Гдје је нестала Југославија?

Проблем можемо формулирати и овако: ако се распала једна држава, је ли се распало и друштво које је она чинила, у свим својим сегментима?

Srećko Pulig / 04. август 2020

 

Почело је с неколико, а сада већ много институција прави своје архиве југославенске хуманистике. Зависно од струке, скупљају се друштвенознанствена, филозофска и слична дјела и праве дигиталне архиве књига и часописа, па чак и новинске периодике. Интерес за проучавањем Југославије, нарочито оне социјалистичке, прошао је пут клатна. Од брисања и бацања грађе с једне стране до поновног исписивања и скупљања с друге. То нас одавно више не чуди, јер нам све говори како ће овај ‘загробни’ живот Југославије потрајати и надживјети сада живуће генерације и њихове интересе. Јер, имамо се чега ‘сјећати’.

На дјелу је, говорећи језиком психологије, за многе траума и ношење с њом. Она се генерацијски преноси, преобликује, али још није на видику њезин нестанак. Процес се може, мање психолошки, а више системски, описати и као својеврсно одјељивање догађања повијести. Као да је оно што се догађало у СФРЈ истовремено бесконачно удаљено, а опет и присутно и актуално. Проблем можемо формулирати и овако: ако се распала једна држава, је ли се распало и друштво које је она чинила, у свим својим сегментима? Очито да не, јер ‘крај комунизма’ или ‘мрачни распад’, како је о томе писао француски филозоф Алаин Бадиоу, представља недогађај. Пука чињеница да су престале постојати многе европске државе које су себе звале социјалистичкима још не представља апсолутни пораз идеје социјализма. Но то јест изгубљена битка. Једна етапа за коју смо одговорни, ако и нисмо криви, како је своју позицију описао југославенски социолог Растко Мочник.

Дијалектичко је питање колико ми који смо живјели у Југославији можемо говорити о два распада. Један би био онај социјалистичког уређења државе и друштва. А други, који је одмах ушао у први план и помео питање епохалног уређења, јест распад једне вишенационалне заједнице. Питање је колико се та два распада могу одвајати, а да се притом не чини велико насиље над хисторијским чињеницама. Јер ми можемо као Срби, Хрвати, Словенци итд. питати, како то бројни аутори данас и чине, како су ти народи прошли у социјалистичкој Југославији. Но питање је говоримо ли ми под истим именом о истим народима. Точније, како им приступамо. Да ли идентитетски, као етничкој заједници која има свој језик, писмо, вјеру, традицију, културну аутономију итд., а те вриједности вреднујемо као примарне с обзиром на политичке идеологије као секундарне? Па је онда у том случају битније је ли нетко Србин или Хрват од тога има ли конзервативну, социјалистичку или фашистичку идеологију. Ратна свакодневица 1990-их даје за право заступницима ове тезе, јер је често национално ‘изјашњавање’ било питање живота и смрти, док за политичке идеологије наоко нитко није питао. Или барем не одмах. Или барем оне нису одмах непомирљиво дијелиле друштво. Но је ли томе било баш тако? Јесу ли ‘дани поноса и славе’, како говори нпр. хрватска домовинска идеологија, уистину била времена великог јединства, позитивне еуфорије? Укратко, недостижног узора времена ‘када се нисмо дијелили’ ако смо били припадници исте етније?

Очито је да два распада о којима говоримо можемо само механички дијелити један од другога, док су у стварности они били итекако повезани. Нису само нације испољавале жељу да постану ‘самобитнима’. И класе су имале нешто за рећи. Тако је заборављени ‘класик’ Златко Цањуга аутор политолошког текста у којему се разрађује Туђманова доктрина о друштву сталежа. За њу је карактеристично да тврди како је наше друштво хијерархијски устројено. И то преткапиталистички, иако се спомињу послодавци и радници, али уз многе друге произвољно набројане сталеже. И све то наводно не дира у његову бесконфликтну цјелину. Сватко има своје одређено мјесто у друштву и нека динамика мијењања те фиксно одређене позиције није пожељна, па чак ни замислива. Точније, њу су замишљали марксисти, који су друштво увијек доживљавали као расцијепљено, подијељено по логици рада на господаре и слуге, точније на буржује и пролетере, чији однос је динамичан и може се мијењати. Појединац може на разне начине напустити своју класу. Зато је марксизам главна непријатељска идеологија овој ‘хрватској’, која у себи има реализирани појам друштвене помирбе. Интересантно је да се таква натражњачка идеологија ‘обоготворења’ нације догађала у тренутку када је национална политика, у контексту неолибералне глобализације, епохално губила на значењу. И ту је садржан парадокс националистичке контрареволуције, да она наступа у тренутку када почиње велика разградња нација.

