и Вучић покушавају да управљају неразрешеним конфликтима у којима се земље на чијем се челу налазе сматрају агресорима.

Обојица су политичке каријере започели као пропагандисти који су добро научили како да своје земље свету представе као жртве. Обојица су, такође, савладали наративне вештине којима се користе да себе представе истовремено као жртве и спаситеље.

Србија је као и Израел мала земља са великим проблемима која још увек живи у сенци свирепог рата. Последњи – вођен 1999. године око Косова, када је земљу бомбардовао НАТО – никада није решен.

У тексту се наводи да се Вучић истакао у политичким круговима у време распада Југославије. Тек што је напунио 28 година постао је министар информисања у време тадашњег председника Слободана Милошевића, свега три године после масакра у Сребреници. Три недеље пре него што је преузео функцију, српске снаге покренуле су дводневни напад на Косову усмртивши десетине цивила. Србија је привукла пажњу међународне заједнице, имала је штошта да објасни, а Вучић се брусио бранећи Београд пред страним силама.

Нетањаху је такође започео своју дипломатску каријеру у време кризе у којој је Израел био позициониран као агресор: Први либански рат 1982. године. Имао је 32 године када је постао заменик у израелској амбасади у Вашингтону. Убрзо потом израелске снаге допустиле су да савезничка либанска милиција изврши масакр над цивилима у два палестинска избегличка кампа. Читав свет био је у шоку. Нетањаху је потом постао амбасадор Израела у УН где је од 1984. до 1988. објашњавао израелску окупацију јужних територија Либана, као и Палестине.

Обојица су пред светом инсистирала на томе да је агресија оправдана зато што су њихови народи жртве. Вучић је тврдио да је неопходно да се српска војска бори против Ослободилачке војске Косова која је сматрана терористичком организацијом; Нетањаху је тврдио да Израел води рат за опстанак против тероризма. Обојица су критиковали западне медије зато што су клеветали Србију односно Израел и осуђивали медијске организације због пропагандног садржаја.

Нетањаху је изгубио изборе 1999. године, а Вучић је после Милошевићевог пада 2000. изгубио посао. Обојица су међутим брусили своје вештине док су мирно чекали својих пет минута. До тренутка када су се вратили на власт – Нетањаху 2009. као премијер, а Вучић 2012. као заменик председника владе – обојица су већ почели да представљају себе као жртве које ће превазићи притиске међународне заједнице и локалне интересе како спасили своју нацију.

Након што је Нетањаху поново преузео власт у Израелу, међународни медији поново су постали непријатељи. Када је израелски командос 2010. године у Гази убио 10 турских држављанина, Ердоган – који је у то време обављао функцију премијера Турске – назвао је жртве мученицима, а светски медији осудили су напад. Нетањаху је из иностранства пожурио у Израел где је сазвао ванредну конференцију за штампу на којој је рекао да се Израел “суочава са нападом међународног лицемерја – и то не први пут”. Тим речима успео је да у Израелу инцидент претвори као напад на земљу.

Током наредних неколико година Нетањаху је непрекидно инсистирао на томе да страни медији – УН и сви други који су јавно критиковали његову владу – покушавају да “делегитимизују” Израел. Израелци су се, заправо, држали идеје да су Давид, а не Голијат. Препредени Нетањаху који је умео са речима, са својим углађеним енглеским, био је њихов спаситељ, онај који је земљу бранио од свих наводних непријатеља, од Ердогана до Њујорк тајмса.

У Србији је нерешени статус Косова и српске мањине која на Косову живи, такође подстакао народ да своју земљу посматра као вечиту жртву. Брутални ратови из деведесетих у Србији се и данас доживљавају као неопходни; они су служили да заштите српски живаљ у другим републикама које су са Србијом чиниле Југославију. Често се доживљај рата меша са ранијом историјом када су хрватске усташе за време Другог светског рата спроводиле насиље против Срба. Истраживање ОЕБС-а из 2011. године показало је да чак 69 одсто Срба сматра да су управо Срби преживели највећу штету у рату, наводи се између осталог у овом тексту.

Међународни кривични суд за Југославију у Хагу је током двехиљадитих солио ту рану; већина ратних злочинаца коју је суд гонио били су Срби. Иако су страни посматрачи подржали доживотне казне затвора за Ратка Младића и Радована Караджића због злочина у Босни, њих двојица се у родном крају доживљавају као хероји. Када је Караджић првобитно осуђен 2016. године, Вучић је рекао: “Нећемо никоме да дозволимо да гази Србе зато што су Срби.”