Постојали су већ такви тренуци у повијести, већ је Марx писао о њима, када наступа шарада старих униформи, обновљених свијетлих традиција итд., а уствари се једно друштво у себи распада. Остајући без материјалне основе своје саморепродукције, коју уништава, такво друштво нуди национализам као једину ‘замјенску идеологију’ за оне стварне, које и даље одређују нашу епоху као капиталистичку. А те идеологије су конзервативизам, либерализам и фашизам на једној, грађанској страни. И социјализам, односно комунизам и анархизам на другој, радничкој. Због тога за нас и данас вриједи да ми на разарање Југославије гледамо зависно од ширих идеолошких ‘наочала’ које носимо. А све те епохалне идеологије, уз све промјене кроз које је капиталистичко друштво у задњим деценијама прошло, пуно су шире од ‘српства’, ‘хрватства’, ‘словенства’ итд. Зато када се питамо како гледати на разарање Југославије, ми се уствари питамо и из које идеолошке позиције видимо тај догађај. Он је за нас, рекли смо, ‘мрачни распад’, контрареволуција која је покушала оповргнути револуцију која јој је претходила. Јер за нас нису све идеологије исте. И нису на једнак начин рођене, односно умрле. Вјеројатно би најточније било рећи како оне у капиталистичком друштву циклички слабе и обнављају се. Тако да не можемо рећи како је њихово појављивање и нестајање једнократан чин.

Тако сада деведесете године можемо покушати схватити не само као вријеме национализма, већ и као вријеме специфичног покушаја обнове капитализма. Јер капитализам смо у овом крајевима већ имали, и то у више државних формација. Но оно што је повијесно ново у задњем покушају његове рестаурације јест то да је државно уведен, такорећи декретиран, без да је постојала буржоазија у правом смислу те ријечи. Точније, постојали су они, назовимо их непрецизно југославенском средњом класом, који су буржоазијом, од свег срца, жељели постати, а та је жеља као фантазија о дионичарству или о нечем пуно горем и шпекулативном захватила и дио радничке класе, но средства за производњу они нису имали. Зато је држава, одсудним процесом ‘претворбе’, на прави алкемијски начин претворила друштвено у државно власништво. Али не с намјером да задржи власништво над већим дијелом производње. Већ да наступи као протокапиталист, онај тко ће у процесу стварања капитал-односа у свим сферама друштва, као ‘нуспојаву’ створити и нову буржоазију, за коју чува друштвено богатство, да би јој га онда у процесу приватизације предала. Но за бајку о ‘капитализму у једној земљи’ недостајао је свјетско-повијесни контекст. Глупост Туђманова и других постсоцијалистичких система била је у увјерењу како ће запад мирно гледати како он ствара својих 200 фамилија којима ће предати производњу, а онда можда и државу, на управљање. Истина је да је запад нудио шок-терапију, приватизацију и слободно тржиште као панацеју, универзални лијек за све. Уосталом, он је то, нарочито у англоамеричким узор-земљама, већ примијенио на себе. Но оно што није рекао својим новим послушним клијентима јест да му ‘домаће буржоазије’ неће дуго требати, осим као нужних, али нестајућих посредника. Домаћа лумпенбуржоазија која је била способна само за лумпенразвој, тј. за рентијерско разарање фирми и шпекулативну привреду, замијењена је након 1990-их компрадорском. А то значи оном која је за неки постотак у пословима посредовала између стварних великих власника у центрима капиталске моћи и произвођача у нас. И политичка каста гурала се у ту класу. Сви су хтјели, и још увијек желе, неку ренту, удио у некретнинама или, ако баш мора, у производњи. Но ни то се није показало дугорочније одрживом стратегијом, јер глобална буржоазија у формирању све више губи национална обиљежја, али се групира у центрима моћи, те све мање треба своје локалне представнике. Она почиње владати директно. А ми можемо бирати своје представнике у парламенту да се свађају како уопће сачувати градове и села од пропасти, запуштености и напуштености. А за производњу у смислу привреде има тко ће се бринути. Тко ће отварати и затварати погоне, како већ одговара фирминој ‘пословној политици’, као да се она не координира у центрима капиталске моћи, који селе производње, али не и управљање, по глобусу, како им тај трен одговара.


Портал Новости


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.