Истинска политичка бриљантност Вучића и Нетањахуа огледа се, међутим, у њиховој способности да жртва-победник наратив представе као личну причу. Када се Вучић вратио у жижу политичке јавности, брже боље је свима ставио до знања да неко хоће да га убије. То није немогуће из простог разлога што Балканци имају богату традицију политичких атентата која се наставља до данас. Вучић је ударио и на једног од главних олигарха у земљи, Мирослава Мишковића, како би доказао да води борбу против корупције. Тиме је у очима јавности први пут постао херој, али и потенцијална мета подземлја.

Пошто је постао премијер 2014. године, Вучић је успоставио непосреднији утицај на медије. Медији су почели да се непрестано баве заверама против њега, а наслови у таблоидима под његовом контролом вриштали су да политичке силе желе да га се реше, да га убице чекају у заседи у сваком ћошку и да атентатори кују заверу да га разнесу базуком.

Са Нетањахуом није много другачије. Када је израелско тужилаштво саопштило да ће га гонити због низа оптужби за корупцију, Нетањаху је рекао: “Лов на вештице против мене никада не престаје. Просули су моју крв, а сада желе да проспу крв моје жене.”

Највеће наративно достигнуће лидера као што су Нетањаху и Вучић је представљање себе као жртве коју прогоне због оданости народи и земљи. Оптужбе за корупцију, непотизам или ауторитарне тактике, према овој логици, само су оружје које непријатељи користе за напад.

Вучић је имао лак пролаз када је ударио на олигархе. Сада се свака политичка претња представља као дело и завера тајкуна, приватника и страних актера – не рачунајући, наравно, стране инвеститоре које је сам довео, а које брани као круцијалан извор економског раста.

Нетањаху такође инсистира на томе да га нападају зато што је одан својој земљи. Медијска истрага 2008. године показала је непрописно финансирање путовања на које Нетањаху отишао за време Либанског рата 2006. године. Он је тада одговорио да је реч о “политичком прогону усмереном против њега”, а када је израелска полиција затражила да се против њега подигне оптужница почетком 2018, Нетањаху је грађанима рекао: “Ви знате да све што радим, радим са само једним циљем: добробит земље.”

Нетањаху и Вучић користе исте тактике када је реч о спољним притисцима, нарочито са Запада. Када је америчка влада саопштила да је разочарана зато што се Нетањаху противио уступцима у преговорима са Палестином 2014. године, Нетањаху је рекао: “Анонимне фигуре ме нападају само зато што браним безбедност Израела.” Његова лична борба је питање националног опстанка.

Вучић је преузео председничку функцију 2017. године, док се Нетањаху припремао да уплови у четврти мандат заредом (пети укупно) ове године пре него што су преговори о склапању коалиције пропали. Он ће се поново кандидовати на изборима у септембру.

Обојица се хвале достигнућима на управо оним пољима на којим “стронгмени” и популисти бриљирају: позитивни макроекономски индикатори, побољшана интеграција у глобалну економију, дипломатски успеси и импресивни инфраструктурни пројекти. Обојица су, међутим, искористила своје позиције моћи да уназаде демократске и либералне институције. Они врше притисак на медије, нападају их и контролишу, а оне који их критикују делегитимишу како би консолидовали моћ.

Обојица, међутим, уживају подршку базе присталица који се диче њиховим достигнућима, иако просечни грађанин од њих нема никакве користи. За незапосленог Србина или Израелца који једва да имају да плате кирију, успеси њихових лидера симбол су националног тријумфа. Бирачи су спремни да жртвују неколико либералних идеја у замену за једну такву победу.

У Србији се од децембра 2018. године одржавају демонстрације. Једина ствар која их спречава да буду ефикасни је идеолошка какофонија; међу демонстрантима су и ултранационалисти и либерали. Сви, ипак, деле једну ствар: бес према Вучићу и одбијање његових антидемократских тактика.

Масовни протести одржавају се и у Израелу. У децембру 2017. године израелски парламент је желео да расправља о закону креираном са циљем да се лично Нетањаху заштити док полиција вршља по оптужбама за корупцију. Закон је изазвао спонтане демонстрације на којима се захтевало да Нетањаху измени нацрт. Ове године, крајем маја, више од 100.000 људи окупило се у Тел Авиву на протесту против Нетањахуа који је захтевао да будући коалициони партнери подрже правне мере о личној заштити у његовом следећем мандату.

И Вучић и Нетањаху сада се, можда, налазе на преломним тачкама. Када напад на институције више не изгледа баш као саможртвовање, већ као ширење личне моћи, и када се установи да лидер ипак поступа у складу са личним интересима уместо државним, она фасада жртве и спаситеља могла би да се уруши као кула од карата. Овај наратив је омогућио успон обојице лидера – али улога жртве им неће вршити посао заувек.

Недељник


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.